мини|250п|Представа „О с(а)вести-есеј у покрету о Дади Вујасиновић” мини|270п|Представа „О с(а)вести-есеј у покрету о Дади Вујасиновић” мини|290п|Представа „О с(а)вести-есеј у покрету о Дади Вујасиновић” мини|300п|Представа „Сестре по оружју” Есеј у покрету је нова форма извођачке уметности, концепт позоришне и плесне ауторке Сање Крсмановић Тасић, који настаје кроз истраживачки поступак и као резултат има документаристичко-уметничку форму. У њему се кроз сцене и сценске фрагменте приповедају истинити догађаји и појаве уз критичко промишљање њиховог настанка и последица.

Есеј у покрету се увек приказује кроз призму личне историје стављене у контекст друштвених догађаја које су на њу директно утицали. Може се сматрати за подврстом „позоришног есеја”, иако садржи снажне физичке и кореографске сегменте, кроз покрет, игру и кретање као основне форме уметничког изражавања.

Као и сваки есеј, и „позоришни есеј” садржи фусноте које се приказују на крају, током или на самом почетку есеја-представе. Публика увек има прилику да бира редослед којим ће се фусноте разоткривати или приказивати у простору, кроз текст, видео рад, сцену, интервенцију у простору, перформанс, интеракцију или на неки други неочекивани начин. Ова форма је едукативно-уметничка и доприноси живој енергији и интеракцији између публике и извођача.

Први есеј у покрету „Приче хлеба и крви” („-{Tales of Bread and Blood}-”) Сање Крсмановић Тасић доживео је своју светску премијеру на Магдалена Фестивалу ”Наследство и изазови-25 година Магдалена Пројекта” („-{Legacy and Challenge}-”), у Кардифу, Велс 20. августа 2011. године.

Ауторка наставља да развија овај сценски израз кроз представе “О с(а)вести-есеј у покрету о Дади Вујасиновић” (2014) у који започиње фуснотама, а завршава самим есејом у покрету, и “Сестре по оружју/-{Sisters in Arms}-”, прве српско-новозеландске ко-продукције Хлеб Театра и -{Ake Ake Teatra}- из Данидна (-{Dunedin}-) са Новог Зеланда.

Награде Представа “О с(а)вести-есеј у покрету о Дади Вујасиновић” је јула 2014. награђена признањем „Бранислав Б. Чубриловић”, која се додељује аутору са најхрабријим и најиновативнијим приступом уметности. Иста представа је 2015. године награђена Златном маском (ГРАНД ПРИX Фестивала) АРТ ТРЕМА Фестивала у Руми, где је председница жирија била Мирјана Карановић. Представа је на овом Фестивалу добила и награду за најбољу музику и тотал дизајн. У образложењу награде је истакнута „Сања Крсмановић Тасић је храбрим истраживачким приступом кроз изузетно снажно мултимедијално уметничко дело проговорила о проблематичној и трауматичној друштвеној теми политичког убиства, подстичући тиме гледаоце да сами потраже одговор на питање – шта је слобода.” Представа „Сестре пооружју-есеј у покрету о Првом светском рату” је ушла у ужи избор -{Grundtvig}- награде за најбољи едукативно уметнички пројекат о Првом светском рату.

Реч критике (избор) Ана Тасић, 2014: ПОЗОРИШТЕ И СЕЋАЊЕ - Лудус: „(…)Представа је остварена у посебној форми фрагментарног, мултимедијалног сценског есеја. Реч је и о плесно-драмском, документарном делу које има изражену интеракцију са гледаоцима. Они сами бирају ток представе, односно сцене које ће глумица играти. А сцене су замишљене као фусноте, фундаментални састојци овогличног и друштвеног есеја. Сценске фусноте су интригантно решење које је Сања Крмановић Тасић поставила у својој претходној представи „Причехлеба и крви”, но само у једном њеном делу, док је тај поступак овде проширен, кроз читаву представу. Представа „О с(а)вести” има четрнаест могућих фуснота: СФРЈ, Блок, Године, Рад/тна биографија, Етика, Лично, Лада, Чипс и пиво, Истрага, Глисте, Утисак, Положај тела, Говор, Данас. Оне су међусобно различите, и формално и стилски и тематски, што гради важну динамику представе, неизвесност у извођењу сваке сцене.”

„(…)Теоретичари и практичари различитих варијанти театра суровости, између осталих Антонен Арто, Хауард Баркер и Сара Кејн, суровост на сцени су видели као пут до истине и спасења канцерозног друштва у метастази. Представа „О с(а)вести” Сање Крсмановић Тасић сигурно се налази на том путу, борбе за праведније друштво, крозболну, али неопходну конфронтацију са нерашчишћеним рачунима из наше недавне прошлости.”

Александра Гловацки, 2014. Емисија „Култура”, Радио Београд, Програм 202: “Сваки фрагмент је драматуршки прецизно уобличен у целину, њиховим ређањем постиже се јака ритмичност, а публика је додатно увучена у догађање тиме што сама бира редослед фуснота. Сам есеј, Сањин безгласни и плесни пролазак кроз читаву причу долази на крају, као круна овог аутентичног и театарски значајног поступка. Ово је узбудљива представа, маштовита, емотивна. Освешћујућа.”

Ана Тасић, 2014: „Преиспитивање као облик активизма” ЛИЦЕ У ЛИЦЕ Бр.22: „Пример за ту изузетно квалитетну, а у сваком смислу независну сцену јесте и самостални рад Сање Крсмановић Тасић, глумице која је била у Дах театру, али је недавно кренула путем солистичких, независних, ангажованих пројеката. Она се (ауто)критички, ангажовано бави битним друштвеним питањима, а физички припада независној, ван институционалној сцени. Недавно је на сцени Битеф театра премијерно изведена њена заиста упечатљива, друштвено и естетски важна представа Есеј у покрету о Дади Вујасиновић, новинарки која је под неразјашњеним околностимас традала у вихору бруталних деведесетих. Ова представа је можда најбољи пример за инспиративну, друштвено важну, активистичку, уметнички вредну и продукцијски потпуно независну сценску праксу.”

Горан Цветковић, 2014: Радио Београд, штампано у Новом Магазину И БЕТОН-у: „Све сцене су високо поетске, позоришно маштовите и врло, врло сугестивне. Велики рад целе екипе сарадника ауторке и перформерке Сање Крсмановић Тасић, умногоме се исплатио. Благост и људска топлина који дају основни тон целе представе, прави је начин дубоке ПОБУНЕ против насиља и смрти, коју треба да сугерише овај значајан подухват. Ауторка је показала и вештину и даровитост у избору средстава израза, али најважније је што је својим племенитим делом приближила храбри и трагични лик Даде Вујасиновић публици и створила неизбрисив спомен овој храброј и трагичној младој жени, која је платила многе рачуне времена у коме је искушавала силе мрака у коме је нестала. Захваљујем на оваквом раду и честитам на моралном и уметничком ставуа уторке. БРАВО!”

-{Teri Mekteviš, „Theatre Review”, Dunedin Arts}-: „У представи „Сестре по оружју” откривамо један директан, скоро скрома нприступ, али тако углачан и иновативан. Њихова лака комуникација са публиком се завршава са фуснотама. Двадесетак тема је пројектовано на зиду, док глумци седе испред нас и позивају наша питања. Ми бирамо да чујемо о српским обичајима; када су играли у Србији, публика је желела да сазна нешто више о „хаки”.”

„Ово је трасцдентно позориште које успева у томе да оствари свој циљ, помажући људима да се међусобно разумеју, заустављајући кругове рата и насиља. Публика је ентузијастична у свом аплаузу. Ово дело је невероватно важно. Узети нешто страшно као рат и од тога створити нешто толико покретачко и потресно.”

Види још Сања Крсмановић Тасић Хлеб Театар

Референце

Спољашње везе Moja Srbija/Predstava koju sam sanjala - Sanja Krsmanović Tasić - Intervju

Категорија:Позориште Категорија:Сценске уметности