У филозофији, натурализам је „идеја или уверење, да само природни (а не натприродни или духовни) закони и силе делују у свету”.Oxford English Dictionary Online naturalism Присталице натурализма (тј., натуралисти) тврде да су закони природе закони који одређују структуру и понашање универзума и да се промене свемира производ ових закона.
„Натурализам се може интуитивно поделити на онтологијске и методолошке компоненте.” Неки филозофи идентификује натурализам и материјализам. На пример, филозоф Пол Курц је тврдио да се природа боље објашњава позивајући се на материјалне принципе. Ови принципи укључују масу, енергију и друге физичке и хемијске особине прихваћене од стране научне заједнице. Натуралисти тврде да дух, божанства и духови нису стварни и да нема "циљева" у природи. Таква апсолутна вера у натурализам се обично назива метафизички натурализам.
Осим пантеиста, који сматрају да су природа и Бог једно исто, теисти изазивају идеју да је природа сва стварност. Према неким теистима, природни закони се могу третирати као секундарни узроци Бога/ова.
У 20. веку, Вилард Ван Орман Квин, Џорџ Сантајана и други филозофи су тврдили да успех натурализма у науци значи да се научна метода треба користити и у филозофији.
Порекло и историја Идеје и претпоставке филозофског натурализма су први пут виђене у радовима Јонских пресократовских филозофа. Један од таквих је био Талес, који се сматра оцем науке, пошто први даје објашњења природних појава без употребе натприродних разлога. Ови рани филозофи поштују правила емпиријске студије која може да предвиди натурализам.Jonathan Barnes's introduction to Early Greek Philosophy (Penguin)
Натурализам је у класичној индијској филозофије основа две од шест ортодоксних школа и једане хетеродоксне школе хиндуизма.A Chatterjee . Naturalism in Classical Indian Philosophy, The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2014 Edition), Edward N. Zalta (ed.Dale Riepe , Naturalistic Tradition in Indian Thought, Motilal Banarsidass. Може се пратити уназад све до 2. века пре нове ере.Oliver Leaman (1999), Key Concepts in Eastern Philosophy.
Модерна наглашења методолошког натурализма су створили схолисти у 12. веку. Током просветитељства, велики број филозофа, укључујући Френсиса Бејкона и Волтера, је истакао филозофска оправдања за уклањање натприродних сила из студија природног света. Када су Пјера Симона де Лапласа питали што нема помена о интервенцији Бога у његовом радовима из небеске механике, одговорио је: "није ми требала таква хипотеза."Rouse Ball, W. W. Тренутна употреба термина натурализам потиче од дебата у Америци у првој половини 20. века. За натуралисте је природа једина стварност, не постоји "натприродно". Научни метод треба користити за истраживање све стварности, укључујући и људски дух.
Античка и средњовековна филозофија
Натурализам је пре свега западњачки феномен, мада је еквивалентна идеја дуго постојала и на Истоку. Натурализам је био темељ две од шест ортодоксних школа и једне хетеродоксне школе хиндуизма. Самкја, једна од најстаријих школа индијске филозофије, ставља природу (Пракрити) као примарни узрок универзума, не претпостављајући постојање личног Бога или Ишваре. Школе Карвака, Нјаја и Вајшешика настале су у 7, 6. и 2. веку пре нове ере. Слично томе, иако неименована и никада артикулисана у кохерентан систем, једна традиција унутар конфучијанске филозофије је прихватила облик натурализма који датира до Ванг Чонга у 1. веку, ако не и раније, али је настла независно и имала је мали утицај на развој модерне натуралистичке филозофије, као и на источне и западне културе.
thumb|Староримски мозаик који приказује Анаксимандра како држи сунчани сат. Један од доприносиоца натурализму у античкој грчкој филозофији. Западни метафизички натурализам настао је у античкој грчкој филозофији. Најраније предсократовске филозофе, посебно Милесовце (Талес, Анаксимандар и Анаксимен) и атомисте (Леукип и Демокрит), њихови вршњаци и наследници су означили као „physikoi“ (од грчког φυσικός или physikos, што значи „природњачки филозоф“ позајмљујући речи φύσις или physis, што значи „природа“) јер су истраживали природне узроке, често искључујући било какву улогу богова у стварању или деловању света. То је на крају довело до потпуно развијених система као што је епикурејизам, који је настојао да објасни све што постоји као производ атома који падају и закрећу се у празнини.
Аристотел је посматрао мисао својих претходника и замишљао природу на начин који је зацртао средњи курс између њихових приступа.See especially Physics, books I and II.
Са успоном и доминацијом хришћанства на Западу и каснијим ширењем ислама, интелектуалци су генерално напустили метафизички натурализам. Дакле, мало је доказа за то у средњовековној филозофији.
Модерна филозофија
Тек у раној модерној ери филозофије и добу просветитељства натуралисти попут Бенедикта Спинозе (који је изнео теорију психофизичког паралелизма), Дејвида Хјума,William Edward Morris, "David Hume", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (21 May 2014), Edward N. Zalta (ed.) и заговорника француског материјализма (посебно Дени Дидро, Жилијен Ла Метри и Барон Холбах) поново су почели да се јављају у 17. и 18. веку. У овом периоду, неки метафизички природњаци су се придржавали посебне доктрине, материјализма, који је постао доминантна категорија метафизичког натурализма који је широко заступан до краја 19. века.
Томас Хобс је био заговорник натурализма у етици који је признавао нормативне истине и својства. Имануел Кант је одбацио (редукционистичке) материјалистичке позиције у метафизици, али није био непријатељски расположен према натурализму. Његова трансцендентална филозофија се сматра обликом либералног натурализма.
thumb|Хегел који је заједно са Јозефом фон Шелингом развио облик природне филозофије препознат као Naturphilosophie У касној модерној филозофији, Naturphilosophie, облик природне филозофије, развили су Фридрих Вилхелм Јозеф фон Шелинг и Георг Вилхелм Фридрих Хегел као покушај да се природа схвати у њеном тоталитету и да се оцрта њена општа теоријска структура.
Верзија натурализма која је настала после Хегела био је антрополошки материјализам Лудвига Фојербаха,. који је утицао на историјски материјализам Карла Маркса и Фридриха Енгелса, Енгелсову „материјалистичку дијалектичку” филозофију природе (Дијалектика природе) и дијалектички материјализам њиховог следбеника Георгија Плеханова.See Georgi Plekhanov, "For the Sixtieth Anniversary of Hegel's Death" (1891). See also Plekhanov, Essays on the History of Materialism (1893) and Plekhanov, The Development of the Monist View of History (1895).
Још једна значајна школа касне модерне филозофије која је заговарала натурализам био је немачки материјализам: чланови су били Лудвиг Бихнер, Јакоб Молесхот и Карл Вогт.: "During the 1850s German ... scientists conducted a controversy known ... as the materialistic controversy. It was specially associated with the names of Vogt, Moleschott and Büchner" and p. 173: "Frenchmen were surprised to see Büchner and Vogt... [T]he French were surprised at German materialism".The Nineteenth Century and After, -->".
Тренутна употреба термина натурализам „произлази из дебата у Америци у првој половини 20. века. Самопроглашени 'натуралисти' из тог периода су Џон Дјуи, Ернест Најџел, Сидни Хук и Рој Вуд Селарс.“Papineau, David "Naturalism", in "The Stanford Encyclopedia of Philosophy"
Савремена филозофија
Политизована верзија натурализма која је настала у савременој филозофији је објективизам Ајн Ранда. Објективизам је израз капиталистичког етичког идеализма унутар натуралистичког оквира. Пример прогресивније натуралистичке филозофије је секуларни хуманизам. Тренутна употреба термина натурализам „произлази из дебата у Америци у првој половини 20. века.
Тренутно је метафизички натурализам шире прихваћен него у претходним вековима, посебно, али не искључиво, у природним наукама и англо-америчким, аналитичким филозофским заједницама. Док је велика већина светске популације чврсто привржена ненатуралистичким погледима на свет, савремени браниоци натурализма и/или натуралистичких теза и доктрина данас су Кај Нилсен, Џ. Џ. К. Смарт, Дејвид Малет Армстронг, Дејвид Папинеау, Пол Курц, Брајан Лајтер, Даниел Денетт, Мајкл Девит, Фред Дрецке, Пол и Патриша Чурчланд, Марио Банџ, Џонатан Шафер, Хилари Корнблајт, Леонард Олсон, Квентин Смит, Пол Дрејпер и Мајкл Мартин, међу многим другим академским филозофима.
Према Дејвиду Папиноу, савремени натурализам је последица гомилања научних доказа током двадесетог века за „узрочно затварање физичког“, доктрине да се сви физички ефекти могу објаснити физичким узроцима.
У савременој континенталној филозофији, Квентин Мајласо је предложио спекулативни материјализам, посткантовски повратак Дејвиду Хјуму који може да ојача класичне материјалистичке идеје.Quentin Meillassoux (2008), After Finitude, Bloomsbury,
Етимологија
Термин „методолошки натурализам“ је недавног порекла. Према Роналду Намберсу, сковао га је 1983. Паул де Вриес, филозоф Витон колеџа. Де Врис је правио разлику између онога што је назвао „методолошким натурализмом“, дисциплинарног метода који ништа не говори о постојању Бога, и „метафизичког натурализма“, који „пориче постојање трансцендентног Бога“.Nick Matzke: (March 20, 2006) Термин „методолошки натурализам“ је 1937. године употребио Едгар С. Брајтман у чланку у часопису The Philosophical Review као супротност „натурализму“ уопште, али тамо идеја није заиста развијена до својих новијих разлика.
Метафизички натурализам Метафизички натурализам, такође назван "онтолошки натурализам" или "филозофски натурализам", је филозофски поглед на свет и систем веровања који каже да не постоји ништа осим природних елемената, принципа и односа које изучавају природне науке. Методолошки натурализам се са друге стране односи искључиво на методологију науке.
Метафизички натурализам тврди да су све особине у вези са свешћу и умом сводљиве на природу. Метафизички натурализам такође одбацује натприродне појмове и објашњења која су део многих религија.
Методолошки натурализам Методолошки натурализам се не интересује за тврдње о томе шта постоји, већ за методе изучавања природе. То је идеја о томе да сва научна истраживања, све хипотезе и догађаје треба тестирати. У овом другом смислу, натурализам настоји да обезбеди основу за спровођење научног истраживања закона природе. Методолошки натурализам је начин стицања знања. То је посебан систем размишљања у вези са когнитивним приступом стварности и зато се класификује као филозофија знања.
У серији чланака и књига од 1996. напред, Роберт Т. Пенок је користио термин "методолошки натурализам" да разјасни да се научна метода користи за објашњавање природних појава, без претпоставки о постојању или непостојању натприродних или паранормалних појава. Такође наглашава да се не заснива на догматском метафизичком натурализму како тврде креационисти и присталице теорије интелигентног дизајна.Kitzmiller trial: testimony of Robert T. Pennock
Погледи Алвин Плантинга Алвин Плантинга, професор емеритус филозофије на Универзитету Нотре Дама и хришћанин је постао познати критичар натурализма и еволуције. Он тврди да је вероватноћа да је еволуција створила човека ниска или непостојећа, ако је нико није усмеравао (на пример Бог).
Плантинга тврди да натурализам и еволуција пружају незаустављивог "победника за веровање да су наше когнитивне способности поуздане".
Роберт Т. Пенок