мини|300п|Фаравахар (крилато сунце), симбол зороастризма у древном Персепољу.
Зороастризам или заратустризам (; изговор: -{A'in-e Zærtosht}-; транскрипција: Аине Зертошт) је религија заснована на учењима пророка Заратуштре, и важи за вероватно најстарију дуалистичку религију. Била је то доминантна религија у Персији до 7. века.Zoroastrianism on ReligionFacts.com Врхунац је доживела у доба Сасанидске династије. Такође се назива маздаизам, култ мудрости.
Појам
Назив зороастризам изведен је из грчке верзије имена Заратустре, које гласи Зороастер. Ипак изговор Заратустра је далеко сличнији оригиналном изговору Зартушт који је реконструисала модерна оријенталистичка филологија.
Историја
Оснивање
Сматра се да је Заратустра живео око 1200. године п. н. е, највероватније на територији данашњег североистока Ирана.Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 216–219) Његови следбеници се називају заратустранци.
У почетку, верски ауторитети оспоравали су Заратустрино учење, но када је Кир Велики основао Персијско царство у 6. веку п. н. е. заратустранство постаје званична државна религија, што је за последицу имало ширење вере са севера Индије према Грчкој и Египту. Персијско царство којим је владала династија Акеменида, створило је стабилну друштвену структуру са локалним владарима (сатрапи) и њиховим надлежностима, солидну комуникациону и трговинску мрежу и снажан систем државних закона. Персијанци су били толерантни према вери потчињених народа. Контакт Јевреја и заратустранаца вероватно је значајно утицао на јеврејска веровања везана за анђеле, ђаволе, васкрсење и страшни суд, па посредно и на ислам, и на хришћанство.
Ахеменидско царство
Ахемениди су вероватно први владари који су се наметнули целој Персији после Заратустрине смрти, и већина њих су подредили своју владавину двема својствима која су део заратустранске поруке: то су ред, у правди човечјој од свега што је до тада виђено у античком свету и безмало догматска потврда важности истине спрам свих облика лажи. Религија Ахеменида, међутим, сачувала је и поприличан број одлика натуралистичког пантеона сазданог још у древној цивилизацији бакарног доба. Пошто се карактер заратустранске реформе огледао између осталог и у дематеријализовању обредних видова религије зарад искључиво духовног жртвовања, кад год би традиционална религија, тј. маздаизам, садржавала аспекте супротне тој етици, морали бисмо сматрати да се налазимо пред синкретизмом, који је мање или више апсорбовао зороастризам. Но његова самосвојност се откривала повремено, на довољно специфичан начин да не посумњамо у његов опстанак, мада ипак у окриљу других, свештенијих или народскијих облика религије.
Питање је да ли су Ахемениди и пре Ксеркса били зороастрејци у правом смислу речи јер се нису директно позивали на Заратустру. Кир и Дарије се помињу као изузетно племенити владари (племенитост душе) Заратустра је захтевао од Ашавана, служитеља божанског поретка, („несебичних бораца за мудрост и светлост Ахура Мазде“) што представља, ако је тачно, корениту промену у односу на дотадашњег типичног аутократског монарха, чија се снага изравнавала са снагом богова уз које би владар наводно боравио после смрти. У сваком случају сигурно је да је прекретница у то доба извршена према нешто хуманијем облику владавине, што можда може бити један од показатеља да је Заратустрино учење имало јаког утицаја међу Ахменидима.
Ахемениди су се често издвајали од осталих тадашњих народа прихватајући самилост и сличне особине као врлине којих се треба поносити. Такав став се уочава у њиховом поступању с пораженим непријатељима и према њиховим култовима. Наиме, Ахемениди су се одликовали толико неуобичајеном благошћу према непријатељима да су им се ови понекад и дивили. Такође су били били поборници дотад невиђене религијске трпељивости према култовима покорених народа.
Од првих Ахеменида па до краја сасанидске империје, тј. око 12 векова, главна религија Персије је ипак Маздаизам, (а значајни и други култови, као нпр. Митре и Анахите). Зерванизам, који је поставио Ахура Мазду и Ахримана у строги дуализам, се врло брзо наметнуо уз изворни зороастризам, тако да је понекад тешко извитоперавао његову космологију. У расправама око тога да ли ахеменидска религија може потпасти под Зороастризам са једне стране стоје они који су, са модерним Иранцима, истом националном славом објединили пророка древне Персије и славне владаре. Насупрот њима стоје стручњаци који се ограничавају само на авестијске текстове где нема ни речи о Ахеменидима, и у натписе које су ови оставили у којима нема никаквог помињања Заратустре. Одсуство пророковог имена је општеприхваћени аргумент против зороастризма Ахеменида мада по некима он уопште не доказује да су елементи његовог учења били сасвим непознати владарима.
После Ахеменида После слома Ахеменидске Персије, Зороастризам се одржао на свим просторима некадашњег царства, наравно уз појачани утицај хеленизма које су преносили Селеукиди. На западу, у Сирији и Палестини, под хеленским утицајем, створили су се магизеји, хеленизовани Маги који су имали утицај искључиво на подручја западно од Еуфрата, док се зороастризам очувао у свом исконском облику у Медији, Парсу и источним провинцијама. Зороастризам је у времену од 3. века п. н. е. до средине 2. века н. е. донекле утицао и на будизам у држави Кушана, али су, такође, зороастријске идеје посредством једног парћанског принца око 150. године не. стигле и у Кину.
Зороастризам и неомаздаизам у време Сасанида Иако су парћанске трупе поново биле бурно поздрављене под зидинама Антиохије, с Вологазом III. и Вологазом IV., треће паљење Ктесифона, парћанске престонице (а касније и Сасанидске) од Римљана (197), само је допринело феудалној анархији која је одвукла парћанску државу у пропаст. Када је Ардашир I. успоставио Сасанидску династију 224. п. н. е. и обновио персијску независност после 555. п. н. е, прогласио се за „краља краљева“ по узору на старе ахеменидске краљеве.
Али, за разлику од еклектицизма Ахеменида и толеранције Парћана, династија Сасанида коју је Ардашир основао по имену свог деде Сасана, настојала је да више од четири века одржава национализам привржен персијској прошлости, принуђен да централизује структуре једног феудалног краљевства и да пред ширењем универзалистичких и експанзионистичких религија: будизма, хришћанства, а ускоро и манихејства, наметне једну догматизовану религију. Маздаизам ће се тада склопити око свог најдрагоценијег језгра, зороастризма, чији ће култ једна грана Арсакида одржати у Јерменији све до 428. п. н. е. Више него икад потврђиваће се Сасаниди као „обожаваоци Мазде“, маздајасни, иако се религија коју ће кодификовати у моћну теократију разликује од изворног зороастризма колико и католичка инквизиција од Јеванђеља. У жељи да маздео-зороастријским предањима дају углед достојан стародревне славе Заратустрине, Ардашир је првосвештенику (мобаду) Тансару поверио не само догматизовање предања из Авесте, чије је обједињавање отпочео био Вологаз, него и упоредо писање скупа религијских закона.
Ардашир краљ краљева "Кад је Ардашир, Краљ Краљева, Папаков син, обновио персијско царство, на једно једино место сабрао је све раштркане списе; а Хербед над хербедима, свети Тансар, човек који је савладао учење старих, дошао је и присајединио откривење Авести; и дајући то откривење целини, дао је тачну слику изворног сјаја Шапигановог блага“. То канонско одређење, које је наставио и његов син Шапур I., навело је Ардашира да догматски прогласи: „Од сада, сматраћемо да је противно Маздаистичкој вери свако излагање које не потиче из ње“. Ову непопустљивост налагао је притисак околних религија и пример њиховог особног теоцентризма. Ардашир је уз сваког покрајинског сатрапа поставио и једног верског старешину, а пробрана места расподелио магима, који ће постати строги мобади и хербеди сасанидске теократије; први су углавном постали свештеници Ватре, док ће други бити претежно задужени за наставу, тј. упознавање народа са свим аспектима зороастризма.
У ствари, краљевство се преустројавало кроз дуготрајан развој који је отпочео с Ахеменидима и наставио се с Парћанима, уз хеленистичке новине у области војске. Али успостављање државне „цркве“, углавном засноване на маздаистичко-зороастерском предању и стављене под канонски ауторитет Мобадан мобада или Великог свештеника, било је нешто сасвим ново у персијском синкретизму, који је опстао захваљујући парћанској толеранцији. По себи се разуме да је таква новина, чија је намена била да учврсти национално јединство простране земље која је до тад била отворена за све идеје, могла да се изгради само на крутом догматизму и на старој хијерархији чији се карактер заиста и одражава у сасанидским текстовима. На несрећу, о зороастризму се данас суди на основу строгог становишта неомаздаизма што га је прерадила и исправила месна теократија током те четворовековне владавине и безмало сталног сукобљавања с римским царством које је примило било хришћанство. Зороастризам до тада није знао за црквену ортодоксију, пошто је постојао упоредо са традиционалним маздаизмом и зерванизмом Мага, који су мало марили за то да љубоморно присвајају доктрину чија се гноза вековима простирала даље од оквира мањине задовољне побожном успоменом на свог Пророка и поштовањем древних сеоских предања.
Упркос знатном догматском отврдњавању, Шапур I. је још био толерантан. Изгледа да се чак у једном тренутку колебао између реформе што ју је хвалило негово свештенство и нове универзалистичке синкретистичке религије коју је проповедао аскета Мани (216—277), чувено Манихејство. У сваком случају, баш Шапуру I. дугујемо онај указ у којем већ само излагање показује да је одскора у Персији почела да расте нетрпељивост, пошто је издао наредбу да се „оставе на миру, без ометања слободног вршења њихових веровања у разним покрајинама Персије, маги, Јевреји, манихеји, хришћани и сви припадници било које вере“, што је последњи општи израз који обухвата како брахмане и будистичке калуђере, којих је тад било много у западној Персији, тако и гностичке и крститељске секте у Месопотамији. Шапурова толеранција, у узајамној вези са његовом наклоношћу према манихејству, још је налазила одјек у синкретистичком ставу његовог брата Пироза који је постао „велики краљ Кушана“ и који је, након што је на двор довео Манија, наставио да поштује Буду проглашавајући се, истовремено, за поклоника Ахура Мазде и следбеника Манија. Можда је нама такав Пирозов став чудан, али у оно доба био је доследан персијском верском осећају који је радо уздизао све облике побожности. При свему томе, под владавином Шапура I., Картир, врховни Маг који ће постати „Мобад Ормузда и целе Персије“, показиваће све већу догматску крутост. Иако од владара није испословао осуду не-маздаистичких религија, хвали се да је у свим крајевима које је поново освојила персијска војска успоставио храмове Ватре које су чувале заједнице мага: „У краљевству Персије, ујединио сам многе ватре и Маге. А такође и у земљама не-Персијанаца... тамо где су доспели били коњи и људи Краља краљева“. Поред светих ватри краља, по целој Персији било је ватри свештеника и ватри земљорадника. На Шапурову заповест, Картир је дао да се у Авесту уврсте одломци који су некад били раштркани, а откривали су занимање за медицину или астрономију.
Пошто је своје краљевство проширио све до Инда, повратио Бактрију и Согдијану, и на крају продро до веома хришћанске Антиохије, године 260. је близу Едесе, Шапур заробио цара Валеријана заједно са 70.000 легионара. Међу заробљеницима, хришћански војници могли су, упркос свему, да наставе да слободно упражњавају своју веру. Управо су они и увећали прве хришћанске заједнице у Персији. Шапур је умро 270, а његов син Хормизд владао је само годину дана. Тек после те кратке међувладе, која је такође била толерантна, Картирова теократија је, искоришћавајући слабост новог краља Бехрама I., успела да своју реформу уздигне у круту ортодоксију.