Наиро Кинтана

Наиро Александер Кинтана Рохас (; Комбита, 4. фебруар 1990), члан реда Бојака (ODB), колумбијски је бициклиста од 2009. године, који тренутно вози за -{UCI}- ворлд тур тим Мовистар. Освојио је по једном Ђиро д’Италију и Вуелта а Еспању. Двоструки је побједник Тирено—Адријатика, док је по једном освојио Вуелта а Каталуњу, Вуелта ал Паис Баско и Тур де Романди. Тур де Франс је трипут завршио на подијуму, док је двапут освојио класификацију за најбољег младог возача и једном брдску класификацију.

У дјетињству је продавао воће од села до села и радио је као таксиста да би зарадио новац за породицу. Бициклизмом је почео да се бави у раној младости, а 2009. је почео професионалну каријеру. Након три сезоне у Колумбији, 2012. је прешао у шпански ворлд тур тим Мовистар и прве сезоне је возио Вуелта а Еспању, гдје је радио за Алехандра Валврдеа. Године 2013. освојио је Вуелта ал Паис Баско и Вуелта а Бургос, након чега је завршио Тур де Франс на другом месту, иза Криса Фрума, уз једну етапну побједу и освојене брдску и класификацију за најбољег младог возача. Године 2014. пропустио је Тур де Франс, у намјери да освоји друга два гранд тура; освојио је Ђиро д’Италију, али је Вуелту морао да напусти због пада. Године 2015. освојио је Тирено—Адријатико, док је Тур де Франс поново завршио на другом мјесту, иза Фрума, уз освојену класификацију за најбољег младог возача. Године 2016. освојио је Вуелта а Каталуњу и Тур де Романди, док је Тур де Франс завршио на трећем мјесту; у финишу сезоне, освојио је Вуелта а Еспању испред Фрума, успјевши да га побиједи по први пут на гранд тур тркама. Захваљујући добрим резултатима, завршио је други у -{UCI}- ворлд туру, иза Петера Сагана.

Године 2017. освојио је Тирено—Адријатико по други пут, након чега је возио и Ђиро и Тур, у покушају да оствари популарни Ђиро—Тур дабл. На Ђиру је био лидер до хронометра на последњој етапи, када је изгубио минут и 24 секунде од Тома Димулена и завршио је на другом мјесту, 31 секунду иза Димулена, док је Тур де Франс завршио на 12 мјесту. Године 2018. возио је Тур де Франс, који је завршио на десетом мјесту, уз етапну побједу, прву на Туру послије пет година, а након Тура, завршио је Вуелта а Еспању на осмом мјесту. Године 2019, завршио је Париз—Ницу на другом мјесту, иза Егана Бернала, након чега је завршио Тур де Франс на осмом мјесту, уз етапну побједу, док је његов сународник — Еган Бернал, постао први колумбијски побједник Тура. У финишу сезоне, завршио је Вуелта а Еспању на четвртом мјесту. Године 2020. прешао је у француски тим Аркеа—самсик. На старту сезоне освојио је двије трке у Француској, прије него што је сезона прекинута због пандемије ковида 19 у марту. Сезона је настављена у августу, а Тур де Франс је завршио на 17 мјесту.

Године 2021. освојио је Вуелту а Астуријас, док је Тур де Франс завршио на 28 мјесту и био је лидер брдске класификације на пет етапа. Године 2022. освојио је Тур де ла Провенс и Тур де Алпс трке, а Тур де Франс је завршио на шестом мјесту, али му је у августу резултат поништен због допинга. Он је напустио тим и није се такмичио током 2023. а 2024. вратио се у Мовистар.

Дјетињство и јуниорска каријера

Кинтана је рођен у Комбити, граду близу Туње, главног града департмана Бојака, у Колумбији, у сељачкој породици, од родитеља Луиса и Елоизе. Одрастао је у Комбити, проводећи време између родог места и Памплоне. Има две сестре: Нели Есперанса и Лејди Хасмин и два брата: Вилингтон Алфредо и Дајер Увернеј. Недуго након рођења, Наиро се разболео и нико није знао шта му је. Очи су му се сушиле, а безбројне посете докторима нису помагале. Доктори су рекли његовим родитељима да Наиро има много здравствених проблема, а један од њих је рекао да ће Наиро можда умрети. Имао је дијареју и високу температуру, родитељи су покушавали код сваког доктора, али није било помоћи. Једног дана, док је Наирова мајка шетала улицом са њим, пришла им је жена и рекла да Наиро има тзв. болест "исушење покојника", док је била трудна са њим, стомак јој је додирнуо погребник, који је претходно спремао жену пре сахране, то је у Колумбији била лоша срећа. Жена је рекла Наировој мајци да донесе лековитог биља са вреле воде и да ће му бити боље. То је помогло и Кинтани је убрзо било боље.

Кинтана долази из скромног окружења, родитељи су га одгајали у тешким економским условима, отац му је продавао воће камионом у граду Туња и поседовао је малу радњу. Лоше економско стање му је и омогућило да добије први бицикл, јер је школа била удаљена 16 km. Ићи пешице до школе је било опасно и обично је Наиро био исцрпљен због тешког терена којим је морао да иде. Туда је пролазио аутобус који је могао да га одвезе до школе, али са четворо браће и сестара, нису имали довољно новца за коришћење јавног превоза. Његова породица је штедела новац и купила му половни брдски бицикл за 30 долара. Наиро је чувао свој бицикл и полако је почео да сањари током вожњи до школе и назад. Сваки пут кад је возио бицикл, замишљао је себе како се трка и побеђује етапе на брдској завршници након 8% нагиба, циљ је заправо била његова кућа. Кад би стигао, родитељи су били ту да га поздраве, али уместо да му дају жуту или тачкасту мајицу, стављали су му руану (плашт сличан пончу у Мексику), због ниских температура у Бојаки. С обзиром на то да његова породица није имала довољно новца, сви су морали да раде након школе. Помагали су родитељима на фарми, радили су у малој радњи коју су поседовали, а у исто време су радили домаће, прали одећу, спремали вечеру. Наиро је са 10 година почео да вози такси са братом, возили су по ноћи да их полиција не би ухватила. Кад је имао 15 година, ударио га је такси док је возио бицикл, био је пет дана у коми. Његов отац је такође као мали доживео несрећу. Кад је имао осам година, био је у камиону који се преврнуо и од тад је имао 14 операција. Студије му нису биле у плановима и одлучио је да се придружи колумбијској војсци, јер је мислио да је то једини начин на који може да зарађује за живот.

Наиро није знао ништа о бициклизму и није имао спортске идоле, није знао ништа ни о колумбијским бициклистима док се није придружио свом првом тиму. И када је почео аматерску каријеру, могућност да постане професионалац била је далека. Његова породица није имала новца да плати таксу за учешће на трци, али је његов отац смислио план. Предложио је организаторима да дозволе Наиру да учествује, а платиће им након трке, новцем који Наиро добије, јер је био уверен да ће завршити међу прва три. План је успео, организатори су прихватили, а Наиро је победио. На свакој следећој трци, таксу је плаћао након трке.

Професионална каријера Почетак каријере

Кинтана је почео професионалну каријеру 2009. године, у малом, локалном клубу Бојака ес пара вивирла, са којим је освојио национално првенство у вожњи на хронометар за возаче до 23 године, док је на Светском првенству у вожњи на хронометар за возаче до 23 године завршио на 26 месту. Кинтана је имао плату 650 долара и купио је мајци веш машину. Након годину дана прешао је у тим Колумбија ес пасион, а са њим су дошли у тим и други таленти Серхио Енао и Фабио Дуарте. Сезону 2010 почео је на трци Трофео сидаде да Португал, коју је завршио на 62 месту, 12 минута иза победника Тома Димулена. Са новим тимом, освојио је своју прву трку, Тур де л’Авенир. Трку је почео 17 местом на прологу, док је на првој брдској, трећој етапи изгубио минут и по. Нападом на шестој етапи, Кинтана је победио и преузео вођство у генералном пласману, 20 секунди испред Холанђанина Тома Јелте Слагтера. Кинтана је победио и на последњој, седмој етапи и освојио је трку са минут и 44 секунде испред Американца Ендруа Таланског, док је трећи завршио Харлинсон Пантано. Након победе у Француској, Кинтана се вратио у Колумбију где је дочекан као херој. Председник Колумбије је позвао Наира у хотел, где му је рекао да је био сјајан пример за све Колумбијце и захвалио му се што је предтсавио Колумбију у позитивном светлу у Европи. Наиро му је рекао да победа припада свим Колумбијцима и да је поносан што може да представља целу нацију док се пење кроз француске планине. Кинтана је касније примљен и у председничку палату у Боготи, где је поновио своју изјаву из хотела, а додао је и да је заплакао знајући да је то победа за целу Колумбију. Кинтана је дочекан као херој и у родној Бојаки. Са сувозачима, који су из околних места, парадирао је возећи се аутобусом, учесвовао је у церемонијама, музичким презентацијама и на неколико забава организованих у његову част. Од тима је добио на поклон бицикл који је возио на трци, али је он украден након трке у Туњи у којој је учествовао.

Сезону 2011. почео је на Вуелта а Каталуњи, коју је завршио на 104 месту, док ниједну етапу није завршио испод стотог места. Трку Вуелта а Кастиља и Леон завршио је на 15 месту. На Тур де л’Авениру није био добар као претходне сезоне и завршио је на 21 месту, седам минута иза победника Естебана Чавеза. Сезону је завршио на Светском првенству у Копенхагену, где је возио трке за возаче до 23 године. Завршио је на 47 месту у вожњи на хронометар и на 52 месту у друмској вожњи.

2012.

Кинтанина вожња није прошла незапажено, па је 2012. године прешао у шпански професионални бициклистички клуб Мовистар. Сезону је почео на трци Челенџ Мајорка, која се састоји из три одвојена челенџа, други - Трофео Мигјорн, Кинтана је завршио на 161 месту, од 181 возача. Након две трке у којима није био запажен, Кинтана је освојио Вуелта а Мурсија трку, где је победио на првој етапи и сачувао предност на хронометру на другој етапи. У јуну, Кинтана је освојио шесту етапу на Критеријуму ди Дофине, где је напао из редуковане главне групе, у којој је био и лидер Бредли Вигинс. Кинтана је задржао предност на спусту у Морзину и дошао је до соло тријумфа. Након Дофинеа, возио је Рута ди Суд трку. Након прве две спринтерске етапе, на трећој се ишло у Пиринеје. Кинтана је напао на последњем успону, стигао бегунце, а затим је уследио одлучујући напад који нико није могао да прати. Кинтана је победио на етапи и преузео вођство у генералном пласману. Последња етапа била је спринтерска и Кинтана је освојио трку. Исте године је дебитовао на гранд тур тркама, играјући кључну улогу за Алехандра Валвердеа на Вуелта а Еспањи. Вуелта је почела екипним хронометром, на којем је победио Мовистар, Кинтана је прошао четврти кроз циљ. Најбољи резултат остварио је на етапи 16, када је завршио шести. Валверде је освојио друго место на Вуелти, док је Кинтана завршио на 36 месту. На Ђиро ди Ломбардији, Хоаким Родригез је тријумфовао, док је Кинтана завршио на 11 месту у спринту групе која је дошла девет секунди иза Родригеза. У октобру је освојио Ђиро дела Емилија трку, три секунде испред Фредерика Кесјакофа. Кесјакоф и Доменико Поцовиво су напали на последњем успону, али је Кинтанин сувозач, Ђовани Висконти успео да неутралише њихов напад. Кинтана је напао на 600 m до циља и био је недостижан.

2013.

thumbnail|upright|left|Кинтана прославља победу на трци Вуелта ал Паис Васко 2013.

Године 2013. Кинтана је освојио трећу етапу на Вуелта а Каталуњи, а наредног месеца је освојио трку Вуелта ал Паис Васко, где је победио на краљевској етапи, Кинтана је напао на последњем успону и завршио је две секунде испред шесточлане групе. На хронометру на последњој етапи, завршио је други, иза Тонија Мартина и узео је довољно времена Серхију Енау, који је био лидер до тог тренутка, и освојио је трку. На Париз–Ници, Кинтана је показао снагу на петој, краљевској етапи. Денис Мењшов је напао на 2 km до циља, нико није реаговао, све до 1,4 km до циља, када је Ричи Порт јаким нападом прошао Мењшова и освојио етапу, Кинтана је завршио у малој групи, прошавши осми кроз циљ, 33 секунде иза Порта. На хронометру на последњој етапи, Кинтана је возио добро, завршио је трећи, 27 секунди иза Порта, док је у генералном пласману завршио на 15 месту.