мини|Седељка, 1959. МНМУ, Јагодина Јанка Брашића (1906—1994), сељака сликара из села Опарића код Јагодине за кога се везује почетак модерне наивне ликовне уметности у Срба. Савремено наивно сликарство у Србији је један од облика ликовне уметности којим се баве даровити и без академског уметничког образовања, припадници различитих етничке групе које живе и стварају у Републици Србији.
Наивно сликарство у Србији настало је у четвртој деценији 20. века, у историјском периоду у коме је владaо несклада између формалне уметности и актуелног развоја српског друштва у целини. Посликавајући самосвојно и искрено и уносећи на платна осећања за архаично и митолошко,. са карактеристикама спонтаног ликовног израза и видљиво наглашеног значаја теме у односу на структуру слике, наивни сликари у Србији на својим ликовним делима своје сопствено животно искуство филтрирају кроз осећање живота,....путујући кроз време и по митском свету који је за небројена поколења био стварност.:
Општа разматрања
Начела наивне уметности То је делатност уметнички нешколованих Уметници су претежно из сеоских средина Карактеристичан је спонтани позив за уметничким радом Одсутност норми свих званичних уметничких праваца Изолација сликара од уметничких тенденција времена Настојање да се што верније репродукује виђено Ограниченост уметника на себе самог Јак утицај фантастике, спајање иреалног са реалним Технички проблеми имају предност над естетским Занемаривање правила пропорције, односно боја... Животно дело наивних сликара не показује никакав развој, сем усавршавања технике и композиције Сликарима често слаби снага осећања (серијски понављају слике), при чему губе оригиналност, непосредност... Термин наивна уметност први пут је употребљен у 19. веку као опис сликарства Анрија Русоа (француског постимпресионистичког сликар наивног или примитивног смера) и сликара с Хаитија, о чему постоје многе студије из области историје уметности како у свету тако и у Србији.
Мада је наивна уметност често окарактерисана „детињом једноставношћу” и до данашњих дана остало је актуелно питање шта је то заправо наивна уметност и по чему је она наивна. У том смислу у свету постоје различита вредновања ове врсте уметности од стране историчара уметности, као и неслагања око њеног назива,.Mihailović, Milivoje. Seljaci slikari iz Kovačice, Kovačica: Dom kulture, 1962.Бихаљи Мерин, Ото. Наивни уметници света, Београд: Вук Караџић и Младинска књига, 1972.Tomašević, Nebojša. .Bošković, M. i M. Maširević. . јер због „погрдног призвука” многи аутори избегавају термине наивна или примитивна уметност, мада се у научној и широј јавности у Србији за ову врсту уметности користи устаљени термин наивна уметност, упркос опречном ставу нпр. Љубомира Симовића (2010), који сматра да би био прикладнији назив „алтернативна уметност”.
Наивна уметност као аутономна уметност постоји независно од јасно одређених одлика стила и уметничког образовања, и одвојена је од спољашњих утицаја, што као последицу има разноврсност ликовних решења. Осим тога, једна од главних карактеристика наивних сликара (или самоуких, изворних сликара) јесте одсуство академског уметничког образовања.Церовић, Емилија В. Народна традиција као инспирација у ликовном стваралаштвусавремених сликара сељака у Србији (Срби, Словаци, Румуни), Гласник Етнографског института САНУ XXIII (1974). стр. 57. Зато она не трпи правила, која се обично откривају тек по завршетку сликарског чина. Немогуће је научити, и по томе је попут талента који се не може научити. Стихијска је у наступу рађања облика и форми, јер је спонтана. Наивна уметност се према томе не учи већ настаје и развија се захваљујући необузданој машти сваког стваралаца посебно, намећући свој посебан ликовни израз и нове облике естетског. Зато се наивни уметници у свету сматрају и називају носиоцима традиционалних знања, што се према дефиницији Унеска односи на: .
У већини случајева наивно сликарство у Србији није превасходно занимање стваралаца наивне уметности, већ је то најчешће пољопривреда. Тако да рађање модерне уметности није условило настајање наивне уметности у Србији, али је својим антиакадемизмом допринело њеном признавању и прихватању као неке врсте реакције на технички, економски и цивилизацијски развој земље, промене услова живота на селу која је једним делом изменила живот на селу а другим делом, довело до ослобађање личности, и повукло сељаке да напусте село и настане се у граду, где, заробљени у бетону, тугују за амбијентом који су оставили.
Историја Зачеци наивне уметности у Србији везују се за крај треће и почетак четврте деценије 20. века. Некако истовремено у подравском селу Хлебине, шумадијском Опарићу, сунчаној Далмацији, и банатској Ковачици зачета је наивна уметност на простору Краљевине Југославије. На појаву овог облика ликовног изражавања умногоме је утицао тежак живот на селу тридесетих година 20. века, који је био са призвуком сталешке неједнакости, незадовољства и револта због свих животних недаћа, што се јасно уочава на радовима првих наиваца у Краљевини Југославији.
После Другог светског рата наивна уметност се проширила на све крајеве новостворене СФР Југославије, тако да се наивном уметношћу у другој половини 20. века бавило на хиљаде стваралаца од којих су неки постали значајни и у светским размерама. Ово како су га неки историчари уметности назвали „југословенско чудо”, према оцени Анатола Жавковског, једног од најистакнутијих теоретичара наивне уметности у свету, по квалитету сликара и вајара, „раме уз раме” заједно са Французима било је на првом месту у свету.
Након распада СФР Југославије 90-тих година 20. века, наивни сликари, посебно они из Ковачице и Падина, доста тога су учинили за јачање угледа Србије у свету, чак много више од српских политичара и амбасадора. Наиме посредством Уницеф-а штампано је и подељено на милионе разгледница препознатљивих боја са мотивима наивних сликара из Србије. Док се један део слика налази у збиркама многим светким музејима и згради Уједињених нација у Њујорку.
У периоду настанка наивног сликарства на простору Бивше Југославије а потом Републике Србије сликари су махом копирали мотиве са разгледница и календара, сликајући све оно чега није било у њиховом окружењу. Временом су градили сопствене стилове, па данас уметници стварају јединствене мотиве са мноштвом боја и детаља.
Када је прва сликарска дела јавно приказао Јанко Брашић (1906—1994), сликар из села Опарић, из редова Срба, и Јачур Бан из редова Словака, око њих се годинама окупљала група млађих аутора којима су они били узор, и тако се све више ширила наивна уметност у Србији.
Основна нота стваралаштва наивних уметника у Србији била је спонтаност и непосредност ликовног израза, из које је проистекао велики број слика, цртежа, фресака, икона али и скулптура. Аутори сликају у слободно време, после обављених послова, јер то представља за већину њих њихову личну потребу, задовољство и одмор.
Условно речено, мушко и женско наивно сликање у Србији разликују се само по избору боја и мотива. Код сликарки доминирају јарке, чисте боје: жута, црвена, наранџаста и плава, а код аутора мушког пола присутније су нешто тамније боје, а у погледу мотива појављују се пијани људи, туче, свађе и еротика. Карактеристична одлика словачког наивног сликарства у Србији јесте употреба јаког колорита.
У жанр-сценама и портретима наивни уметници у Србији представљали су свакодневни живот људи из своје средине - сетве, жетве, орање, косидбе и друге радове у пољу, обичаје, празнике, легенде и предања.
У време експанзије наивне уметности у другој половини 20. века, многи су покушали да сликају опонашајући једни друге, али су само најдаровитији постигли успех. Неколицина њих достигла је врх наивне уметности Србије и света. мини|Село Опарић у коме је настала опарићка група наивних сликара. У таквим условима у Србији су настала и издвојила су се различита седишта наивног сликарства у којима се наивни уметници појављују као групе. Поред „опарићке”, настале у селу Опарић код Рековца, позната је и у свету призната група „ковачичких сликара” из банатских села Ковачица и Падина и група „уздинских сликара” из банатског села Уздине насељеног етничким Румунима.
И док су „опарићки сликари” идеје за своје слике налазили у сетви, жетви, орању, косидби и другим радовима у пољу, народним обичајима, празницима, легендама и предањима, сликари „ковачичке школе“, своју ликовност заснивала су на словачком фолклору, а „уздинска школа“ произашла је из традиционалне народне уметности ткања, тканина и веза, своје румунске нације. Тако су ове групе изоловане и херметизоване у својим срединама, на својим ликовним делима брижљиво чувале етнос и негуовале моралне, друштвене и историјске особености својих предака, пре свега традицију бављења пољопривредом, обичаје и фолклор.
И док су се међу Србима истицали Јанко Брашић, Mилан Рашић, Милосав Јовановић и Душан Јевтовић, међу Словацима су то били; Јан Сокол, Михал Биреш, Мартин Палушке и Мартин Јонаша, који је постигао и највећи успех.
Мотиви и аспекти српског наивног сликарства Од првих етноантрополошких истраживања савременог наивног сликарства па до данас, на простору данашњe Србије, одиграле су се многе друштвене трансформације, које су утицала не само на развој наивног сликарства у појединим срединама већ и на избор сликарских мотива и начина ликовног изражавања. Зато у делима српских наивних уметника ликовни мотиви често чине тежишта сликовног израза. Ови мотиви као истовремени носиоце свакодневног живота, на симболичан начин имају значење виталних принципа око којих је организовано и колективно биће.. Niš: Prosveta; 1996.. BIGZ, Prosveta, Partenon M.A.M.; 1994. 500px|мини|центар|Неки од мотива у савременом наивном сликарству у Србији Вођени сопственим гласом ликовног разума српски самоуки уметници преобликују природну форму свесни да је она само један од могућих облика и отуда је на њиховим сликама присутна специфичност облика којима се придају различите функције и одсуство доживљаја облика као предмета ликовног истраживања. Тако, на пример, облик јабуке у формалној уметности представља изазов за истраживања односа светла и површине пластике или волумена док у изворној уметности облик јабуке представља плод и предмет труљења, среће, рађања датог од бога. И зато су ликовна дела наивних уметника испуњена симболима везаних за форму свакодневних животних датости.
Како, самоуки уметник своје основно и примарно занимање доживљава као личну инспирацију и поглед на свет: он тај свој унутрашњи доживљај о сопственом бивствовању и професији којим се бави саопштава на својим сликама,. упливишући и на избор тема на сликама. Са друге стране, бројни психолошке услови средине, проистекли из услова на селу, додатно опредељују такозвани спољашњи мотив слике.
Наивно сликарство Јагодине и околних села Иако је самоука уметност у Србији настала у давна времена из којих су сачувана само дела непознатих аутора на црквеним сликама и надгробним споменицима-крајпуташима, почетак модерне наивне ликовне уметности у Срба, везује се за Јанка Брашића (1906—1994), сељака сликара из села Опарића код Јагодине, који је ликовно стваралаштво започео 1933. године. Као тумач изворног колективног живота руралне средине Србије, и добар портретиста, илустратор народних обичаја и традиције за 60 година рада створио је богат опус: више стотина слика, цртежа, фрески, икона и скулптура. Оно по чему је ће његово стваралаштва остати препознатљиво јесу спонтаност и непосредност ликовног израза као и у већине наивних уметника Србије.
Око Јанка Брашића у даљем следу догађаја настала је тзв. Баришивићева група или „опарићка школа”, коју је он окупио са циљем да сликаре у њој научи техници сликања. Захваљујући лабавим везама између сликареа из ове групе, који су радили независно, сликарска дела створена у оквиру „опарићке школе” су оригинална без међусобне сличности њених представника.