десно|200п мини|десно|350п|Локације одржавања Летњих олимпијских игара
Летње олимпијске игре (ЛОИ; ; )Енглески и француски су званични језици Олимпијских игара међународни су мултиспортски догађај који се одржава сваке четири године у другом граду. Прве игре су одржане 1896. године у Атини (Грчка), а последње године 2024. у Паризу (Француска). Међународни олимпијски комитет организује игре и надгледа припреме у граду домаћину. За сваки олимпијски догађај се додељују златне медаље за прво место, сребрне медаље за друго место и бронзане медаље за треће место; ова традиција је започета 1904. године. Зимске олимпијске игре су креиране на бази успеха Летњих олимпијских игара.
На Летњим олимпијским играма се у почетку (1896) такмичило у само 42 дисциплине и учествовало је мање од 250 мушких такмичара из 14 земаља, а до 2012. се ова статистика повећала на 302 дисциплине са 10.768 такмичара (5.992 мушкарца и 4.776 жена) из 204 земље.
Деветнаест земаља је досад угостило такмичаре Летњих олимпијских игара. Сједињене Америчке Државе су угостиле такмичаре четири пута (1904, 1932, 1984. и 1996), више него иједна друга земља; Велика Британија је била домаћин за троје Летње олимпијске игре (1908, 1948. и 2012), све три пута у Лондону. Четири града су била домаћин по два пута: Лос Анђелес (1932. и 1984), Париз (1900. и 1924), Атина (1896. и 2004) и Токио (1964. и 2020).
Једине Летње олимпијске игре до сада одржане на Јужној хемисфери су биле у Аустралији (Мелбурн 1956. и Сиднеј 2000) и Бразилу (Рио де Жанеиро 2016). Игре у Рију су биле прве Летње олимпијске игре у Јужној Америци и прве Летње олимпијске игре одржане током локалне зимске сезоне.
Пет држава — Грчка, Аустралија, Француска, Велика Британија и Швајцарска — учествовало је на свим Летњим олимпијским играма. Једина земља која је освојила по најмање једну златну медаљу на сваким Летњим олимпијским играма је Велика Британија. Сједињене Америчке Државе су водеће на свеукупној табели.
Историја мини|Церемонија отварања првих модерних олимпијских игара на стадиону Панатхенаиц Међународни олимпијски комитет основан је 1894. године када је Пјер де Кубертен, француски педагог и историчар, настојао да промовише међународно разумевање кроз спортска такмичења. Прво издање Олимпијских игара одржано је у Атини 1896. године и привукло је само 245 такмичара, од којих је више од 200 било Грка, а представљено је само 14 земаља. Ипак, раније нису били организовани међународни догађаји ове величине. Спортисткињама није било дозвољено да се такмиче, иако је једна жена, Стамата Ревитхи, сама трчала маратонски курс, рекавши „Ако ми комисија не дозволи да се такмичим, ићи ћу за њима без обзира“.
Летње олимпијске игре 1896. године, званично познате као Олимпијске игре, биле су међународне мулти-спортске приредбе које су се прослављале у Атини у Грчкој, од 6. до 15. априла 1896. године. То су биле прве олимпијске игре одржане у модерној ери . Отварању игара присуствовало је око 100.000 људи. Спортисти су долазили из 14 нација, а већина је долазила из Грчке. Иако је Грчка имала највише спортиста, САД су завршиле са највише шампиона. 11 Американаца се пласирало на прво место у својим догађајима наспрам десет из Грчке. Древна Грчка била је родно место Олимпијских игара, па је сходно томе Атина сматрана одговарајућим избором за постављање уводних модерних игара. Једногласно је изабран за град домаћин током конгреса који је организовао Пјер де Кубертен у Паризу, 23. јуна 1894. Током овог конгреса основан је и МОК. лево|мини|Францис Фиелд са Универзитета Васхингтон у Ст. Лоуису током Летњих олимпијских игара 1904. године Упркос многим препрекама и падовима, Олимпијске игре 1896. године сматране су великим успехом. Игре су до тада имале највеће међународно учешће у било ком спортском догађају. Стадион Панатхинаико, први велики стадион у модерном свету, преплавио се највећом публиком која је икада гледала спортски догађај.Young (1996), 153} Врхунац за Грке била је победа у маратону њиховог сународника Спиридона Луиса, водоноше. Победио је за 2 сата 58 минута и 50 секунди, покренувши дивље славље на стадиону. Најуспешнији такмичар био је немачки рвач и гимнастичар Карл Шуман, који је освојио четири златне медаље.
Грчки званичници и јавност били су одушевљени искуством домаћинства Олимпијских игара. Овај осећај делили су многи спортисти, који су чак тражили да Атина буде стални олимпијски град домаћин. МОК је намеравао да се наредне Игре ротирају у различите градове домаћине широм света. Друга олимпијада одржана је у Паризу.
Четири године касније, Летње олимпијске игре 1900. у Паризу привукле су више од четири пута више спортиста, укључујући 20 жена, којима је било дозвољено да се први пут званично такмиче у крокету, голфу, једрењу и тенису . Игре су интегрисане са светском сајмом у Паризу и трајале су више од 5 месеци. Још увек се спори који су тачно догађаји били олимпијски, јер се мало или можда чак ниједан догађај није оглашавао као такав у то време.
Напетости изазване руско-јапанским ратом и потешкоће да се стигне до Сент Луиса могле су допринети чињеници да је врло мали број врхунских спортиста изван САД и Канаде учествовао на Играма 1904. године .
Низ мањих игара одржан је у Атини 1906. МОК тренутно не признаје ове игре као званичне олимпијске игре, иако многи историчари то признају. Игре у Атини 1906. биле су прве из наизменичног низа игара које су се одржавале у Атини, али серија није успела да се оствари. Игре су биле успешније од игара из 1900. и 1904. године, са преко 900 спортиста, и позитивно су допринеле успеху будућих игара. мини|Дорандо Пиетри завршава савремени маратон на тренутној удаљености Игре у Лондону 1908. поново су порасле, као и прво трчање маратона на сада већ стандардној раздаљини од 42.195 km (26 миља 385 јарди). Први олимпијски маратон 1896. године (трка само за мушкарце) возио се на даљини од 40 km (24 миље 85 јарди). Нова маратонска удаљеност изабрана је како би се осигурало да се трка заврши испред ложе коју је заузела британска краљевска породица. Тако је маратон имао за прве игре 1896, али је накнадно варирао до због локалних услова као што су распоред улица и стадиона. На шест олимпијских игара између 1900. и 1920. маратон се возио на шест даљина. На Играма је Велика Британија освојила 146 медаља, 99 више од другопласираних Американаца, што је њен најбољи резултат до данас.
На крају маратона 1908. године, италијански тркач Дорандо Пиетри први је ушао на стадион, али је очигледно био у невољи и пропао од изнемоглости пре него што је успео да заврши догађај. Преко циља су му помогли забринути званичници трке, а касније је дисквалификован због тога. Као надокнаду за несталу медаљу, краљица Александра је Пиетрију поклонила позлаћени сребрни пехар. Артур Конан Дојл написао је посебан извештај о трци у Даили Маил-у .
Игре су наставиле да расту, привлачећи 2.504 такмичара, у Стокхолм 1912. године, укључујући сјајног свестраног Џим Торп-а, који је освојио и десетобој и петобој. Тхорпе је претходно играо неколико утакмица бејзбола уз наплату, а своје медаље је одузео за ово „кршење“ аматеризма након жалби Авери Брундагеа. Они су враћени 1983. године, 30 година након његове смрти. Игре у Стокхолму су прве које су испуниле првобитну идеју Пјера де Кубертена. По први пут од почетка Игара 1896. године свих пет насељених континената представљених спортистима такмичило се на истом стадиону.
Заказане летње олимпијске игре 1916. отказане су након почетка Првог светског рата .
Међуратна ера Игре Антверпена 1920. године у ратом разореној Белгији биле су пригушена ствар, али опет су привукле рекордан број такмичара. Овај рекорд стајао је само до 1924. године, када су на Паришким играма учествовало 3.000 такмичара, од којих је највећи био фински тркач Пааво Нурми . „ Летећи Финац “ је освојио три тимске златне медаље и појединачно трчање на 1.500 и 5.000 метара, последње две истог дана.
Игре у Амстердаму 1928. године биле су запажене по томе што су биле прве игре које су омогућавале женама да се такмиче у атлетици на стази и терену, и имале су велике користи од општег напретка времена, заједно са првом појавом спонзорства над играма, од компаније Цоца-Цола . На играма из 1928. представљен је стандардни дизајн медаља, а МОК је одабрао Гиусеппе Цассиоли-јев приказ грчке богиње Нике и победника којег је носила гомила људи. Овај дизајн је коришћен до 1972.
Игре у Лос Анђелесу 1932. биле су погођене Великом депресијом, што је допринело малом броју такмичара.
Немачка влада 1936. године је на немачке владе гледала као на златну прилику за промоцију своје идеологије. Владајућа нацистичка странка наручила је режисерку Лени Риефенштал да сними игре. Резултат, Олимпија, сматрао се ремек-делом, упркос Хитлеровим теоријама о аријској расној супериорности које су спортисти „неаријски“ више пута показивали. Афроамерички спринтер и скакач у даљ Џеси Овенс освојио је четири златне медаље. На Берлинским играма 1936. такође је представљен релеј бакљи.
Због Другог светског рата Игре 1940 (које су се требале одржати у Токију и привремено пресељене у Хелсинки по избијању рата) су отказане. Игре 1944 требале су се одржати у Лондону, али су такође отказане; уместо тога, Лондон је био домаћин првих игара након завршетка рата, 1948. године .
После Другог светског рата Прве послератне игре одржане су 1948. године у Лондону, искључени су и Немачка и Јапан. Холандска спринтерица Фанни Бланкерс-Коен освојила је четири златне медаље на стази, опонашајући Овенсово постигнуће у Берлину.
На играма 1952. у Хелсинкију екипа СССР-а по први пут се такмичила и одмах је постала један од доминантних тимова (завршивши на другом месту по броју освојених златних и укупних медаља). Непосредни совјетски успех могао би се објаснити појавом државног „спортисте аматера“ који финансира држава. СССР је ушао у тимове спортиста који су сви били номинално студенти, војници или су радили у некој професији, али од којих је држава у стварности плаћала државу да би тренирали са пуним радним временом, кршећи тиме аматерска правила. Финска је створила легенду о љубазном поручнику чехословачке војске по имену Емил Затопек, који је намеравао да побољша своје појединачне златне и сребрне медаље из 1948. године. Прво победивши на тркама од 10.000 и 5.000 метара, такође је ушао у маратон, упркос томе што се никада раније није тркао на тој раздаљини. Учествујући у ћаскању са осталим вођама, Затопек је водио отприлике са пола пута, полако испуштајући преостале кандидате за победу за два и по минута и остварио трио победа.
Игре у Мелбурну 1956. биле су углавном успешне, забранивши ватерполо утакмицу између Мађарске и Совјетског Савеза, коју је совјетска инвазија на Мађарску завршила као битку између тимова . Због избијања слинавке и шапа у Британији у то време и строгих закона о карантину у Аустралији, коњички догађаји одржани су у Стокхолму.
На Играма у Риму 1960. на сцену је стигао млади боксач у полутешкој категорији по имену Касијус Клеј, касније познат као Мухаммад Али. Али би касније са гађењем бацио своју златну медаљу након што му је одбијена услуга у ресторану намењеном само белима у његовом родном граду Лоуисвиллеу у држави Кентуцки . Добио је нову медаљу 36 година касније на Олимпијским играма 1996. у Атланти . Међу осталим извођачима из 1960. године били су Вилма Рудолпх, златна медаља у штафетама на 100, 200 и 4 × 100 метара.
Игре 1964. одржане у Токију значајне су по томе што најављују модерно доба телекомуникација. Ове игре су прве које су емитоване широм света на телевизији, што је омогућено недавним појавом комуникационих сателита. Игре 1964. биле су тако прекретница у глобалној видљивости и популарности Олимпијских игара. Јудо је дебитовао као званични спорт, а холандски џудиста Антон Геесинк је створио велику пометњу када је победио у финалу отворене дивизије, победивши Акио Каминагу пред домаћом публиком.