220px|мини|десно|Храм Василија Блаженог на Црвеном Тргу у МосквиКултура Русије датира још од древних времена постојања словенских народа, међутим, њихова карактеристична особина Источне словенске културе значајно се мења и настаје појавом хришћанства.
Русија се вековима сматра земљом са најбогатијом културом. О значају културног живота и његовом развоју највише говори податак да само у Санкт Петербургу постоји око 2000 библиотека, 221 музеј, 80 позоришта и 45 уметничких галерија. Руси су народ који је изузетно поносан на своју земљу и нацију без дискриминације према другим нацијама.
Руска култура има дугу историју. Русија има дугу традицију у многим аспектима уметности, посебно када је у питању књижевност, филозофија, класична музика, балет, архитектура, сликарство, кинематографија, анимација и политика, и све су ове дисциплине имале значајан утицај на светску културу. Русија је такође има велику материјалну културу и традицију у технологији.
Руска култура је расла од источних Словена, са паганским уверењима и специфичним начином живота у шумовитим подручјима далеке источне Европе. На рану руску културу под великим утицајем су суседних финско-угринских племена и номадских народа Понтијске степе (углавном од Кипчака и Иранског порекла). Крајем првог миленијума Варангијанци (наводно скандинавски Викинзи) такође су учествовали у формирању руског идентитета и државе Кијевских Руса. Православно-хришћански мисионари почели су да долазе из Источног римског царства у 9. веку, а Кијевски Руси су прерасли у православно хришћанство 988. године. Ово је у великој мери дефинисало руску културу следећег миленијума као синтезу словенских и византијских култура. После пада Константинопоља 1453. године, Русија је остала највећа православна нација на свету и затражила наследство византијског наслеђа у облику идеје Трећег Рима. На различитим местима у својој историји, земљу је такође снажно утицала култура западне Европе. Од реформи Петра Великог, руска култура се већ двадесет година у великој мери развијала у општем контексту европске културе, умјесто да се бави својим јединственим начинима. Ситуација се променила у 20. веку, када је комунистичка идеологија постала главни фактор у култури Совјетског Савеза, гдје је Русија, у облику Руског СФСР, била највећа и водећа улога.
Због релативно закаснелог учешћа Русије у савременој глобализацији и међународном туризму многи аспекти руске културе, као што су руске шале и руска уметност, остају углавном непознати странцима.
Језици мини|десно|Остромирско јеванђеље из 1056. године друга је најстарија источнословенска књига позната, једно од многих средњевековних рукописа сачуваних у Руској националној библиотеци. Русија има око 160 етничких група, од којих се говори око 100 различитих језика. Према попису из 2002. године, 142,6 милиона људи говори руски, а затим татарски са 5,3 милиона и украјински са 1,8 милиона говорника. Руски је једини званични државни језик, али Устав даје појединачним републикама право да сарађују са својим матерњим језиком поред руског. Упркос свом широком дисперзију, руски језик је хомоген у целој Русији. Руски језик је најраспрострањенији језик Евроазије и најразговорнији словенски језик. Руски језик припада индоевропској језичкој породици и један је од живих језика групе источно словенских језика; остали су Белоруски и Украјински (и можда Русински). Писани примери источно-старословенског (Староруског) потврђени су да потичу од 10. века па надаље.
Преко четвртине светске научне литературе објављено је на руском језику. Руски се такође примењује као средство кодирања и чувања универзалног знања - 60-70% свих светских информација објављује се на енглеском и руском језику. Руски језик је један од шест службених језика Уједињених нација.
Фолклор
Руски фолклор потиче од паганских веровања древних Словена, која су данас присутна у руским бајкама. Епске руске приче су такође важан део словенске митологије. Најстарије приче о Кијевском циклусу заправо су забележене углавном на руском северу, нарочито у Карелији, где је забележен и велики део Финске националне епске Калевале.
Многе руске бајке и приче су прилагођене анимацијским филмовима. Неки руски песници, међу којима и Петар Јершов и Леонид Филатов, створили су бројне познате поетске интерпретације класичних руских бајки, а у неким случајевима попут Александра Пушкина, створене су потпуно нове и оригиналне бајке које су постале веома популарне. мини|десно|Илустрација за "Бајку о цару Салтану" Александра Пушкина Фолклористи данас сматрају да је 1920-их било златно доба фолклора Русије.Felix J. Oinas, "Folklore and Politics in the Soviet Union," Slavic Review 32 (1973): 45. Нова влада која се бори, морала је усредсредити своје напоре на успостављање новог административног система и изградњу економије у држави, влада није покушавала да контролише уметност, тако да је фолклор био успешан. Током деценије постојале су два основна кретања фолклорне студије: формалистичке студије и финска школа. Формализам се фокусирао на уметнички облик древних прича и бајки, конкретно на њихову употребу посебне структуре и комбиновање поезије. Док се финска школа бавила везом између легенди различитих источноевропских регија. Фински научници прикупили су и упоређивали приче из више локалних подручја, анализирали њихове сличности и разлике, надајући се да ће пронаћи миграционе стазе ових епских прича.
Када је Јосиф Стаљин дошао на власт и пустио први петогодишњи план 1928. године, совјетска влада почела је да критикује и цензурише фолклорне студије. Стаљин и совјетски режим потискивали су фолклор, верујући да подржавају стари царски систем и капиталистичку економију. Видели су то као подсетник за руско друштво које је раније уочило да су Бољшевици то радили како би их надмашили.Felix J. Oinas, "The Political Uses and Themes of Folklore in the Soviet Union," Journal of the Folklore Institute 12 (1975): 157. Да би проверили фолклорне студије и спријечили "неадекватне" идеје да се шире међу масама, влада је створила РАПП - Руску асоцијацију пролетерских писаца. РАПП се посебно фокусирао на цензурисање бајки и дечије књижевности, верујући да фантазије и "буржујске бесмислице" штете развоју будућих совјетских грађана. Бајке су уклоњене из библиотекарских полица и деца су охрабрена да читају књиге које се фокусирају на природу и науку.William B. Husband, "’Correcting Nature's Mistakes’: Transforming the Environment and Soviet Children's Literature, 1828–1941," Environmental History 11 (2006): 304. РАПП је на крају повећао своје нивое цензуре и постао Савез совјетских писаца 1932. мини|лево|Три хероја руске културе - Богатири
У циљу даљег истраживања и анализе фолклора, интелектуалци су морали да оправдају своје интересовање комунистичком режиму. У супротном, колекције фолклора, заједно са свом осталом литературом која се сматрала бескорисном за потребе Стаљиновог петогодишњег плана, била је неприхватљива област студирања. Максим Горки је 1934. године одржао говор у Савезу совјетских писаца, тврдећи да би се фолклор могао свесно користити за промоцију комунистичких вредности. Осим излагања о уметничкој вредности фолклора, нагласио је да су традиционалне легенде и бајке показале идеалне, заједничке личности, што је узорак модел Совјетског грађанина.Grimes Farrer, "The Soviet Folktale as an Ideological Strategy for Survival in International Business Relations," Studies in Soviet Thought 13 (1973): 55. Фолклор, са многим конфликтима заснованим на борби о радно оријентисаном начину живота, био је релевантан за комунизам јер није могао постојати без директног доприноса радних класа. Такође, Горки је објаснио да фолклорни ликови изражавају висок ниво оптимизма и стога би могли охрабрити читаоце да одрже позитиван начин размишљања, посебно пошто су се њихови животи променили са даљим развојем комунизма.Oinas, "Folklore and Politics," 47.
Јуриј Соколов, руководилац фолклорног дела Савеза совјетских писаца, промовисао је проучавање фолклора тврдећи да је фолклор изворно био усмена традиција радног народа, те се стога могла користити за мотивисање и инспирисање колективних пројеката међу садашњем радном народу -дан пролетеријата.Frank J. Miller, "The Image of Stalin in Soviet Russian Folklore," Russian Review 39 (1980): 51. Ликови у традиционалним руским народним песмама и причама често су се нашли на путу самопознатљивости, процес који их је навикавао да себе не вреднују као појединци, већ као неопходан део заједничке целине. Ставови таквих легендарних ликова је било размишљање које је совјетска влада желела да уђе у грађане.Margaret Schlauch, "Folklore in the Soviet Union," Science and Society 8 (1944): 213. Такође је истакао постојање многих прича који су показали члановима радничке класе да надмашују своје сурове мајсторе, који су поново радили како би доказали вредност фолклора совјетској идеологији и друштвеном друштву у целини.Schlauch, "Folklore in the Soviet Union," 215. Уверени у аргументе Горког и Соколова, совјетска влада и Савез совјетских писаца почели су сакупљати и процењивати фолклор из читаве земље. Унија је избацила и снимала одређене приче које су у њиховим очима довољно промовисале колективистички дух и показале предности и напредак совјетског режима. Затим се наставила редистрибуција копија одобрених прича широм становништва. У међувремену, локални фолклорни центри настали су у свим већим градовима.Oinas, "Political Uses and Themes," 160. мини|десно|Садко у подводном царству - Иља Рјепин Поред циркулисаних владиних бајки и прича које су већ постојале за време Стаљинове владавине, одређени аутори су кроз одговарајућу совјетску идеологију написали комунистичка дела, приче, и упознали их са становништвом.Oinas, "Political Uses and Themes," 169. Ови савремени народи комбиновали су структуре и мотиве старог фолклора са савременим животом у Совјетском Савезу. Назване новином, ове нове приче се сматрају руском епском ренесансом. Фолклористи су позвани да науче савремене игре конвенционалним стилом и структуром традиционалне бајке.Oinas, "Political Uses and Themes," 161. Такође су објаснили извођачима одговарајуће врсте комунистичке идеологије која би требало да буде представљена у новим причама и песмама. Пошто су извођачи тада често били слабо образовани, морали су да стекну темељно разумевање марксистичке идеологије пре него што се од њих могло очекивати да преносе публику јавности на начин који одговара совјетској влади.Miller, "Image of Stalin," 54. Поред обогаћеног образовања, многи народни извођачи путовали су широм нације како би добили увид у животе радничке класе и на тај начин комуницирају своје приче ефикасније. Због своје кључне улоге у ширењу комунистичких идеала широм Совјетског Савеза, на крају су неки од ових извођача постали високо цењени чланови совјетског друштва. Један број њих, упркос неписмености, су изабрани за чланове Савеза совјетских писаца.Oinas, "Political Uses and Themes," 164.
Ове нове совјетске бајке и народне песме првенствено су биле фокусиране на контрасте између несрећног живота у старој царској Русији и побољшаној Русији под Стаљиновим руководством.Oinas, "Folklore and Politics," 48. Њихови ликови су представљали идентитете на које би требало да се усмере совјетски грађани, а то су карактеристике "Новог совјетског човека".Farrer, "Ideological Strategy," 57. Хероји совјетских прича имали су за циљ приказивање трансформисане и побољшане верзије просечног грађанина, чиме је читатељу јасно постављен циљ за идеално оријентисано друштво према којем будућност он или она треба да постане. Ови нови народи заменили су магију технологијом и натприродне снаге са Стаљином.Schlauch, "Folklore in the Soviet Union," 220.