мини|270x270п|Значај религије по државама у истраживању агенције Галуп из 2008–2009. године У социологији, секуларизација () је вишеслојан концепт који генерално означава „прелазак са религиозног на световнији ниво“. Постоје многи типови секуларизације и већина не води ка атеизму или ирелигији, нити су аутоматски супротстављени религији. Секуларизација има различите конотације, као што су подразумевање диференцијације секуларних од религиозних домена, маргинализација религије у тим доменима, или може подразумевати и трансформацију религије као резултат њеног рекарактерисања (нпр. као приватне ствари, или као неполитичког питања).
Теза о секуларизацији изражава идеју да кроз призму европског просветитељства, модернизације, рационализације, у комбинацији са успоном науке и технологије, верски ауторитет опада у свим аспектима друштвеног живота и управљања."The Secularization Debate", chapter 1 (pp. 3-32) of Истраживачки центар Пју напомиње да је економски развој у позитивној корелацији са мањом религиозношћу. Према Пипи Норис и Роналду Инглхарту, „практично сва напредна индустријска друштва“ постала су секуларнија последњих деценија.
Тезу о секуларизацији оспорио је 1999. године Питер Л. Бергер, који је сковао термин десекуларизација да означи поновни успон религије након периода секуларизације, са примерима као што су исламски препород од 1970-их, посебно Иранска револуција, и поновни успон религије у постсовјетској Русији. Неки истраживачи су рекли да би удео људи са религиозним уверењима могао расти у светској популацији, због виших стопа фертилитета у сиромашнијим, религиознијим земљама, али Истраживачки центар Пју процењује да је између 2010. и 2020. године удео религијски неопредељених у светској популацији порастао са 23,3% на 24,2%.
Не постоји одређени монолитни правац или тренд секуларизације, будући да су, чак и у Европи, трендови у религијској историји и демографским религијским мерилима (нпр. веровање, припадност, итд.) мешовити и чине регион изузетком у поређењу са другим деловима света. Постоје многе дебате о границама и религије и секуларног и неки су предложили „пост-секуларне“ моделе будући да постоје области раста религијског утицаја које доводе у питање основне претпоставке конвенционалних погледа на секуларизам. Глобалне студије показују да многи људи који се не идентификују са неком религијом и даље гаје религиозна уверења и учествују у религиозним праксама. Дихотомија секуларно наспрам религије је лажна и ниједан концепт се међусобно не искључује. И „религија“ и „секуларно“ су западни термини и концепти који нису универзални у различитим културама, језицима или временским периодима.
Преглед Секуларизација, у главном социолошком значењу тог термина, подразумева историјски процес у коме религија опада по друштвеном и културном значају. Као резултат секуларизације, улога религије у модерним друштвима постаје ограничена. У секуларизованим друштвима, вери недостаје културни ауторитет, а верске организације имају малу друштвену моћ.
Секуларизација има много нивоа значења, како као теорија, тако и као политички процес. Карл Маркс (1818–1883), Сигмунд Фројд (1856–1939), Макс Вебер (1864–1920) и Емил Диркем (1858–1917) претпоставили су да ће модернизација друштва укључивати пад нивоа формалне религиозности. Проучавање овог процеса настоји да утврди начин на који, или степен до ког верска уверења, праксе и институције губе друштвени значај. Неки теоретичари тврде да секуларизација модерне цивилизације делимично проистиче из наше неспособности да прилагодимо широке етичке и духовне потребе људи све бржем напретку физичких наука.Види текст
Без обзира на то, међукултуралне студије указују да људи генерално не сматрају природна и натприродна објашњења антагонистичким или дихотомним, већ их виде као коегзистирајућа и комплементарна. Помирење природних и натприродних објашњења је нормално и свеприсутно из психолошке перспективе у различитим културама.
Насупрот тези о „модернизацији“, Кристијан Смит и други тврде да интелектуалне и културне елите промовишу секуларизацију како би побољшале сопствени статус и утицај. Смит верује да интелектуалци имају инхерентну тенденцију да буду непријатељски расположени према сопственим културама, што их наводи да прихвате секуларизам.Smith, Christian. The Secular Revolution: Powers, Interests, and Conflicts in the Secularization of American Public Life (2012)
Према Џеку Дејвиду Елеру, секуларизација је компатибилна са религијом јер већина верзија секуларности не води ка атеизму или ирелигији. Глобалне студије показују да многи људи који се не идентификују са неком религијом и даље гаје религиозна уверења и учествују у религиозним праксама, што компликује ситуацију.
Позадина Секуларизација се понекад приписује како културним променама у друштву након појаве рационалности и развоја науке као замене за сујеверје — Макс Вебер је овај процес назвао „рашчаравање света“ — тако и променама које су извршиле верске институције ради прилагођавања. У најосновнијим фазама, ово почиње спорим преласком са усмене традиције на писану културу која шири знање. Ово прво смањује ауторитет свештенства као чувара откривеног знања. Пренос одговорности за образовање са породице и заједнице на државу имао је две последице: Колективна свест како ју је дефинисао Диркем је умањена; Религија постаје ствар индивидуалног избора, а не поштована друштвена обавеза. Главно питање у проучавању секуларизације јесте у којој мери одређени трендови, као што је смањена посета богомољама, указују на смањење религиозности или једноставно на приватизацију религиозног веровања, где религиозна уверења више не играју доминантну улогу у јавном животу или у другим аспектима доношења одлука.
Дефиниције Џек Дејвид Елер (2010) изложио је 10 различитих институционалних, нормативних или когнитивних верзија секуларизације Питера Гласнера, од којих већина не води ка ирелигији или атеизму: Рутинизација — институционализовање религије кроз интеграцију у друштво Диференцијација — редефинисано место или однос према друштву, као у плурализацији Издвајање — одвајање одређених аспеката друштвеног живота од религије Трансформација — промена током времена (нпр. протестантизам се развио у оквиру хришћанства) Генерализација — где религија постаје мање специфична, апстрактнија и инклузивнија Сегментација — развој специјализованих верских институција које коегзистирају са другим друштвеним институцијама Десакрализација — удаљавање референци „натприродног“ од материјалног света Опадање — смањење квантитативних мера религијске идентификације и партиципације Секуларизација — плурализам кроз који се друштво удаљава од „светог“ ка „профаном“ Секуларизам — једини облик који води ка потпуном одбацивању религије, што представља атеизам
Ц. Џон Самервил (1998) изложио је шест употреба термина секуларизација у научној литератури. Првих пет су више у духу 'дефиниција', док се шеста више односи на 'појашњење употребе':Somerville, C. J. Secular Society Religious Population: Our Tacit Rules for Using the Term Secularization. Journal for the Scientific Study of Religion 37 (2):249-53. (1998) Када се говори о макро друштвеним структурама, секуларизација се може односити на диференцијацију: процес у коме различити аспекти друштва — економски, политички, правни и морални — постају све специјализованији и различитији једни од других. Када се говори о појединачним институцијама, секуларизација може означавати трансформацију религије у секуларну институцију. Примери би били еволуција институција као што је Универзитет Харвард из претежно верске институције у секуларну (са богословским факултетом који сада садржи верски елемент илуструјући диференцијацију). Када се говори о активностима, секуларизација се односи на пренос активности са верских на секуларне институције, као што је пребацивање пружања социјалних услуга са цркава на владу. Када се говори о менталитетима, секуларизација се односи на прелазак са коначних брига на овоземаљске бриге, нпр. већа је вероватноћа да ће појединци на Западу сада умеравати своје понашање у одговору на непосредније применљиве последице, а не из бриге за посмртне последице. Ово је лични религијски пад или кретање ка секуларном начину живота. Када се говори о популацијама, секуларизација се односи на широке обрасце друштвеног опадања нивоа религиозности, за разлику од индивидуалног нивоа секуларизације из тачке (4). Ово разумевање секуларизације се такође разликује од тачке (1) по томе што се посебно односи на религијски пад, а не на друштвену диференцијацију. Када се говори о религији, секуларизација се може недвосмислено користити само за означавање религије у генеричком смислу. На пример, референца на хришћанство није јасна осим ако се не наведе о којим се тачно деноминацијама хришћанства говори.
Абдел Вахаб ел-Месири (2002) изложио је два значења термина секуларизација: Делимична секуларизација: што је уобичајено значење речи и изражава „одвајање религије од државе“. Потпуна секуларизација: ова дефиниција није ограничена на делимичну, већ је превазилази до „одвајања свих (религијских, моралних и људских) вредности, и (не само државе) већ и (људске природе у њеној јавној и приватној страни), тако да је светост уклоњена из света, а овај свет је трансформисан у употребљиву материју која се може искористити за добробит јаких“.
Историја Порекло секуларизма може се пратити уназад до саме Библије и развијано је кроз хришћанску историју све до модерног доба. „Секуларно“ је део историје хришћанске цркве, која чак има и секуларно свештенство од средњег века. Штавише, секуларни и верски ентитети нису били одвојени у средњем веку, већ су коегзистирали и природно интераговали. Значајан допринос принципима који се користе у модерном секуларизму дали су истакнути теолози и хришћански писци као што су Свети Августин, Вилијам Окамски, Марсилије Падовански, Мартин Лутер, Роџер Вилијамс, Џон Лок и Талеран.
Термин „секуларизација“ такође има додатна значења, првенствено историјска и религијска. Примењен на црквену имовину, историјски се односи на заплену црквених земаља и зграда, као што је распуштање манастира Хенрија VIII у 16. веку у Енглеској и каснији акти током Француске револуције у 18. веку, као и од стране разних антиклерикалних просвећених апсолутистичких европских влада током 18. и 19. века, што је резултирало протеривањем и сузбијањем верских заједница које су их насељавале. Културкампф у 19. веку у Немачкој и Швајцарској, и слични догађаји у многим другим земљама, такође су били изрази секуларизације.
Термин „секуларизација“ такође може значити укидање монашких ограничења за члана свештенства, и деконсекрацију, уклањање освећења верске грађевине како би се могла користити у друге сврхе. Прва употреба речи „секуларно“ као промене из религије у световно потиче из 16. века и односила се на претварање црквених поседа у цивилне сврхе, као што су манастири у болнице; а до 19. века добила је на значају као политички циљ секуларистичких покрета. У 20. веку, „секуларизација“ се диверсификовала у различите верзије у светлу разноликости искустава из различитих култура и институција. Научници препознају да је секуларност структурисана протестантским моделима хришћанства, дели паралелан језик са религијом и интензивира протестантске карактеристике као што су иконоклазам и скептицизам према ритуалима, и наглашава веровања. Чинећи то, секуларизам одржава хришћанске особине под другим именом.