мини|Цоца и Милан 1901. године Софија Цоца Ђорђевић (Београд, 19. септембар 1880 — Београд, 8. август 1908) била је српска драмска глумица. Почела је да глуми са непуних 6 година у Српском народном позоришту у Новом Саду, а већ са 17 је добила стални ангажман у београдском Народном позоришту, где је убрзо постала звезда, што је остала све до своје изненадне и преране смрти, 1908. године.
Детињство Софија Ђорђевић рођена је 1880. године у Београду, Као ћерка драмског писца, редитеља и глумца Веље Миљковића и глумице Савке Миљковић (рођ. Стефановић, чије су две сестре, Милица-Мица Стефановић-Павковић и Стана Стефановић биле путујуће глумице).
У једној Софијиној биографији наводи се да је завршила основну школу и три разреда Лутеранске школе. Вероватно је школу похађала широм Војводине и Славоније, у местима у која су путовали и њени родитељи, који су 1883. наступали у путујућем позоришту Гавре Милорадовића.
Године 1895. прелази у Београд, где њени родитељи добијају ангажман у београдском Народном позоришту. У Београду Софија учи певање код чувеног композитора и диригента, тада капелника у Народном позоришту, Даворина Јенка.
Софијини родитељи умрли су рано. Отац 1901. у 43. години живота, а мајка 1902. у 38. години. Софија се 11. новембра 1901. удала за Милана Ђорђевића, новинара и писара у Министарству финансија. Кум на венчању био им је Бранислав Нушић.
Софија је умрла веома млада, 8. августа 1908. године, у 28. години живота.
Глумачка каријера Поред родитеља глумаца, одрастајући у свету театра, код Софије се врло рано пробудио урођени глумачки таленат, који се, у окружењу прослављених глумачких великана, све више испољавао и развијао. Од 1886. године до одласка родитеља из Српског народног позоришта почетком 1893, она је често наступала у представама овог позоришта у дечјим улогама. Због узраста (у периоду између 6. и 13. године) није могла постати члан позоришта, тако да нису забележени њени наступи на гостовањима (а сасвим је извесно да их је било), али су забележене све представе у којима се, у дечјим улогама, појављивала у Новом Саду.
Пред новосадском публиком Софија Ђорђевић (тада Софија Миљковић) први пут је наступила 26. јануара 1886. године као петогодишња девојчица, у улози мале Данице у позоришној игри „Граничари” Јосипа Фрајденрајха, а последњи пут 7. јануара 1892. у улогама Амора и Писмоноше Илија у комаду „Сељаку као милионару” Фердинанда Рајмунда. У тих шест година одиграла је пред новосадском публиком већи број дечјих улога, неке и по више пута, па је чак у неколико махова својим талентом и слободним понашањем на сцени привлачила пажњу и новосадске позоришних критичара, који више пута похвално помињу њену глуму у часопису „Позориште”.
После преласка њених родитеља у београдско Народно позориште, Софија се креће у позоришним круговима, али је тек 30. октобра 1895. године примљена у позориште као волонтерка и чланица хора. У том својству наступила је у својој првој улози на београдској сцени, као Јулка у „Шумској ружи” В. Милера-Кенигсвинтера. У новембру 1897. добија стални ангажман, а већ 1898. године Матош открива у њеној игри „праву поезију, лепоту и богатство природе и свесрдну преданост позиву”. Од тада полако али сигурно осваја простор на сцени Народног позоришта, ушавши у велики репертоар и уз Милку Гргурову, Велу Нигринову и Зорку Коларовић-Теодосић постала, у женском ансамблу, највећа звезда београдске сцене.
У првој половини 1906. године око шест месеци је била на студијском боравку у Паризу, где из вечери у вече посећујући позориште, остварујући везе са француским глумцима. По повратку у Београд наступала у свом матичном позоришту, бележећи успех за успехом. Почетком 1908. године са ансамблом београдског Народног позоришта гостује у Новом Саду, у улози Олге у „Голготи” Уроша Предића. Публика у Српском народном позоришту поздравила ју је овацијама.
Круг пријатеља младог пара Ђорђевић чинили су људи од имена и образовања - Богдан Поповић, Урош Петровић, Стеван Луковић, Јанко Веселиновић и други. Многи од њих су посебно за Цоцу писали комаде у којима је она играла главну улогу. Стално је била у центру уметничких догађаја, а пре и после представа живела динамичан и узбудљив живот. Тај интензивни темпо живота на позорници и ван ње убрзао је њен прерани крај. Глумица без авантура и вољена од свих, пријатеља, публике, критичара, 1908. године, у 28. години живота.
Милан Грол је у књизи „Из позоришта предратне Србије” о Софији Цоци Ђорђевић написао:
Улоге Српско народно позориште Даница (Граничари), Флерета (Звонар Богородичине цркве), Карло (Очина маза), Лиза, Јован (Распикућа), Хуго (Робијашева ћерка), Мијат (Нови племић), Девојчица (Дебора), Јоса (Распикућа), Џемс (Монтроз), Хуго (Фабрицијусова ћерка), Синиша (Смрт краља Стевана Дечанског), Амор, Или (Сељак као милионар), Ћајаџија (Војнички бегунац), Милка (Радничка побуна), Девојче (Гроф Монте Христо), Стевица (Стари бака и његов син хусар)
Народно позориште За 12 година, колико је трајала њена каријера у београдском Народном позоришту, Софија Ђорђевић одиграла је 120 представа, између осталих и: Јулка (Шумска ружа) Џесика (Млетачки трговац), Кларица (Егмонт), Нишета (Дама с камелијама)... Креације у представама "Гаврани", "Драгана" "Чардашком живот" и "Арлезијанка" такође су мали део њеног богатог глумачког репертоара.
Напомене
Види још Српски глумци Српско народно позориште Народно позориште у Београду
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Рођени 1880. Категорија:Умрли 1908. Категорија:Глумци из Београда Категорија:Српски глумци