Зелда Фицџералд (), рођена Сејр (; Монтгомери, 24. јул 1900 — Ешвил, 10. март 1948) била је америчка књижевница и супруга америчког писца Ф. Скота Фицџералда, на чије је стваралаштво снажно утицала.
Рођена је у главном граду Алабаме Монтгомерију. Била је позната по својој лепоти и ведром духу, а њен супруг ју је прогласио првом америчком флаперком. Скот и она постали су симбол доба џеза, што су и до данас остали. Моментални успех Скотовог првог романа Ова страна раја (1920) увео их је у високо друштво, али су њихов брак мучили неумерено опијање, издаја и жестоке оптужбе. Ернест Хемингвеј, кога Зелда није волела, кривио ју је за то што је Скот мање писао, иако је она била жртва супругове доминације. Након што јој је дијагностикована шизофренија, она је већину времена проводила у специјалистичким клиникама и супружници су живели одвојено када је Скот изненада умро 1940. године. Зелда је умрла касније, током пожара у болници у граду Ешвилу у Северној Каролини.
У новије време, писци и научници описивали су Зелду као креативни таленат који је игнорисан у патријархалном друштву. Биографија из 1970. чији је аутор Ненси Милфорд, ушла је у ужи избор за Пулицерову награду. Године 1992, Зелда је постхумно примљена у Алабамину кућу славних жена.
Детињство, младост и породица алт=A black and white photograph of a young woman outdoors in a ballet pose, one arm extended. She looks at the camera.|лево|мини|Зелда Сејр са око 16 година у плесном костиму Рођена је у Монтгомерију, Алабама, као најмлађе од шесторо деце. Њена мајка, Минерва Бакнер „Мини” Мечен (23. новембар 1860 – 13. јануар 1958), дала јој је име по ликовима из две мало познате приче: „-{R|Зелда: прича из Масачусетске колоније}-” (Џејн Хауард, 1866) и „Зелдина срећа” (Роберт Едвард Франсилон, 1874). Зелда је била размажено дете којем је мајка испуњавала све жеље, али је њен отац, Ентони Дикинсон Сејр (1858—1931)Anthony Dickinson Sayre (April 29, 1858 – November 17, 1931), — судија Врховног Суда у Алабами и један од водећих адвоката у Алабами — био строг и затворен човек.
Породица потиче од првих досељеника са Лонг Ајленда, који су се преселили у Алабаму пре Грађанског рата. У време Зелдиног рођења, Сејресови су били позната породица. Њен рођак, Џон Тајлер Морган, био је члан Сената Сједињених Америчких Држава; њен деда по оцу био је уредник новина у Монтгомерију, док јој је деда по мајци био Вилис Бенсон Махен, који је кратко време био сенатор из Кентакија.
Као дете, Зелда је била изузетно активна. Плесала је, узимала часове балета и уживала дружећи се с пријатељима.Milford, Nancy - Zelda: A Biography, Harper & Row, New York, 1970. Године 1914. уписала је средњу школу Сидни Ланијер. Била је изузетно интелигентна, али незаинтересована за предавања. Заинтересованост за балет наставила се током средње школе, али је током тог периода пила, пушила и проводила доста времена са момцима, па је постала лидер на локалној друштвеној сцени младих. Новински чланак о једном њеном плесном наступу цитирао ју је да она само мари за момке и пливање. Она је све више и више тражила пажњу док је кршила разне конвенције — од плесања чарлстона до ношења купаћег костима боје коже како би мислили да плива гола. Углед њеног оца био је нешто попут сигурносне мреже која ју је спречавала да доживи друштвену пропаст, иако се од жене тог времена очекивало да буде нежна, послушна и предусретљива. Сходно томе, Зелдине провокације шокирале су многе људе око ње и она је постала — заједно са својом другарицом из детињства и будућом холивудском звездом Талулом Банкхед — главна тема трачева у Монтгомерију. Њен етос био је сумиран испод њене фотографије из школског годишњака:
Ф. Скот Фицџералд
алт=A profile drawing of a man's head and shoulders|мини|Ф. Скот Фицџерал 1921. године, аутор Гордон Брајант за магазин Shadowland Зелда је први пут срела будућег романописца Френсиса Скота Фицџералда јула 1918. године, када је он служио као добровољац у војсци и био стациониран у кампу Шеридан, код Монтгомерија. Скот је почео да је зове сваког дана и долазио је у Монтгомери кад год је имао слободне дане. Говорио јој је о својим плановима да буде познат и послао јој поглавље књиге коју је писао. Био је толико опчињен Зелдом да је променио лик Розалинд Конаж у роману Ова страна раја како би подсећао на њу. Написао је да се „све критике Розалинде завршавају на њеној лепоти”. Зелда је, међутим, била много више од пуке музе — након што је показала Скоту свој лични дневник, он је почео да користи дословно њене изводе у свом роману. На пример, на крају романа Ова страна раја, солилоквиј протагонисте Аморија Блејна на гробљу узет је из њеног дневника.
Према Ненси Милфорд, први сусрет Скота и Зелде био је у кантри плесном клубу у Монтгомерију, који је Скот касније приказао у свом роману Велики Гетсби, кад је описао сусрет Џеја Гетсбија и Дејзи Бјукенен, иако је у роману локацију сусрета пренео на железничку станицу. Скот није био једини момак који се удварао Зелди, а конкуренција је довела до тога да га је Зелда још више привлачила. У дневнику који је педантно водио током свог живота, Скот је 7. септембра 1918. године забележио да се заљубио. На крају крајева, и Зелда је то учинила. Њен биограф Ненси Милфорд написала је: „Скота је код Зелде привукло нешто што нико други на њој дотад није приметио — романтични осећај самоважности који је препознао као свој.”
Њихово удварање је на кратко било прекинуто у октобру када је он премештен на север. Очекивао је да ће бити послат у Француску, али је уместо тога послат у камп Милс, Лонг Ајленд. Док је он био тамо, било је потписано примирје са Немачком. Он се потом вратио у базу близу Монтгомерија и до децембра су они били нераздвојни. Скот је касније описао њихово понашање као „сексуалну безобзирност”. Дана 14. фебруара 1919. године, он је био отпуштен из војске и отишао у Њујорк како би се етаблирао.
Писали су често једно другом, па је марта 1920. године Скот послао Зелди прстен своје мајке, тако да су се они верили. Многи Зелдини пријатељи и чланови њене породице били су опрезни када је њихова веза била у питању и нису одобравали Скотово прекомерно опијање, као ни чињеницу да је био католик.
Брак До септембра, Скот је завршио свој први роман, Ова страна раја, и рукопис је брзо прихваћен за објављивање. Када је чуо како је роман био прихваћен, Скот је писао свом уреднику Маквелу Перкинсу, ургирајући убрзано издавање: „много ствари зависе од њеног успеха — укључујући, наравно, девојку”. У новембру, он се вратио у Монтгомери са добрим вестима о свом роману. Зелда је пристала да се уда за њега након што је књига објављена; он је, заузврат, обећао да ће је одвести у Њујорк. Ова страна раја је објављена 26. марта, а Зелда је стигла у Њујорк 30. марта, док су се 3. априла 1920. године венчали. према Кантеберију и Бирчу (и самом Фицџералду), ово је први роман Фицџералдов „кец у рукаву”. Скот је видео објављивање романа као пут до Зелдиног срца.
Скот и Зелда су брзо постали познате личности у Њујорку, како због њиховог бахатог понашања, тако и због успеха његовог романа. Наређено им је да напусте хотеле Балтимор и Комодор због њиховог пијанства. Зелда је једном скочила у фонтану на Ујинион тргу. Још један пример њиховог понашања јесте кад их је Дороти Паркер први пут срела, док су Зелда и Скот седели на такси. Паркер је рекла: „они обоје изгледају као да су управо изашли на сунце; њихова младост била је поразна. Свако је желео да их упозна.” Њихов социјални живот био је испуњен алкохолом. Јавно, то је значило нешто више од дремања када су на журкама, али у приватном то је довело до жестоких борби. На њихову срећу, на страницама њујоршким новинама Зелда и Скот су постали иконе младости и успеха — -{enfants terribles}- из доба џеза.Bryer, Jackson R. "A Brief Biography." In
На Дан заљубљених 1921. године, док је Скот завршавао свој други роман Лепи и проклети, Зелда је сазнала да је трудна. Они су одлучили да се преселе у Скотову кућу у Сент Полу, Минесота, где ће Зелда родити дете.Bryer in Дана 26. октобра 1921. године родила се Франсис „Скоти” Фицџералд. Када је Зелда изашла из анестезије, Скот ју је снимио како каже: „О, Боже, ја сам пијана. Марк Твен. Зар није паметна — она има штуцавицу. Надам се да је лепа и глупа — лепа глупача.” Многе њене речи су нашле свој пут до Скотових романа: у роману "Велики Гетсби", лик Дејзи Бјукенен изражава такве наде за њену ћерку.
алт=A profile drawing a woman with short wavy hair|лево|мини|Зелда 1922. године Зелда никада није била домаћица нити се много интересовала за домаћинство. Од 1922. године Скот је запослио бебиситерку која је чувала њихову ћерку, пар који је чистио њихову кућу и праљу. Када ју је часопис -{Harper & Brothers}- замолио да да допринос њиховој едицији Омиљени рецепти познатих личности она им је написала: „Види да ли има сланине, а ако је има, онда питајте кувара у ком тигању да је испржите. Онда питајте да ли има јаја, а ако их има пробајте да убедите кувара да их скува. Боље је да не покушавате да направите тост јер лако изгори. Такође, у случају сланине, не појачавајте много ватру јер ћете морати да се иселите из куће на недељу дана. Пожељно је сервирати на кинеским тањирима, мада ће златни и дрвени послужити ако их имате при руци”.Lanahan, Dorothy. "Introduction." In
Почетком 1922. године Зелда је поново остала трудна. Иако неки писци кажу да се у Скотовом дневнику наводи реченица „Зелда и њен побачај”, заправо не постоји такав запис. Зелдин став о другој трудноћи није познат, али је у првом нацрту романа Лепи и проклети, ког је Скот тада завршавао, Скот написао сцену у којој главни женски карактер Глорија верује да је трудна, а Ентони јој поручује да „разговара са неком женом и види како да се то најбоље реши”. Ентонијев предлог је уклоњен у коначној верзији романа, а та промена померила је фокус са абортуса на Глоријину забринутост да ће јој беба уништити фигуру.
300px|мини|Корице оригиналног издања романа Лепи и проклети са главним ликовима Ентонијем и Глоријом, нацртаним тако да подсећају на Скота и Зелду Како се објављивање романа Лепи и проклети приближавало, Бартон Раско, свеже запослени књижевни уредник часописа -{New York Tribune}-, покушао је да од Зелде измами њену рецензију Скотовог најновијег романа. У својој рецензији, Зелда се нашалила на рачун употребе својих дневника у Скотовом раду, али је њен коментар постао прави извор озлојеђености:
Овај њен коментар довео је до бројних понуда других часописа. У јуну исте године, Зелдин есеј Похвала флаперки освануо је у магазину Метрополитен. Иако наводно чланак о пропадању начина живота флаперки, Зелдин биограф Ненси Милфорд сматра да је есеј био „одбрана њеног животног кода”. Зелда је флаперку описала на следећи начин:
Зелда је наставила да пише и објавила је неколико кратких прича и чланака. Помогла је Скоту око његове представе Поврће, али када је она доживела неуспех, пар се нашао у дуговима. Скот је почео да пише велики број кратких прича како би платио дугове, али је постао безвољан и депресиван. Априла 1924. године они су се преселили у Париз.
Протеривање