Александријска библиотека

мини|220п|Древна Александријска библиотека. Александријска библиотека је била највећа библиотека античког света. Налазила се у Александрији, на обали Средоземног мора, у данашњем Египту.

Основана је почетком 3. века пре нове ере од стране краљева из династије Птолемеја. Духовни покретач и први управник био је Грк Деметрије из Фалерона. Током њеног постојања управници библиотеке били су веома учени људи и књижевници, као приређивач класичних епова: Зенодот из Ефеса, песник и граматичар Ликофрон из Халкиса и критичар и филолог Аристарх са Самотраке.

Настанак библиотеке

Изградњу града на ушћу Нила у Средоземно море, са острвом Фарос, предложио је први грчки песник Хомер, што је тек Александар Велики прихватио и наредио његову градњу 331. п. н. е. Градња је почела у селу Ракотис, укључујући и острво Фарос, до кога су саграђене две луке. На југу града налазило се језеро Мареотис, одакле се град снабдевао свежом водом.

Александар Велики наредио је градњу велике библиотеке, а град је именовао по себи Александрија и прогласио га главним градом Египта, али га лично никада није видео. Убрзо је Александрија постала највећи град западног света, иначе град папируса и центар трговине књигама. Доласком Александра у Малу Азију, Палестину, Египат, Месопотамију и све до данашњих Авганистана и Пакистана дошли су и грчки језик, дотадашња знања и грчка култура. Ти народи почели су се међусобно мешати и интелектуално обогаћивати и изградили заједну хеленистичку културу.

Град Александрија се ширио и постајао све привлачнији за научнике Грчке и других делова света. У оквиру изградње града саграђени су Велика библиотека и Музеј, који су временом постали центар научних изучавања. У току једне године (323—322. п. н. е.) умрли су Александар Велики и његов учитељ Аристотел, а Александрови генерали, грчко-македонског порекла, поделили су власт у Египту, од када је на престо дошла династија Птолемеја и владала Египтом готово 300 година (323—30. п. н. е.).

thumb|Мапа древне Александрије. се налазио у централном кварту недалеко од луке (). Градњу Библиотеке и Музеја почео је Птолемеј I Сотер (367-283. п. н. е.), око 290-283. п. н. е., а наставио Птолемеј II Филаделф - Сотер (309—246. п. н. е.), у аристократском делу града , краљевској четврти, у стилу Аристотеловог Лицеја, непосредно једно поред другог. У свом саставу Библиотека је имала: шеталишта, баште, просторије за заједничке ручкове, читаонице, слушаонице (амфитеатре) и собе за састанке. Овакав распоред простора сличан је и данашњим универзитетима. Библиотека је такође имала и набавно одељење, лоцирано у луци, као и каталошко одељење. У просторијама су биле полице за држање ролни папируса, које су се тада звале (). Изнад ролни стајао је натпис са значењем: Место за лечење душе.

Иницијално, Велику библиотеку је организовао Деметрије Фалеронски, Теофрастов ученик. Библиотеке старога века разликовале су се од данашњих. Како тада није било повезаних књига, већ су постојале папирус ролне, полице су биле прилагођене ролнама. Папирус је иначе прављен од трске, која је расла на обалама Нила.

Захи Хавас, египатски археолог, тврди да је 13 дворана у Библиотеци могло да прими истовремено 5000 студената, при чему је предавач стајао на једном, централном, узвишеном месту, на подијуму. Библиотека је чувала радове највећих мислилаца античког времена.

У време настанка Александријске библиотеке чувене личности у Атини поседовале су колекције књига у својим домовима, међу којима су била дела Еурипида, Еуклида, Аристотела и других. Многи од познатих личности поклањали су своје колекције Библиотеци. Владари из династије Птоломеја били су значајни колекционари, па су и они поклањали своје колекције, а такође и знатна средства краљевског буџета усмеравали у исте сврхе. Библиотека је била центар културног развоја хеленистичког света, током неколико векова.

Рад

thumb|Према легенди, Архимед је изумео Архимедов вијак у Александријској библиотеци. Од оснивања Александрију су претежно насељавали војници, морнари, бирократе, чиновници и администрација, занатлије и слични. Научници хеленског света долазили су да уче и предају. Плаћани су лингвисти, историчари, астрономи, географи, математичари, физичари и песници. Међу познатима у Библиотеци су радили Архимед и Еуклид, који је ту написао своју књигу Елементи. Легенде кажу да је Птолемеј II приморао јеврејске научнике да преведу Библију са хебрејског на грчки. Елен Брундиџ казе да у том космополитском граду Грци, Египћани, Римљани и Јевреји нису баш живели у најбољој коегзистенцији, али су им баш Музеј и Библиотека били идеална места за састајања и размене сазнања. Она такође наводи да је Деметрије Фалеронски, након организовања Библиотеке исту предао Птолемеју II Филаделфу 283. п. н. е.

Организација Записано је да је први управник Александријске Библиотеке био Зенодот од 285. до 270. п. н. е., биран од стране суда, који је применио Аристотелова правила рада и устројио алфабетско обележавање. Затим су били: Калимах од 260. до 240. п. н. е., Ератостен 276-194. п. н. е., Аристофан од 200. до 185. п. н. е. и Аристације од 160. до 145. п. н. е. А након окупације Римљана библиотеком су управљали војници. Један од њих био је Тиберије Клаудије Балбил (20-79. нове ере).

Прикупљање књига Број књига и/или папируса у Библиотеци се у различитим изворима наводи различито. Док једни извори указују да их је било 700.000 примерака, други тврде да их је било 500.000 или 600.000, а Карл Сејган чак наводи да их је било милион. Барбара Краснер у свом раду наводи да је Велика библиотека у Александрији основана око 300. п. н. е., када је краљ Птолемеј I питао: “Колико имамо ролни папируса”? Аристотелов ученик Деметрије је на то имао одговор и предложио поставку библиотеке која ће садржати копије свих књига света. Птолемеј и његови наследници желели су да се целокупна колекција латинских, будистичких, персијских, јеврејских и египатских књига преведу на грчки. Постоји такође једна прича како је Птолемеј III поступао са Атињанима тако што је позајмљивао је од њих оригиналне књиге, исте су копиране и копије враћане ауторима, а оригиналне задржаване у библиотеци, уз извесну надокнаду у сребру. Што су књиге биле старије биле су вредније. Наводи се да је Библиотека у то време имала око 750.000 папируса. На обогаћивању Библиотеке, поред династије Птолемеј, радио је и пергамски краљ Еумен I 283-263. п. н. е., који је био очаран литературом и науком.

Књиге су се сакупљале веома интензивно и добро плаћале под покровитељством владара Птоломејског краљевства, а за добре књиге путовало се по свету, а највише у Родос и Атину. Фараон Птолемеј III Еуергет наредио је да сви страни посетиоци Египта морају предати своје књиге Библиотеци, а Библиотека им је враћала преписане копије истих.

Библиотека као научна институција Као научна институција, Александријска библиотека попуњавана је новим радовима из области математике, астрономије, физике, природних наука и других. Методе рада и добијени резултати прво су постављани као емпиријски стандарди, а затим су стављани на најтеже провере озбиљног критицизма. Након свих тих провера прављено је по неколико копија текста, који су давани научницима, краљевству и богатим библиотекама широм света. На тај начин остваривани су и извесни приходи за Библиотеку. Издавачи су били истакнуте личности, који су радили и на Хомеровим текстовима, а они најпознатији међу издавачима називали су се Главни библиотекари. Након изградње и попуне Библиотека је имала књиге из Асирије, Грчке, Персије, Египта, Индије и других земаља.

У Музеју је живело и радило преко 100 научника, који су се бавили истраживачким радовима, држали предавања студентима, писали књиге и вршили преводе докумената. Када је саграђена, Библиотека је садржавала целокупно знање старога века, а када је уништена од тога није остало ништа.

Александријска библиотека постала је место сталнога рада и стварања многих грчких научника старога века, као што су и: Еразистрат (304—250. п. н. е.), Херофилов учитељ Праксагора () и Херофил (335–280 п. н. е.), чији се рад везује за прву медицинску школу у Александрији, Клеофантер Филинос, Крисипус (280—206. п. н. е.), Еуклид, Аристарх са Самоса (320—250. п. н. е.) и други. Египатски владари плаћали су им за издржавање комплетне породице док су живели и радили у Библиотеци.

Серапеум

Са растом библиотечког фонда јавила се потреба за проширењем простора за складиштење књига . Фараон Птолемеј III, син Птолемеја II Сотера, оснивач је сестринске библиотеке у склопу Серапеума, храма грчко-египатског бога Сераписа.

Библиотечки фонд мини|десно|220п|Запис настао око 56. године потврђује да је Александријска библиотека у неком облику постојала још у 1. веку У Александријској библиотеци налазиле су се књиге из ондашњег целокупног цивилизованог света: дела из грчке књижевности и филозофије, преведене књиге из египатске, персијске и других књижевности. Преводило се и у супротним правцима, од којих су посебно важни преводи на арамејски и хебрејски, пошто је на тај начин сачуван део грчких књига. Књиге су се налазиле у импозантном комплексу зграда, укључујући две главне: Музеј и Серапеум. Централни део у коме су се одвијала истраживања чинило је десет великих сала. Песник Калимах из Кирене начинио је каталог библиотеке у 120 књига. Процене броја књига и сличног материјала у Александријској библиотеци се доста разликују и крећу до 700 хиљада.

Када је библиотекар Филарет у 3. веку п. н. е. хтео да уврсти Стари завет у фонд библиотеке, окупио је седамдесет двојицу Јевреја који добро познају грчки ради превођења, што сведочи о нивоу учености те епохе.

Библиотекари Александријске библиотеке Зенодот из Ефеса, радио је у првој половини трећег века п. н. е. и био је први управник библиотеке. Извршио је организацију фонда и увео алфабетски редослед. Започео је и са стандардизацијом Хомерових текстова, а такође се бавио лексикологијом.

Калимах из Кирене је радио око средине трећег века п. н. е. и он је на основу типографског каталога који је претходно сам саставио израдио чувене Таблице које су обухватале 120 књига које су биле алфабетски организоване. Калимах је био и значајан и врло утицајан песник у то време.

Аполоније са Родоса је био управник у другој половини трећег века. Као и Калимах био је утицајан и значајан песник тог времена. Био је библиотекар Александријске библиотеке до 264. п. н. е.

Ератостен, радио је крајем трећег и почетком другог века п. н. е. Проучавао је разне области поготово на пољу географије где је са врло малим одступањем израчунао обим Земљине кугле.Судбина Краљевске библиотеке

Аристофан Византионски је радио у другој половини другог века п. н. е. Изучавао је различите дисциплине из области наука о језику. Приписује му се и проналазак знакова интерпункције и знакова за обележавање акцената.

Аристарх Самотракски је радио као библиотекар око средне другог века п. н. е. Наставио је филолошки рад својих претходника и савременика. Био је један од највећих граматичара свог доба.

Уништавање библиотеке

Судбина библиотеке је трагична. Она је уништавана више пута са више разних страна.

Цезарово уништавање 48. године

Сматра се да је Цезарова војска 47. године пре нове ере уништила велики део библиотеке, али није извесно до које мере.

Географ Страбон (око 63. п. н. е. – око 24. н. е.) помиње посету музеју, већој истраживачкој институцији којој је библиотека била придружена, око 20. п. н. е., неколико деценија након Цезаровог разарања, што указује на то да је или преживела пожар или је кратко након тога обновљена. Ипак, Страбонов начин писања о музеју указује да ни приближно није био на нивоу од пре неколико векова. Непознато је да ли је то била последица историјског опадања или катастрофалног уништења. Упркос томе што спомиње музеј, Страбон не помиње библиотеку посебно, што можда указује на то да је била толико драстично смањена у обиму и значају да не заслужује посебно помињање.

Уништавања током Римске владавине