Војска Краљевине Србије је била оружана сила Краљевине Србије од проглашења Србије краљевином 1882. до стварања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године.
Историја Стварање српске војске
thumb|Српски војник из ратова 1876-1878 и 1885 thumb|Парадна ношња војске краљевине Србије У првом периоду српске аутономије, коју је, после успешног рата са Турском (1827—1829), издејствовала Русија и постала Једренским миром високи покровитељ српске аутономије, та сила је дала печат првобитном развоју српске стајаће војске. Малу војску, почевши од униформе, организовала је Русија по властитом узору. Активни официри су били из Русије, уведени су руски закони и егзерцир. У периоду од 1830. до 1836. године формирани су постепено батаљон пешадије, коњички ескадрон и топовска батерија. Тада је у Русију послата и прва група од 12 младића на школовање за официре. Први српски закон о устројству гарнизоног војинства донесен је 1838. године. Војска се у тој првој фази свог развоја налазила под надлежношћу Министарства унутарњих дела.
Стајаћа војска Србије имала је крајем 1847. године једва 2.438 официра, стручних припадника и војника. Пешадија је била увећана за још један батаљон од четири чете.
Аустрија није благонаклоно гледала на развој српске државности, па ни њене војске. У првој фази развоја Српске војске није било неких посебних утицаја. Касније, током 1860. године почели су преласци млађих српских официра из Аустроугарске у Српску војску. У њу су долазили и други, махом Словени, лекари, апотекари, инжењери, музичари, али и официри родова. Србија је 1867. донела Закон о примању страних официра.
Будући генерал Миливоје Блазнавац, са својим ратним искуством из 1848. и потоњим школовањем у Бечу и Француској, пренео је Гарашанину идеје о потреби модернизације у наслону на француску школу и одлучујуће утицао да се у Србији отвори Артиљеријска школа (Војна академија). С друге стране, интереси Француза за Србију због Кримског рата доводе до блиске сарадње у подизању Тополивнице и образовања кадра. Тада створене везе довешће до тога да први министар војни у Србији буде управо Француз Иполит Монден (1861—1865), који је као капетан био задужен да 1856. направи темељну студију о Србији. Но, данас би рекли да је прагматичном и технократском приступу кнеза Михаила да војску воде и развијају најстручнији, без обзира на династичке предрасуде, морала претходити смрт старог кнеза Милоша, који је у прогону присталица Карађорђевића после 1858. отерао из земље или у изолацију најистакнутије промоторе модернизације, Заха и Блазнавца међу осталима.thumb|Битка на Сливници 1885
Монден је практично устројио ново Министарство војно. У његовој компетенцији било је и министарство грађевина или доследно, према француском узору – Јавних радова. Путеви, мостови, водоснабдевање, а касније и железнице, биле су у свим европским земљама најважнији услов мобилизације и ратних операција. Монденова десна рука био је Блазнавац. Руска правила и закони замењени су француским, или су били нешто мало прилагођени српским приликама. Установљени су пензиони фондови за помоћ официрима и подофицирима, реорганизована здравствена служба, унапређено је и коњогојство као предуслов подизања ратне армије, и много штошта другог. Српска скупштина је пре самог доласка Мондена донела Закон о Народној војсци. У ту снагу од сто до сто педесет хиљада бораца, са којом Михаило мисли да води ослободилачке ратове, једино верују Французи, који су имали у рукама извештаје Мондена, али и искуства из својих ратова у Италији, на Криму и Гарибалдијевих похода. Народна војска, сада опремљена и бројнијом артиљеријом, видно је напредовала захваљујући највише управо националном полету.
Искуства Српско—турских ратова 1876–1878. године утицала су на даљи развој српске војске и њено модернизовање. Српски официри су се жалили на наоружање, па и на руско командовање у првом рату (1876). Уочен је недостатак већег броја активних старешина и способних подофицира, али и да су обични војници недовољно обучени. Све то је утицало да се после рата повећа број питомаца у школама, установи шира мирнодопска формација, која би обухватила природни прираштај мушког становништва.
Нежељени рат, у који је краља Милана гурнула Аустрија, рат против Бугарске кнежевине 1885. године, дао је нове импулсе. Милан, иако се првобитно повукао са престола, касније постаје командант војске и иницира најзначајнију реформу која ће бити основа формације за ослободилачке ратове 1912–1918. године.
За јачање и осавремењивање српске војске у свим временима пресудна је била сагласност владарског дома и најистакнутијих политичких чинилаца, те носилаца највиших војних положаја са циљевима националне политике у ближем и даљем периоду. У томе је само повремено било краћих периода неслагања, сумње или потпуног раскорака. У временима пресудне доминације политичког фактора у односу на војску и њене потребе, било је повремено тешко прогурати војне наруџбе, па и најнужније приоритете да земља не би заостала за суседним земљама и да би имала перспективну снагу одвраћања и у случају заоштравања односа са великим силама. На примеру Србије се могло пратити на каквим искушењима је једна мала, економски нејака и сиромашна земља, која поред одбране има и других преких потреба.thumb|Сабља династије Обреновић са мотом династије на латинском исписаном на сечиву
Униформе
Војска краљевине Србије је у више наврата мењала униформе. Током српско-турских ратова 1876-1878 и српско бугарског рата 1885 у време владавине династије Обреновића,војска је носила плаве шајкаче, блузу смеђе боје и плаве чакшире. Од обуће обични војници су носили опанке, а официри чизме. Официри су по узору на француску војску носили плаве кепије. Касније 1908 у време владавине династије Карађорђевића усвојена је униформа М1908, тј шајкача и униформа маслинасто зелене боје за војнике првог позива. Други позив је делимично имао униформу, углавном шајкачу или блузу, а неки од војника су носили делове старих униформи. Трећи позив је носио обичну народну ношњу, углавном шубаре, црне гуњеве и чакшире.Обућа обичних војника у мањој мери се састојала од цокула, док је већински војска носила опанке.Официри су носили чизме.Официри су такође усвојили маслинасто-зелену униформу М1908, с тим што уместо кепије, носила се шајкача са визиром опшивена на ивицама златним нитима и са беџом војске. После 1906. и повлачења преко Албаније, услед оштећења старих униформи, војска краљевине Србије усвојила је потпуну француску униформу, која се састојала од Адријана металног шлема, плаве униформе и чакшира и француских цокула. thumb|Гардијска униформа српске краљевске војске
Балкански ратови
десно|мини|Улазак српске коњице у Скопље |лево|мини|Прилепска битка 1912 |десно|мини|Битка на Куманову 1912 Србија је на почетку Првог Балканског рата успела да сазове 230.000 војника са 230 топова, груписаних у 10 пешадијских дивизија, две независне бригаде и једну коњичку дивизију под ефективном командом бившег министра рата Радомира Путника. Српска висока команда, је према предратно формираним стратегијама закључила да ће се одлучујућа битка против Турске Вардарске армије највероватније одиграти у висоравни Овче Поље, испред Скопља. У ту сврху су основане три армије чији је задатак био да напредују према Скопљу, док су једна дивизија и независна бригада имале да делују са Црногорцима у Новопазарском санџаку. мини|Србија, Црна Гора и Албанија 1913. године - фактичке границе после пораза Османског царства у Првом балканском рату|200п Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, била је највећа по броју и снази, зато је чинила центар снага које су напредовале према Скопљу. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, састојала се од једне српске и једне бугарске дивизије. Чинила је лево крило снага и имала је наређење да напредује према Страцину. Укључење бугарске дивизије у другу армију, је био чин предратног договора између српских и бугарских команданата, али је одмах по почетку рата бугарска дивизија одбила да слуша и поштује наређења генерала Степе Степановића, и само је поштовала наређења која су стигла из бугарске високе команде. Трећа армија, под командом генерала Божидара Јанковића, чинила је десно крило и имала је задатак да ослободи Косово и Метохију и после тога да се придружи осталим двема армијама у очекиваној бици код Овче Поља.
Први балкански рат, који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године су водиле балканске земље: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска (чланице Балканског савеза) против Османског царства. Армије балканских држава су успеле да савладају бројчано слабије и стратешки лоше организоване армије Османског царства што им је омогућило да постигну брзу победу. Рат је окончан миром по коме је Османско царство било принуђено да се одрекне скоро свих својих територија на Европском континенту (Балканском полуострву), које су касније подељене међу савезницима и на којима је касније створена нова држава - Кнежевина Албанија. Упркос њиховој апсолутној победи у Првом балканском рату, чланице Балканског савеза су биле незадовољне постигнутим мировним уговором, јер је мировни уговор, који су скројиле велике силе, био противан ранијим договорима и плановима које су чланице савеза међусобно закључиле и договориле. Отклањањем претње коју је представљало Османско царство и незадовољство мировним уговором, подигле су се тензије међу доскорашњим савезницама што је ускоро резултовало Другим балканским ратом.Први балкански рат (на )
Други балкански рат је вођен од 29. јуна до 31. јула 1913. године између Бугарске са једне и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Османско царства са друге стране. Исход рата је учинио Србију, савезницу Русије, важном регионалном силом, узбунивши Аустроугарску и на тај начин индиректно дао важан повод за Први светски рат.
Рат на дотадашње савезнике, започео је општим ноћним нападом Бугара на српску војску, без претходне објаве рата.Јаша Томић:Рат у Маћедонији и Бугарској. Већина бугарске армије је била концентрисана према српској војсци на реци Брегалници.
Први светски рат
Команда thumb|Краљ Петар Карађорђевић, у одсудним моментима узео је активно учешће на фронту у борбама Врховни командант је био престолонаследник Александар, начелник генералштаба је био војвода Радомир Путник, а његов заменик генерал Живојин Мишић. До 30. јула 1914. године, Путник је мобилисао око 420.500 људи у пет армија, којима су командовали Путникови ученици из Српске војне академије.
Српска војска је била организована у обласне армије: Прва армија којом је командовао генерал Петар Бојовић а касније генерал / војвода Живојин Мишић; Друга армија под командом генерала / војводе Степе Степановића; Трећа армија под командом генерала Павла Јуришића Штурма; Ужичка војска под командом генерала Милоша Божановића; и Армија нових области под командом генерала Петра Бојовића и четири одреда која су имала дивизијски статус.
Подела по позивима