Сер Питер Левин Шафер, -{CBE}- (, IPA: ; Ливерпул, 15. мај 1926. — Корк, 6. јун 2016) био је енглески драматург, сценариста и романописац, аутор бројних награђиваних представа од којих је неколико претворено у филмове.

Младост и образовање Шафер је рођен у јеврејској породици у Ливерпулу, као син Реке (рођ. Фредман) и Џека Шафера, агента за некретнине. Био је брат близанац драматурга Ентонија Шафера са којим је сарађивао.

Образовао се у у Хампстеду те у Лондону, а потом је добио стипендију за у Кембриџу где је студирао историју. Шафер је био радећи као рудар у Другом светском рату, те је прихватао бројне послове укључујући посао писара у књижари и асистента у ; потом је открио свој таленат за драму.

Позоришна каријера Шаферова прва представа, Земља соли () из 1954. године, представљена је на . Охрабрен овим успехом, Шафер је наставио да пише и своју репутацију драматурга стекао је до 1958. године, продукцијом Вежбе пет прстију (), која се премијерно извела у Лондону под палицом Џона Гилгада и која је освојила Награду за стандардну вечерњу драму (). Када се Вежба пет прстију преселила у град Њујорк 1959. године, била је једнако добро прихваћена и Шеферу је донела Награду Круга њујоршких драмских критичара за најбољу страну представу ().

Шаферово следеће дело је било двојно, Властито ухо / Око јавности (), две представе са по три лика које говоре о аспектима љубави. Изведене су маја 1962. године у Глоуб театру, а у обе су глумили Меги Смит и Кенет Вилијамс. Смитова је са 27 година освојила Награду за стандардну вечерњу драму за најбољу главну глумицу ().

Национални театар је основан 1963. године, а готово сав Шаферов накнадни рад веже се управо за ово позориште. Његов канон садржи јединствену мешавину филозофских драма и сатиричких комедија. Краљевски Лов на Сунце () из 1964. године представља трагично освајање Перуа од стране Шпаније, док Црна комедија () из 1965. године осликава духовит поглед на лудорије групе ликова који покушавају да нађу излаз из мркле црне собе — мада је позорница заправо добро осветљена.

мини|лево|Шафер (1975) мини|лево|Шафер (пре 2017) Еквус () из 1973. донео је 1975. године Шаферу Награду Тони за најбољу представу, као и Награду Круга њујоршких драмских критичара. Адаптација сценарија представе је номинована за Оскар за најбољи адаптирани сценарио (1978).Еквус је путовање у ум коњушара који је забо шиљке у очи шест коња; представа је имала преко 1.000 извођења на Бродвеју. Оживео ју је масачусетски Беркширски позоришни фестивал лета 2005. и 2007, затим редитељ Теј Шарок у лондонском Гилгудовом позоришту фебруара 2007, као и перформанс на Бродвеју (под Шароковим вођством) септембра 2008. Последња поменута продукција, која се изводила у Њујорку до фебруара 2009, захтевала је да се коњушар појави наг; звезда представе, Данијел Редклиф, још увек је била повезивана за филмовима о Харију Потеру намењеним општој публици, што је довело до благе контроверзе.

Шафер је наставио да ниже успехе делом Амадеус () из 1979. године, којим је освојио Награду за стандардну вечерњу драму () те Награду позоришне критике () за лондонску продукцију. Ово је прича о Волфгангу Амадеусу Моцарту и дворанском композитору Антонију Салијерију који, савладан љубомором што слуша „божји глас” који долази од „бестидног детета”, одлучује да уништи свог ривала. Када се представа преселила на Бродвеј, освојила је 1981. године Награду Тони за најбољу представу () те је, као и Еквус, била изведена више од 1.000 пута.

Након успеха Амадеуса, Шафер је 1986. године написао представу Летис и љупчац (), и то посебно за Даму Меги Смит, а дело је било номиновано за другу Награду Тони коју је Смитова на крају — после три номинације — 1990. године и освојила. Летис и љупчац је такође донео Маргарет Тајзак награду за најбољу улогу подршке, а продукција је номинована и за најбољу режију драме, све за Награду Тони 1990.

Филмска адаптација Неколико Шаферових представа претворено је у филм, укључујући Вежбу пет прстију (1962), Краљевски Лов на Сунце (1969) и Око јавности (1962), од којих су касније створени филмови Пратите ме! (; 1972), Еквус (1977) и Амадеус (1984), са освојених осам Академијиних награда укључујући ону за најбољи филм.

Шафер је имао две номинације за Академијину награду за адаптацију својих представа Еквус и Амадеус на велике екране. За писање сценарија за Еквус, номинован је 1977. године за Оскара за најбољи адаптирани сценарио, али награда је отишла Алвину Сарџенту који је написао сценарио за Џулију (). За писање сценарија за Амадеуса, Шафер је 1984. године добио Златни глобус за најбољи сценарио те Оскара за најбољи адаптирани сценарио (исте године).

мини|Гроб Роберта Леонарда и Питера Шафера на гробљу Хајгејт

Приватни живот Шафер је био геј али о томе никада није писао или говорио у јавности. Његов партнер Роберт Леонард преминуо је 1990. године.

Смрт Шафер је умро 6. јуна 2016. године у 91. години живота, на путу ка југозападу Ирске.

Награде Шафер је 1992. године добио Награду Вилијам Инџ за истакнуто остварење у америчком театру (). Две године касније, именован је за Камерон Макинтош гостујућег професора Савременог театра на Универзитету Оксфорд ().

Године 1993, додељено му је почасно звање „доктор књижевности” () од стране Универзитета Бат.

Шаферова представа Вежба пет прстију освојила је Награду за вечерњу стандардну драму () након премијере у Лондону, а потом и Награду Круга њујоршких драмских критичара за најбољу страну представу () након извођења у граду Њујорку.

Шаферова представа Еквус освојила је 1975. године Награду Тони за најбољу представу () те Награду Круга њујоршких драмских критичара исте године. Његова адаптација сценарија представе номинована је 1977. године за Оскара за најбољи адаптирани сценарио ().

Шаферова представа Амадеус освојила је Награду за вечерњу стандардну драму и Награду позоришних критичара () за своју првобитну лондонску продукцију. Након пресељења позорнице на Бродвеј, Амадеус је 1981. године освојио Награду Тони за најбољу представу. Његова адаптација сценарија представе освојила је 1984. године Оскара за најбољи адаптирани сценарио, као и Златни глобус за најбољи сценарио () исте године.

Шаферова представа Летис и љупчац номинована је за другу Награду Тони, а за свој перформанс у овој представи Дама Меги Смит освојила је након три номинације 1990. Награду Тони за најбољу глумицу. Летис и љупчац је такође донео Маргарет Тајзак Награду Тони за најбољу улогу подршке те је 1990. био номинован за Награду Тони за најбољу режију представе.

Признања Шафер је 1987. године добио титулу -{CBE}-, а на додели Новогодишњих признања 2001. () именован је за . Ушао је у Америчку позоришну дворану славних 2007. године.

Библиографија Изабрана дела Земља соли (), 1954 Баланс терора (), 1957 Изгубљени Отац (), 1957 Вежба пет прстију (), 1958 Властито ухо () и Око јавности (), 1962 Успостава (), 1963 Мери Рустерс Панто (), 1963 Краљевски Лов на Сунце (), 1964 [позоришни комад о Атавалпи, последњем владару Тавантисујуа] Црна комедија (), 1965 Бели лажови (), 1967 Ослобађања (), 1970 Еквус (), 1973 Амадеус (), 1979 Црни несташлук (), 1983 Јонадаб (), 1985 Летис и љупчац (), 1987 Коме имам част да се обраћам? (), 1990 Поклон Горгоне (), 1992

Списак публикација Библиографија DLB 13

Референце

Литература

Транскрипт и клипови интервјуа са Мајком Вудом за Центар за уметности Вилијан Инџ

Спољашње везе

„Sir Peter Shaffer obituary”, Гардијан, 6. јун 2016.

Категорија:Рођени 1926. Категорија:Умрли 2016. Категорија:Људи из Ливерпула Категорија:Британски драматурзи Категорија:Британски сценаристи Категорија:Енглески књижевници Категорија:Јеврејски књижевници Категорија:Рудари Категорија:Добитници награде Оскар за најбољи адаптирани сценарио Категорија:Добитници награде Златни глобус Категорија:Добитници награде Тони Категорија:ЛГБТ+ књижевници