Харолд Гарфинкел (; Њуарк, 29. октобар 1917 - 21. април 2011. Лос Анђелес, Калифорнија) био је амерички социолог, етнометодолог и професор емеритус на Универзитету Калифорније у Лос Анђелесу. Познат је по утемељивању и развијању етнометодологије као области истраживања у социологији. Објавио је неколико књига за време живота, а најпознатија је Етнометодолошке расправе која је објављена 1967. године.
Биографија Харолд Гарфинкел је рођен у Њуарку, Њу Џерсију 29. октобра 1917. године, где је провео детињство. Његов отац, који је био продавац намештаја, се надао да ће његов син наставити породични посао. Иако је помагао свом оцу око посла, Гарфинкел је одлучио да похађа колеџ и упише рачуноводство на Њуарском универзитету.Ritzer, George. 2011. “Ethnomethodology.” pp. 391-415 in Sociological Theory. 8th Ed. New York, NY: McGraw-Hill. На овом универзитету су, углавном, предавали студенти који су тек дипломирали и са собом су доносили теоретска искуства.Ritzer, George. 2011. “Ethnomethodology.” pp. 391-415 in Sociological Theory. 8th Ed. New York, NY: McGraw-Hill. Овај теоретски приступ је касније помогао Гарфинкелу око формирања својих теорија. Након што је дипломирао, Гарфинкел је волонтирао у Quaker радном кампу у Корнелији, Џорџија. Ово искуство представљало је откровење за Гарфинкела. Тамо је радио са разним студентима који су показали широк спектар интересовања, који су утицали на његову одлуку да се бави социологијом.. edited by George Ritzer,. : Blackwell, 2003. За време волонтирања у Џорџији, Гарфинкел је сазнао да постоји наставни програм социологије на Универзитету у Северној Каролини. Овај наставни програм нарочито се фокусирао на пројекте о јавном раду, на којем је Гарфинкел радио. Гарфинкел је мастер студије завршио 1942. на Универзитету у Каролини у Чапел Хилу, написавши своју тезу о међурасним убиствима. Пре него што је дипломирао, радио је са својим ментором, професором Хауардом Б. Одумом. Гарфинкел је написао кратку приповетку Невоља у боји која је објављена у часопису Opportunity 1940. године. Ова прича бавила се виктимизацијом црних жена које су седеле одвојено у аутобусу који је путовао за Вирџинију.Doubt, Keith. 1989. “Garfinkel Before Ethnomethodology.” pp. 252-253 in The American Sociologist. Ipswich, MA. Са почетком Другог светског рата, регрутован је од стране америчке војске и био је тренер у бази на Флориди. Како је рат стишавао, пребачен је у Голфорт, Мисисипи; где је упознао своју жену Арлин Стејбет.
Одељење за социјалне односе Универзитета Харвард Након рата, Гарфинкел је отишпао на Харвард и на новоформрмираном одељењу за социјалне односе, упознао Талкота Парсонса. Док је Парсонс проучавао апстрактне категорије и генерализације, Гарфинкел се усредсредио на детаљне дескрипције. Оно што Гарфинкела разликује од осталих Парсонових студената и колега, је била његова изразита приврженост емпиријском проучаванју. Уместо да, на пример постави питанје, које врсте нормативних система су неопходне како би се одржала породична структура, Гарфинкел би вероватно упитао: „Који нормативни системи постоје?“ или „Да ли постоје нормативни системи?“.. За време његовог студирања на Харварду, социолог Вилберт Е. Мур, га је позвао да се поридружи Пројекту о организационом понашању на Универзитету Пристон. Гарфинкел је две године предавао на Пристону. За то време, упознао је неке од најистакнутијих научника из области бихевиоралних, информационих, друштвених наука, као што су Грегори Бејтсон, Кенет Бурк, Пол Лазарсфелд, Фредерик Мостелер, Филип Селзник, Херберт А. Сајмон и Џон фон Нојман.Rawls, Anne Warfield. "Editor's Introduction." In Harold Garfinkel's Toward a Sociological Theory of Information , 1-100. Boulder, CO: Paradigm Publishers, 2008. Гарфинкел је своју дисертацију на тему „Перцепција другога: Истраживанје социјалног реда“ завршио 1952. године.
Након што је докторирао на Харварду, Гарфинкел је 1954. године позван на састанак Америчког Удружења социолога и конструисао је термин „етнометодологија“. Етонометодологија је постала његова главна област истраживања. Она предтавља истраживање рационалних својстава идексалних израза и других практичних деловања као потецијалних достигнућа вешто организованих навика свакодневног живота. Године 1954. придружио се социолошком факултету Универзитета Калифорније у Лос Анђелесу. Током 1963—64. године радио је као истраживач у Центру за научне студије самоубиства.1967. Гарфинкел је провео школску 1975/76. годину у Центру за напредна истраживања наука о понашању, а 1979/80. године био је гост универзитета Оксфорд. Године 1995. добио је Кули-Мид награду од Америчког удружења социолога за доприносе у овој области. 1996. године додељен му је почасни докторат Универзитета у Нотингему. Званично је пензионисан 1987. године, али је и даље наставио да предаје као професор емеритус на Универзитету Калифорније, све до смрти 21.априла 2011. године.
Гарфинкелова мисао
Утицаји Гарфинкела су веома заинтригирала Парсонова истраживања социајлног поретка. Парсонс је покушао да пронађе решење за проблем социјалног поретка(то јест, како објашњавамо друштвени поредак чији смо сведоци) и, при том, да обезбеди дисциплинску основу за истраживања у социологији. Базирајући се на рад ранијих теоретичара социологије (Маршал, Парето, Диркем, Вебер), Парсонс је тврдио да се социјално деловање може схватити у смислу „акционог рама“ који се састоји од истих елемената (чинилац, циљ или очекивани исход, околности под којима се радња дешава, и њена „нормативна оријентација“).1937. Чиниоци доносе одлуку о могућем исходу, алтернативним средствима за његово постизање и нормативна ограничења која би могла бити корисна. Они се спроводе, према Парсону, на начин који је сличан оном чије знанје је главна одредница његових дела. Према овом гледишту, поредак није наметнут са врха, већ потиче из рационалних одлука које је донео чинилац. Парсон је покушао да развије теоретски оквир којим би разумели успоставњање социјалног поретка кроз овакве одлуке.
Етнометодологија није направљена како би заменила овакву врсту формалне анализе коју је Парсонс предложио. Гарфинкел је тврдио да су два програма „другачија и неминовно повезана“. Оба покушавају оправдати социјални живот, али постављају другачија питања и формулишу потпуно другачије тврдње. Социолози који учествују у формалном програму настоје да произведу објективне тврдње сличне онима у природним наукама. Да би то постигли, морају применити теоретске конструкте који постављају темеље за дефинисање облика социјалног света. За разлику од Парсонса и других теоретичара социологије, Гарфдинклов циљ био је да артикулише један образложавајући систем. Изражавао је „равнодушност“ према свим облицима теоретисања у социологији. Уместо да социјалну праксу посматра из теоретске перспективе, Гарфинкел је желео да истражи социјалн свет директно и детаљно опише његову аутохтоност. Диркем је једном приликом рекао: „објективна реалност социјалних чињеницаје основни принцип социологије“.. edited by Steven Lukes,. 1982. Гарфинклер је заменио реч „принцип“ речју „појава“ тиме показавши другачији приступ социолошком истраживању.. Задатак социологије, како га он види, јесте да се истражи како су Диркемове социјалне чињенице настале. Резултат тога је „ наизменичан, асиметричан и несамерљив“ програм социолошког истраживања.
Алфред Шиц, европски научник и Гарфинкелов познаник, упознао је овог младог социолога са свим идејама социјалне теорије, психологије и феноменологије.Psathas, G. (2004). Alfred Schutz's Influence on American Sociologists and Sociology. In Human Studies (Vol. 27. стр. 1-35). Netherlands: Kluwer Academic. Шиц, баш као и Парсонс, је био збринут успостављањем темеља за истраживање друштвеним наукама. Он је проблему приступио као Парсонс, претпоставивши да се делатници у друштву увек понашају рационално. Шиц је направио разлику између расуђивања са „ природног становишта“ и научног расуђивања. Свакодневицу надограђује здрав разум, али и подразумева захтев за рационалношћу. Научно расуђивање намеће специјалне услове својим тврдњама и закључцима. Ово има две битне импликације истраживања у друштеним наукама. Прва, неприкладно је да социолози користе научна расуђивања како би посматрали људско делање у свакодневном животу, као што је Парсонс рекао, пошто су посебан тим рационалности. С друге стране, првобитно претпостављена неповезаност научних тврдњии здраворазумског схватања је разрешена откако научна запажања подразумевају оба облика рационалности. Ово је привукло пажњу истраживачима друштвених наука, пошто су ове дисциплине фундаментално ангажовање у проучавању заједничког поимања свакодневног функционисања друштва.
Корени етнометодологије Реч етнометодолија која је недавно унета у Оксфордски речних енглеског језика дословно значи „методе којима се служе људи“. Предмет етнометодологије обухвата методолошка истраживања као и методске поступке. Гарфинкелов концепт етнометодологије развијао се његовим покушајем да анализира распараву пороте о једном случају 1945. године у Чикагу. Гарфинкел је покушавао да разуме начин на који поротници знају како да одиграју своју улогу.. . Након покушаја да разуме њихово деловање, Гарфинкел је конструисао термин „етнометодологија“ како би описао како људи користе разноврсне методе како би разумели друштво у коме живе. Гарфинкел је приметио кроз проучавање етнометодологије да методе, које људи користе како би разумели друштво у којем живе, је учвршћен у људским природним становиштима. Његова основна замисао састојала се у томе да док размишљамо гледају кроз социолошки објектив, социолози се фокусирају на спољне изворе (социјалне чињенице) како би објаснили ситуацију док покушавају да објасне шта се десило унутар њих. Гарфинкел је искористио овај тренутак како би нагласио разлику између етнометодологије и социологије и Диркемовог становишта. У социологији, чешће се користе спољашњи извори, као што су институција како би се описала ситуација, а не индивидуа.
Рационалност
Прихвативши Шоцову критику Парсоновог програма, Гарфинкел је желео да пронађе другачији начин ословљавања проблема социјалног поретка. Социјални поредак настаје на начин на који се учесници понашају. Смисао ситуације налазимо у њиховим инетракцијама . Гарфинкел је написао „свака друштвена поставка се може посматрати као саморганизујућа у односу на разметљив карактер својих појава било представе или као докази социјалног поретка“. Правилност социјалног живота, стога, настаје константном акцијом чланова друштва и задатак етнометодологије је да протумачи како се то обавља. Написао је: „Чланови организованог договора непрекидно треба да одлуче, препознају, убеде или и да оно што је рационално учине очигледним“. На први поглед, ово се не разликује много од Парсонсовог гледишта, међутим њихови ставови о рационалности нису компатибилни. За Гарфинкела караклтер друштва не диктира наметљив рационални стандард, ни научни, па ни један други.
За Гарфинкела рационалност по себи настаје као локални подвиг и као начин на који чланови друштва ступају у константну интеракцију.
Гарфинкел пише:
У поглављу „Рационалност својстава научног и здраворазумског деловања“ које се налази у његовој књизи „Етнометодолошке расправе“ из 1967. године, Гарфинкел говори о томе како постаје различита значења термина „рациноалност“ који су повезани са тим како се људи понашају. Гарфинкел спомиње Шоцев рад на тему рационалности и различитих значења овог термина. Графинкел разматра сваку „рационалност“ и „понашање“ која резултирају а то су:
1. Категоризовање и поређење: „Понекад рационалност се односи на чињеницу да се истражују две ситуације са освртом на њихово поређење“, 2. Грешка која се толерише: Могуће је да особа захтева варирајући степен „ goodness of fit“ између опажања и теорије смислу именовања, мерења, описа или пак опажај постаје податак, 3. Потрага за „средствима“: Рационалност је понекад значила да особа прави преглед правила процедуре која су у прошлости допринела дејству које је пожељно,