Срби у Молдавији су грађани Молдавије српског порекла и Срби који живе и раде у Молдавији.
Срби у средњовековној Молдавији Прве информације о Молдавији у српским текстовима помињу се у „Житију Стефана Лазаревића“, које је 1435. године написао Константин Филозоф. И у другим српским средњовековним списима Молдавци се помињу као Басараби и Карабогданци, а њихова земља као Басарабина земља, Молдавска земља, Богданска земља, Карабогданска итд. У српским народним песмама као што је „Диоба Јакшића“, помиње се Карабогданска. У првој половини 17. века Иван Гундулић у „Осману“ описује Хотинску битку која се одиграла на Дњестру у Бесарабији 1621. године, између Пољака и Турака и ту говори и о Богданцима и о њиховој земљи Богданији — Богданија.Срби у средњовековној Молдавији rastko.rs
мини|лево|Јелена Бранковић са синовима
Патријарх српски Никодим II"Зборник радова Византолошког института", Београд 1982. хиротонисао је у СрбијиVictor Spinei, Dumitru Țeicu, Ionel Cândea: "Românii în Europa medievală: între Orientul bizantin și Occidentul ...", Braila 2008., кир Теоктиста 1452. године, за митрополита Молдавије. Био је то корак којим се спречавао прелаз православних Молдаваца у Унију.
У време владавине Петра IV Рареша (1526-1538. и 1541-1546) Молдавија је доживела неколико пораза од Турске. После упада султана Сулејмана Величанственог 1538. године, почело је мешање Турске и у унутрашње послове Молдавије. Оно је појачано током 17. и у 18. веку, што је довело до политичког и привредног заостајања Молдавије. Супруга Петра IV Рареша, „Госпожда Јелена“, кћерка последњег српског деспота од рода Бранковића – Јована, била је велики мецена културе у Молдавији. У Ботошану је саградила две цркве. У једној од њих стоји натпис „Јелена деспотовна, госпожда Петра војводе, дшти Јоана деспота“. Једну цркву је подигла и у Сучави. Јелена Бранковић је помагала супругу и у дипломатској кореспонденцији. О томе сведочи белешка молдавског писца Григора Урекеа, који је другом половином тридесетих година 16. века забележио:
Убрзо је Турска сломила отпор Молдавије; 1538. наметнула своју власт и прикључила јужни део Бесарабије. Петар IV Рареш постао је кроз три године поново војвода Молдавије, али као турски вазал.
Игуману манастира Њамц, Макарију Србину, који је касније постао епископ Романске епархије, Петар IV Рареш је наложио да напише „Хронику Молдавије“, која је обухватала прошлост ове земље од Стефана Великог до његовог времена. Макаријеву „Хронику“ наставили су да пишу његови ученици Ефтимије и Азарије. Обавештење о српској историји пружају три хронике Молдавије, које су, у разна времена, написали Григоре Уреке, Мирон Костин и Јон Некулче. Вредна помена је и „Српско-молдавска хроника“ из 17. века, која се бави историјом и других балканских народа. Забележено је да су телесну гарду Петра IV Рареша чинили Срби.
мини|150п|Роксанда Лупушњану
Кћерка Петра IV Рареша и Јелене, Роксанда, супруга молдавског војводе Александра IV Лупушњана (1552-1561. и 1563-1568), даривала је 1567. године манастир Милешеву, у коме почива тело светога Саве. Њеном заслугом, на Молдавском двору су прихваћени потомци Стефана Вукчића Косаче, херцега од светог Саве. Прихватила је „три баратијенца и двије сестре“, како стоји у писму Дубровчанима 1566. године које је написао Драгомир Србин. Били су то: Георгије, Павле, Стефан, Катарина и Марија. Они су са Роксандом били у родбинским везама преко породице Јакшића. Име славног рода Бранковића користили су и поједини авантуристи. Тако је неки Јаков из Ираклиона на Криту, успео да убеди војводу Александра и Роксанду да је потомак Бранковића, односно рођак Роксандин. Као потврду о његовом високом деспотском пореклу користио је диплому коју му је доделио цар Свете Римске Империје Карло V, у којој је стајало да је наследник лозе Бранковића – Јаков деспот и маркиз Пароса и Наксоса. Успео је преваром да се чак домогне војводског молдавског престола и да влада две године. Александруа Лупушњана је на војводском престолу 1568. године наследио његов и Роксандин син Богдан, који је војвода Молдавије био до 1572. године. Пољак Стриковски је сведочио 1575. године да у Бесарабији и Источној Молдавији живи много Срба.Ilie Bărbulescu: "Româniǐ fatȧ de Sârbǐ şi Bulgarǐ mai ales cu privire la chestia ...", 1905.
Друга половина 16. века у историји румунских земаља била је обележена борбом влашких и молдавских војвода за збацивање турске владавине. То је нарочито дошло до изражаја за време владавине војводе Михаја Храброг (1593-1601). После неколико извојеваних победа над Турцима, ослободио је Влашку, а затим освојио Молдавију и Ердељ и први пут у историји 1600. године ујединио све три румунске земље.
мини|150п|Михај Храбри
У војсци Михаја Храброг налазили су се и Срби. Према изворима који потичу од Михајевог летописа Немца Балтазара Валтера, прекодунавски Срби су послали „кнезу Михају” делегацију са предлогом да му се придруже, наводећи да се у шумама око Кладова налази око десет хиљада Срба, спремних да ступе у акцију. По наводима кардинала Маласпине, у војсци Михаја налазили су се поред Румуна, Мађари и Срби. Међу командантима војводе Михаја помиње се и жупан Србин Никола, „командант знатног одреда коњице“, који се истакао у неколико битака. Српски војвода Дели Марко у биткама за уједињење румунских земаља предводио је одред од хиљаду коњаника. У време Тридесетогодишњег рата стао је на страну ердељског кнеза Габора Бетлена. У намери да оствари утицај у Молдавији, Бетлен је покушао да за њеног војводу наметне Дели Марка. Запажено место у румунској ослободилачкој војсци имао је и Србин Ђорђе Сланкаменац. Са својих две хиљаде војника као крајовски бан учествовао је на страни Михаја Храброг у неколико битака. У војсци Михаја Храброг велику славу стекао је легендарни српски јунак Старина Новак, којега Румуни славе и као Баба Новак. Познат је и у бугарској народној традицији. Овог српског капетана из војске Михаја Храброг, славни румунски историчар и осведочени пријатељ српског народа, Николаје Јорга окарактерисао је као „јунака из поетске легенде“. Родом из Пореча, са неколико хиљада својих хајдука, међу којима су били Срби, Власи и Бугари, водио је битке против Турака по Србији и у Бугарској, да би 1595. године пришао Михају Храбром. Од тада па све до своје мученичке смрти 1601. године учествовао је у више битака, које је Михај Храбри водио на подручјима Влашке, Молдавије и Ердеља.
После погибије војводе Михаја Храброг, у Влашкој и Молдавији је поново успостављена турска власт. Турска је опет почела да поставља влашке и молдавске војводе. Упркос томе, у румунским земљама јачао је антиотомански покрет и постојала снажна жеља за националним ослобођењем. Оличење те борбе у Молдавији је био војвода Василије Лупу (1634-1653), који је успео да сломи моћ бојара и ојача војводску власт. У сукобима са Русијом, учврстио је међународни положај Молдавије. У његово време дошло је до процвата културе. Војвода Лупу је био ктитор и српских православних манастира. У његовим повељама помињу се манастири Лепавина у Славонији, Милешева у Србији и Требиње у Херцеговини. За време владавине Василе Лупуа, уз помоћ Кијевске духовне академије, 1640. године у Сучави је отворена Славјано-грчка академија, и наредне године подигнута и типографија.
Српска насеља Насељавање Срба у Молдавију почиње првом половином 15. века. Прво српско насеље у Молдавији – Срби, помиње се 1423. године. Налазило се на реци Ребричеа. Српско насеље Селиште на реци Пруту помиње се 1489. године. Податке о Србима у 16. и 17. веку дају страни путописци. Рајхерсдорф, Немац из Саксонија, описујући Молдавију 1541. године, наводи да у овом војводству живе и Срби. Пољак Стриховски 1575. године пише да Срби живе у Бесарабији, источној провинцији Молдавије. Путописац Креквиц, из Трансилваније, 1685. године наводи да Срби живе у Молдавији „од старина“. Петар, војвода Молдавије, 1588. године, уз ангажовање бојара Шептеличија, насељава Србе на подручје названо Фонтана Капелнеи. Године 1598. забележено је да српско становништво живи у насељу Срби, у региону Сучаве. Војвода Јеремија Мовила, у повељи из 1603. године, наводи и Србе међу становницима који су насељавали Молдавију. Живели су на подручју манастира Побрата у насељу Велени у области Кигечија. Исте године Срби се помињу у насељу Србени крај Брлада. Село Срби помиње се 1603. године у дистрикту Тутова. Срби се помињу 1623. као становници Балошештија. Села Србешти и Градина налазила су се у области Роман на реци Сирету. Насеље Срби налазило се у дистрикту Ковурлуи. Село Срби помиње се у дистрикту Тегучи 1734. године. У области Бакау била су два насеља са називом Срби, а једно Србилор. У области Сучаве помињало се више насеља под називом Срби. Године 1786. неколико села у дистриктима Дорохој и Њамц носило је називе Срби. У 17. и 18. веку Срби су живели у насељу Хабашешти у близини Јаша. Према "Банатском алманаху" из 1828. године у то време живело је још око 3.000 Срба "у Молдавији и Влашкој"."Банатски алманах", Темишвар 1828.
Јосиф,Zapisi odesskago obscestva istoriji i drevnosti. (Commentarii odessanae societatis historicae et archaeologicae.) Odessae: Typr. civitatis, 1848. јеромонах из Црне Горе, основао је 1785. године и био први настојатељ Суручанског Георгијевског мушког скита, удаљен 12 "врста" од Кишињева.
Срби у руско-турским ратовима у 18. веку на тлу Молдавије мини|120п|гроф Сава Владиславић Рагузински мини|120п|генерал Петар Поповић Текелија
Осамнаести век био је обележен руско-турским ратовима, којима је било захваћено и подручје Бесарабије. У ратовима вођеним против Турске у 18. веку, посебно су се истицали два Србина. Први је био гроф Сава Владиславић Рагузински, а други генерал руске царске војске Петар Поповић Текелија.
У време непосредно после Великог рата (1683-1699), када су Турци протерани из већег дела Панонске низије, појачао се ослободилачки покрет у Молдавији. У настојањима да протера Турке, молдавски војвода Димитрије Кантемир је ступио у савез са руским царем Петром Великим, који је био усмерен ослобођењу Молдавије од Турске. У припремама за заједничко дејство Руса и Молдаваца против Турака 1710. године значајну улогу имао је саветник цара Петра Великог, Сава Владиславић, гроф Рагузински.
Непосредно уочи избијања сукоба руско-молдавских снага са Турском, гроф Владиславић је добио задатак да „обезбеди цивилну страну рата“. У име руског цара водио је преговоре са молдавском страном. О томе говори молдавски хроничар Јон Некулче, који за грофа Владиславића каже да је „царев министар, којег сматрају бољаром великог значаја, који зна више језика“. Сава Владиславић је имао овлашћење да сваком молдавском пуковнику исплати 100, подофициру 30, заставнику и интенданту 10, а војнику пет рубаља. Уједно је редиговао уговор између руског цара Петра Великог Романова и молдавског кнеза Димитрија Кантемира. Овај рат окончан је 1711. године после Прутског похода Руске војске, поразом савезника.Срби у руско-турским ратовима rastko.rs
У руској војсци другом половином 18. века посебно се истицао генерал Петар Текелија. Прославио у ратовима против Турске и у Бесарабији. У руско-турском рату (1768—1774) Српски хусарски пук, са Петром Текелијом на челу, однео је победу код Хотина 1768. године. Нове победе српски хусари су однели код Фокшана у Молдавији и Браила на Дунаву. После битке код Рјабаја Могиле, у којој се Текелија истакао, главнокомандујући Рјуманцев, у рапорту царици, посебно истиче његов допринос победи. За заслуге у бици код Кагула, у јужној Бесарабији 1770. године унапређен је у чин генерал-мајора.
Доситеј Обрадовић у Молдавији