Бенжамен Фондан или Бенжамен Фундојану, рођен Бенжамин Векслер, име такође Бењамин или Барбу, обично скраћено Б. (14. новембар 1898 – 2. октобар 1944) био је румунски и француски песник, критичар и егзистенцијалистички филозоф, а такође се истакао својим радом на филму и позоришту. Познат из својих румунских млађих дана као симболистички песник и новинар, он се касније окренуо ка неоромантизму и експресионистичким темама под утицајем Тјудора Аргезија, и посветио неколико поетских циклуса сеоског живота његовој домовини Молдавији. Фондан, који је потекао из јеврејске румунске породице и био нећак јеврејских интелектуалаца Елијаса и Мозеса Шварцфелда, учествовао је и у мањинској јеврејској и у већинској румунској култури. За време и после Првог светског рата, он је био активан као културни критичар, промотер авангарде и, са зетом Арманом Паскалом, директор позоришне трупе Инсула.
Фондан је започео своју наредну каријеру 1923. године, када се преселио у Париз. Приклоњен надреализму, али категорички против његових комунистичких идеја, постао је значајна фигура јеврејског егзистенцијализма и водећи ученик Лева Шестова. Његова критика политичких догми, одрицање од рационализма, чекање историјске катастрофе и вера у сотериолошку моћ књижевности били су изложени у његовом чувеном есеју о Шарлу Бодлеру и Артуру Рембоу, као и у његовој последњој уметничкој поезији. Његове књижевне и филозофске активности омогућиле су му блиске односе са другим интелектуалцима, међу којима су били: Шестов, Емил Сиоран, Давид Гаскоњ, Жак Маритен, Викторија Окампо, Илари Воронка и други. Паралелно, Фондан је такође изградио каријеру на филму, као филмски критичар и сценариста корпорације "Парамаунт пикчерз", касније је радио на флиму Rapt са Дмитријем Кирсановим, и продуцирао филм Tararira у Аргентини.
Ратни заробљеник у време пада Француске, Фондан је ослобођен и провео неколико година окупације на слободи. На крају је ухваћен и предат нацистичким немачким властима, које су га послале у Аушвиц-Биркенау. Био је послат у гасну комору током последњег таласа Холокауста. Његов рад је у великој мери поново откривен касније током 20. века, када је постао предмет истраживања и јавне радозналости у Француској и Румунији. У Румунији је оживљавање интересовање такође изазвало и контроверзе у вези ауторских права.
Биографија Детињство и младост Фондан рођен у Јашију, културној престоници Молдавије, 14. новембра 1898. године, али, како је навео у свом дневнику, који је водио од 16 година, његов званично забележен рођендан био је 15. новембра. Фондан је био једини син Исака Векслера и његове жене Аделе (рођене Шварцфелд), а имао је две сестре - Лину (рођена 1892. године) и Родику (рођена 1905. године), које су се прославиле значајном глумачком каријером. Векслер је био јеврејин из области Херца, а његови преци рођени на имању Fundoaia (које је песник касније користио као основу за свој потпис).(Romanian) Z. Ornea, "Iudaismul în eseistica lui Fundoianu" , in România Literară, Nr. 48/1999 Адела је потицала из интелектуалне породице, са значајним утицајем у градској јеврејској заједници: њен отац, песник Б. Шварцфелд, био је власник колекције књига, док су њени стричеви Елијас и Мозес изградили каријере као хуманисти. Адела је сама добро познавала интелектуалну елиту у Јашију, како јеврејску, тако и румунску, и чувала успомене о својим сусретима са ауторима повезаним са друштвом Junimea. Преко Мозеса Швацрфелда, Фондан је такође био у вези са социјалистичким новинаром Аврамом Сторманом-Родионом, једним од писаца који је неговао дечачко интересовање за књижевност.
Млади Бенжамен био је страствени читалац, пре свега заинтересован за молдавске класике румунске књижевности (Јон Некулче, Мирон Костин, Дософтеј, Јон Креанга), румунске традиционалисте или неоромантичаре (Васил Александри, Јон Лука Карађале, Џорџ Косбук, Михај Еминеску) и француске симболисте. Године 1909, по завршетку школе № 1 (у саставу манастира три јерарха), он је уписао средњу школу Александру сел Бун, где се није показао као сјајан ученик. Немирна младост (прву љубавну аферу имао је са 12 година, са девојком шест година старијом од њега) довела је до тога да Фондан, након што је два пута понављао, буде избачен из школе пре навршених 14 година.(Romanian) Roxana Sorescu, "B. Fundoianu – anii de ucenicie" (II), in Observator Cultural, Nr. 501, November 2009
Бенжамен је проводио своје време како у граду, тако и родног региону свог оца. Сеоски пејзаж произвео је на њега снажан утисак, и постао инспирација за неколико његових песама. Као тинејџер, Фондан је путовао широм Северне Молдавије, дебитовао у фолклористици пишући примере наративне и поетске традиције у различитим румунским насељима. Међу његовим пријатељима из детињства био је будући писац на јидишу Б. Јосиф, с којим је проводио време у Јашију. У том контексту, Фондан такође упознао и јидишког песника Јакова Гропера, а овај сусрет је обликовао Фонданов интелектуални поглед на јудаизам и јеврејску историју.(Romanian) Roxana Sorescu, "B. Fundoianu – anii de ucenicie" (I), in Observator Cultural, Nr. 500, November 2009 У то време, Фондан је постао познат својој породици и пријатељима као Mielușon (од miel, румунски за „јагње”, вероватно се позивајући на његову густу косу), име, које је касније користио као говорни псеудоним.
Иако је Фондан касније тврдио да је почео да пише стихове са осам година, најранији познати доприноси овом жанру датирају из 1912. године, укључујући и његова дела и преводе аутора као што су Андре Шеније, Јозеф фон Ајхендорф, Хајне и Анри де Рењер.Martin, p. Исте године, нека од ових дела су објављена под псеудонимом И. Г. Офир у локалном књижевном преглед Floare Albastră, чији је власник, А. Л. Зису, касније био познати писац и ционистички политички активиста. Каснија истраживања навела да ова, као и нека друга дела из 1910—их година, представљају пример колективне поезије, настала као резултат сарадње између Фондана и Гропера (нека дела су вероватно била превод поетских мотива на румунски). Године 1913. Фондан се такође опробао у уређивању студентског часописа, потписавши се псеудонимом Ван Дојан, али је објављено свега неколико рукописних примерака једног издања.
Почетне године Фонданов стваран књижевни почетак датира из 1914. године, у време када је он постао ученик Националне Високе школе у Јашију и формално се повезао са регионалним огранком националног симболистичког покрета. У тим годинама, његова лирска поезија објављивана је у часописима Valuri и Revista Noastră, чији је власник, писац Констанца Ходос, чак предложила Фондану посао уредника, очигледно не знајући да има посла са учеником средње школе. Такође, 1914. године, молдавски симболистички часопис Absolutio, који је уређивао Исак Лудо, објавио је Фонданова дела која је он потписао псеудонимом И. Хасир. Међу његовим колегама из националне школе био је Александру Ал. Филипиде, будући критичар, који је остао један од Фонданових најбољих пријатеља (а чије стихове је Фондан предложио за објављивање у часопису Језик). Крајем 1914. године, Фондан такође започео своју кратку сарадњу са симболистичким часописом Vieața Nouă. Иако је неколико његових стихова објављено у овом часопису, оснивач Овидије Денсисјану уложио је приговоре на њихов садржај, и у њиховим каснијим препискама, сваки писац описао је своје стилске разлике са другим.
Током прве две године Првог светског рата и неутралности Румуније, млади писац успоставио је нове контакте у оквиру књижевних кругова у Јашију и Букурешту. Према његовом зету и биографу Паулу Данијелу, „невероватно је колико је много страница поезије, превода, прозе, чланака, хроника Фондан написао у овом периоду”. Године 1915, четири његове патриотске песме биле су објављене на насловној страни новина -{Dimineața}-, које су се залагале за румунску интервенцију против Централних сила (ове песме биле су прве од неколико његових доприноса потписаних псеудонимом Алекс. Вилара, касније Ал. Вилара). Његов паралелан допринос у барладском часопису -{Revista Critică}- (оригинално -{Cronica Moldovei}-) био је напорнији: Фондан је изјавио да је огорчен због тога што му редакција часописа није послала штампане доказе, већ је уместо тога добио иритантан одговор менаџера Ал. Стефанескуа; на крају су његове песме објављене у три одвојена издања поменутог часописа. Отприлике у то време, Фондан је написао и мемоаре свог детињства који носе назив -{Note dintr-un confesional}- (Белешке из исповедаонице).
Око 1915. године Фондан је био откривен од стране новинарског тандема Тјудора Аргезија и Гале Галактиона, који су такође били модернистички аутори, левичарски милитанти и промотери симболизма. Комади које је Фондан послао Аргезијевом и Галактионовом листу -{Cronica}- примљени су са ентузијазмом - реакцијом која је изненадила и импресионирала младог аутора. Иако су неке његове песме остале необјављене, његов чланак -{A doua capitală}- (Друга престоница) који се бави Јашијем, потписан псеудонимом Ал. Вилара, представљен је априла 1916. године. Као следбеник Аргезија био је лично укључен у подизање свести о Аргезијевим необјављеним стиховима из циклуса -{Agate negre}- (Црни дијаманти).
мини|Фотографија из 1915. године на којој је приказан Фондан (лево) Оставши близак пријатељ са Фонданом, Галактион је касније улагао велике напоре да га упозна са критичарем Габаретом Ибраилеануом, с циљем да Фонданова дела буду објавељена у попоранистичком часопису -{Viața Românească}-, али је Ибраилеану одбио да призна Фондана као једног од представника овог покрета.Tomescu. Фондан је имао више успеха са часописом -{Flacăra}- и његовим уредником Константином Бануом: 23. јула 1916. године овај часопис објавио је Фонданов сонет -{Eglogă marină}-. У периоду између 1915. и 1923. године Фондан је такође у великој мери доприносио јеврејским румунским часописима попут -{Lumea Evree}-, -{Bar-Kochba}-, -{Hasmonaea}-, -{Hatikvah}-, где је објављивао преводе интернационалних представника јидишке књижевности, међу којима су Хајим Нахман Бјалик, Симон Фруг, Абрахам Рајзен и други, потписујући се псеудонимима Б. Векслер, Б. Фундојану и Ф. Бенжамен. Фондан је такође у овом периоду завршио превод драме -{Ahasverus}- јеврејског писца Хермана Хејерманса.
Његова сарадња са букурешким дневним новинама -{Rampa}- такође је започета 1915. године, када је дебитовао као позоришни хроничар, а касније наставио са својој серијом чланака на тему Карпата у стилу путописа -{Pe drumuri de munte}- (На планинским путевима). Фондан је наредних година био један од најплоднијих сарадника ових новина и често се користио псеудонимима (Диомед, Дио, Фунфурпан, Конст. Мелетије) или иницијалима (Б. Ф, Фд, фд.).Tomescu. Ово укључује и позитивну критику из јануара 1916. године дела -{Plumb}-, првог великог дела румунског прослављеног симболистичког песника Ђорђа Баковије.
У опседнутој Молдавији и пресељење у Букурешт Године 1917, када се Румунија прикључила Антанти и била нападнута од стране Централних сила, Фондан је био у Јашију, где су се румунске власти повукле. Тада се упознао и спријатељио са доајеном румунског симболизма, Јоном Микуленскуом. Микуленску и његова супруга, писац Клаудија Милијан, напустили су свој дом у окупираном Букурешту и у пролеће 1917. године преселили су се код Фондана у свом привременом пребивалишту у Јашију. Милијан се касније подсетила да је њен супруг био веома импресиониран молдавским тинејџером, описујући га као „ретку птицу” и „талентованог песника”. Исте године, Фонданов отац Исак Векслер се у 52 године разболео од тифуса и умро у Јашију, остављајући своју породицу без финансијске подршке.