Улица Сезам је амерички ТВ серијал за децу, познат по квалитетном образовном садржају комбинованим са визуелним доживљајем популарних Мапетових лутака (-{The Muppets}-). Мајсторски покретани ликови луткарског генија Џима Хенсона (-{Jim Henson}-) и његових сарадника на креативан начин помажу у преношењу тог знања деци. Програм је пун и анимације, хумора, кратких филмова и културалних илустрација у интерпретацији деце, а скечеви уз гостовање познатих домаћина емисије преносе референце из поп културе.
У Америци Улица Сезам је искључиво емитована на јавном сервису преко станице PBS, а тек однедавно се појавила и на приватној телевизији -{HBO}-, 16. јануара 2016. Настанком Улице Сезам створена је по први пут на телевизији комбинација дечјег шоу програма са едукативним садржајем заснованим на курикулуму. Такође је то био први телевизијски шоу чији ефекти на образовање су били предмет озбиљних анализа.
Улицу Сезам су осмислили продуценткиња Џоан Ганц Куни (-{Joan Ganz Cooney}-) и психолог Лојд Морисет (-{Lloyd Morrisett}-). Прва епизода је приказана 10. новембра 1969. године уз подељене реакције. Иновативни програм се делу публике одмах свидео, други су га критиковали, али је гледаност засигурно била велика.
О успеху серијала говори чињеница да је 2001. године било преко 120 милиона гледалаца различитих интернационалних верзија Улице Сезам, а у 2009. години, на четрдесету годишњицу програма, већ је био емитован у више од 140 земаља света. У Америци је исте године – са огромном конкуренцијом сличних програма – Улица Сезам била 15. најгледанија дечја ТВ емисија. Једна анализа из 1996. године је показала да је 95% свих америчких малишана предшколског узраста видела бар једну емисију до своје треће године. У 2008. години се сматрало да је најмање 77 милиона Американаца као дете гледало серијал. Закључно са 2014. Улица Сезам је добила 159 Емија (-{Emmy Award}-) и 8 Гремија (-{Grammy Award}-) — више од било које друге дечје емисије.
Историјат мини|190п|Џоан Ганц Куни, ко-аутор Улице Сезам 1985. године Рађање идеје Прва идеја за серијал настала је кроз неформални разговор ТВ продуценткиње Ганц Куни и психолога Морисета 1966. док су у приватном разговору разглабали идеју концепта телевизије "која је употребљива и за нешто друго осим за забаву". Обоје су били преокупирани социјалним питањима. Куни је раније већ експериментисала са образовним ТВ емисијама а исте је године добила и ЕМИ за документарац о сиромаштву у Америци. Са̄м Морисет – који је касније назван "финансијски отац улице Сезам" – представљао је добротворну фондацију Карнеги (-{Carnegie Foundation}-) која је делила донације организацијама које су бринуле о образовању угрожене, сиромашне предшколске деце и деце мањина у Америци. Закључак који су Ганц Куни и он донели је био да ТВ може бити алат који и са најмањим улагањима може да досегне милионе деце.
Идејни концепт је зачео, али је остало питање како да се то изведе. Тако да су у наредним годинама контактирали мноштво експерата за дечје образовање и консултовали стручњаке за мултимедијалне садржаје широм САД и Канаде. Дошло се до студије која је дала сажет преглед гледалачких обичаја деце, и Куни је своја истраживања објавила под насловом "ТВ као алат предшколског образовања" (-{Television for Preschool Education}-).
Према налазима студије у најтежем положају код припреме за школу била су деца из сиромашних и мултиетничких средина, те је то и постао фокус планиране емисије. У то време, ТВ још није имао утицаја на широке масе, није био приступачан свакоме, а Куни је ипак поставила следећу одредницу: треба на овоме радити у највећем квалитету продукције, сценарија, филма и анимације, и досегнути највећу могућу аудијенцију. Куни је такође имала на уму да ТВ апарате контролишу родитељи и старија браћа деце, тако да она и немају приступа њима примереној емисији, те је сматрала да материјал који буду приказали мора да "едукује" и одрасле, ширећи образовне вредности и то средвима универзалног хумора. За децу је то добра ментална гимнастика у њиховом покушају да схвате компликовани свет одраслих. Стога је Куни осмислила систем постављања славних личности домаћинима емисије, што би стимулисало родитеље да серијал гледају заједно са децом као породица.
мини|300п|Лојд Морисет, ко-аутор Улице Сезам 2010. године Дало се на посао, новцем добијеним од добротворне Карнеги Фондације, и основан је студио -{Children's Television Workshop}- (-{CTW}-) који би окупио креативне људе за остварење идеје. У оснивању компаније помагале су и установе федералног система (владе САД) јер је такав пројекат веома скуп, и мора се на њему мукотрпно радити да би био и компетитиван на пољу мултимедија. Следила је припрема од годину и по дана, само да би се створио дечји програм – улагање незапамћено у историји телевизије. Свака поједина епизода коштала је 28.000 долара. Куни је створила и први тим продуцената: Џон Стоун (-{Jon Stone}-) је одговарао за сценарије, кастинг и формат, Давид Конел (-{David Connell}-) се заузео за режирање анимација, а Семјуел Гибон (-{Samuel Gibbon}-) посредовао између шоуа и истраживачког тима социолога и педагога. Што се тиче стручног савета, студио је на пример ангажовао Харвардског професора Џералда Лесера (-{Gerald S. Lesser}-) да уређује едукативне циљеве програма и креативне методе за остварење истих. Он је током 1968. у околини Бостона и Њујорка организовао стручне семинаре са мноштвом експерата из разних области да сакупи идеје за курикулум пројекта Улица Сезам – листу потенцијалних тема за обраду и приказивање.
Стручњаци су већином предлагали да програм сугерише развој когнитивних способности деце, што је налагао конвенционални школски систем и што су мислили да очекују и родитељи од овакве емисије. Међутим, на једном од семинара појавио се Џим Хенсон. Лесер је био упознат са радом великог луткара и следећим легендарним речима предложио госпођи Куни његов улазак у тим: Домаћини емисије Након припрема које је спровео Стоун, током кастинга глумаца, певача и других популарних личности снимљен је пробни материјал. Стручњак за дечје медије Ед Палмер (-{Edward Palmer}-) је тада те филмове приказао насумично изабраној групи деце, и глумци који им се највише свидели били су одабрани. На пример афро-америчка глумица Лорета Лонг (-{Loretta Long}-), тада публици једва позната, ушла је у шоу као стални карактер, због реакције деце која је стојећи певала са њом само гледајући њен снимљен кастинг!
Пробне емисије које нису биле намењене јавном приказивању, јула 1969. такође су представљене у 60 насумице бираних домова у Филаделфији и у Њујоршким обдаништима, а резултат је био одличан – план "је упалио"!
Име серије Улица Сезам је улица где живе карактери серијала, у приграђу Њујорка.Sesame Street (location) Muppet Wikia
Продуценти су на основу свега изнетог одлучили да се театрална радња дешава унутар просечне Њујоршке улице у забаченој четврти, што је такође било ексцентрично за један такав шоу. Улица је добила фиктиван назив који се види на уличној табли током радње серијала. Стоун, за кога се сматрало да је дунуо "душу у пројекат" је сматрао да ће само у таквом "свакодневном" окружењу заиста и приградска деца моћи да се поистовете са изнетим порукама. Постојала је, међутим, крута и груба страна те урбане средине, негативни елемент који ствараоци шоуа нису желели пренети, већ су га ублажили и то исто грубо окружење познато деци као место свакојаких трагедија и проблема претворили у нежно и слатко, погодно за учење.
Уличне сцене су, речима Палмера, биле лепак који је спојио различите делове шоуа. И оне су пажљиво планиране, на пример видело се да је пажња деце која је глумила у одређеним луткарским сценама била добра, док им се пажња напољу "расипала". Дечји психолози су то приписали ефекту да децу збуњује присуство лутки и глумаца заједно, али продуценти у то нису поверовали и преписали сценарио који је предвиђао да сцене на улици искључиво играју људи. Тако је настала Велика птица, и Оскар, чудовиште које говори из канте за смеђе и низ других лутки које се појављују заједно са глумцима у интеракцији са децом. Продуценти су се први пут супротставили савету експерата и нису то зажалили. И ово "је упалило". И колико су упалила пернато-длакава симпатична чудовишта? До краја 1970. Велика птица се нашла на корицама Тајм магазина, и у то време већ је примала више фан-порука него сви људски карактери емисије заједно.
Џим Хенсон мини|200п|Џим Хенсон аутор Мапета и коатор Улице Сезам 1989. године Шоу нису само карактерисале добре образовне и филмске одлуке, али су га пратиле и добре комерцијалне. Наиме, требало је подизати средства и за развој концепта не само да би се одржао темпо продукције. Хенсон, који је природно имао ауторска права над луткарским ликовима које је створио, у почетку је био неодлучан у вези комерцијализације, продаје играчака, књига и других продуката са логоом Улице Сезам, али је пристао након што му је обећано да ће сви профити бити употребљени за развој серије. Студио CTW је инсистирао на пуној контроли жигосаних производа, који су морали служити едукативној а не комерцијалној сврси, морали бити јефтини, и забрањена је била њихова реклама током приказивања серијала.
Хенсон (1936–1990) је био "Дизни" луткарства. Дао је неизбрисив допринос развоју Улице Сезам, био учитељ и инспирација читавих генерација не само на пољу луткарства, него у низу образовних медија.
Број Мапета је у емисији постепено растао. Гроф вампир (-{Count von Count}-) је остварење Џерија Нелсона (-{Jerry Nelson}-), који је такође био глас слонићу Шмркалу (-{Mr. Snuffleupagus}-), великој лутки коју је покретало двоје људи. Тиму се као неискусни 18-годишњак прикључио Ричард Хант (-{Richard Hunt}-) и убрзо створио низ карактера као што су крава Гледис (-{Gladys the Cow}-), Заборавни Џоунс (-{Forgetful Jones}-), Музичар Дон (-{Don Music}-) и радник Сали (-{Sully}-). Мало црвено чудовиште Тели (-{Telly Monster}-) створио је Брајан Мул (-{Brian Muehl}-), а касније га покретао Марти Робинзон (-{Marty Robinson}-). Један од познатијих (и много комичних) ликова, све до данас, је „Куки монстер“, кога је осмислио Франк Оз (-{Frank Oz}-). Фран Брил (-{Fran Brill}-) била је прва жена луткарски уметник која се прикључила Хенсоновом тиму и Мапетима додала Прери Даун (-{Prairie Dawn}-), лутку мале девојчице. Сав тај развој, кроз учешће у пројекту Улице Сезам, донео је Хенсону шире признање, те је 1975. искоракнуо и створио Мапет Шоу који му је коначно дао међународну фаму. (Мапет Шоу је, рецимо, био популарнији код нас од Сезама.) Продукција и први "наступ" Мапет Шоуа сниман је у Лондону, где је Хенсон повео луткаре из тима, али није окренуо леђа ни Улици Сезам, на којој су и даље радили, чак и са већим интензитетом, и са новим идејама.