мини|Територија Мохиганаца и Пеквота у 17. веку, западни део територије Мохиганаца и Пеквота око горњег и средњег тока реке Темзе су насељавали Мохиганци, а источни део око реке Мистик су насељавали Пеквоти Мохигани или Мохиганци (, ) су алгонквински народ, староседеоци су источне обале Северне Амерке. Средином 17. века насељавали су област око горњег и средњег тока реке Темзе у данашњој америчкој држави Конектикат. Говорили су мохиганским дијалектом мохиганско-пеквотског језика, који припада источној групи алгонквинских језика.
Данас су федерално признати као „Мохиганско Индијанско племе Конектиката”, њихов резерват „Мохигански индијански резерват” налази се у Ункасвилу у близини града Монтвила у округу Њу Лондон у јужном Конектикату. У САД је према попису из 2010. живело 1.358 Мохиганаца (када се укључе особе мешаног порекла 2.764).
Историја Порекло Према свештенику Вилијаму Хабарду, Пеквоти (и Мохиганци) су у област источног Конектиката дошли са горњег тока реке Хадсон око 1500, неколико деценија пре оснивања енглеске колоније Плимут. Он је ову теорију објавио у свом делу „Приповести о невољама са Индијанцима Нове Енглеске” 1677.William Hubbard, The History of the Indian Wars in New England 2 vols. (Boston: Samuel G. Drake, 1845), vol. 2, pp. 6-7. Ова теорија је у супротности са археолошким, лингвистичким и другим доказима, који су данас расположиви, који сведоче да Пеквоти (и Мохиганци) нису били скорашњи досељеници у источни Конектикат, већ аутохтони народ, који је на том простору био присутан хиљадама година.For archaeological investigations disproving Hubbard's theory of origins, see Irving Rouse, "Ceramic Traditions and Sequences in Connecticut," Archaeological Society of Connecticut Bulletin 21 (1947): 25; Kevin McBride, "Prehistory of the Lower Connecticut Valley" (Ph.D. diss., University of Connecticut, 1984), pp. 126-28, 199-269; and the overall evidence on the question of Pequot origins in Means, "Mohegan-Pequot Relationships," 26-33. For historical research, refer to Alfred A. Cave, "The Pequot Invasion of Southern New England: A Reassessment of the Evidence," New England Quarterly 62 (1989): 27-44; and for linguistic research, see Truman D. Michelson, "Notes on Algonquian languages|Algonquian Language," International Journal of American Linguistics 1 (1917): 56-57.
Мохиганци су првобитно били део народа Пеквот, али су након 1633. постали независни, након сукоба између врховног пеквотског сахема Сасакуса и другог по рангу сахема Ункаса. Сукоб је био везан за питање ко би од њих двојице требало да наследи врховног сахема Вупигвуита који је умро 1631. (веће је изабрало Сасакуса што Ункас никад није прихватио), као и за трговину са белцима, Сасакус је заговарао трговину са Холанђанима, а Ункас са Енглезима.Sultzman, Lee. Историја Мохиганаца
Први контакт са Европљанима Први сусрет Пеквота (и Мохиганаца) са Европљанима десио се 1614, када је на доњем току реке Конектикат дошло до сусрета са Холанђанима. У наредним годинама дошло је до развоја трговине крзном и вампумом између Холанђана и Пеквота. Холанђани су основали трговинску постају у близини данашњег Хартфорда 1622. Они су желели да тргују са свима, али Пеквоти су желели да успоставе монопол на трговинске односе са Холанђанима. Након сукоба из 1622. за који је мало недостајало да прерасте у рат, Холанђани су одлучили да прихвате Пеквоте као посреднике у трговини са осталим домородачким народима (Нипмацима и Матабесетима) који су живели око реке Конектикат. Након тога Пеквоти су наплаћивали пролаз трговцима других домородачких народа или су деловали као посредници у трговини крзном и вампумом.
Одвајање Мохиганаца од Пеквота Енглези оснивају 1633. своју трговинску постају у Виндзору на реци Конектикат, узводно од холандске постаје. Захваљујући чему су били у стању да избегну посредовање Пеквота у трговини крзном, јер се њихова постаја налазила довољно далеко од пеквотске територије. Холанђани су затим основали своју утврђену трговинску постају Кућа добре наде на територији данашњег Хартфорда, на земљи коју су купили од Пеквота, очекујући да ће Пеквоти присилити Енглезе да оду. Међутим, дошло је до поделе међу Пеквотима, јер је део Пеквота предвођених сахемом Ункасом, који је живео око горњег тока реке Темзе, даље од обале Атлантског океана и ближе енглеској трговинској постаји Виндзор, упркос губитку монопола у трговини крзном и вампумом, желео да тргује са Енглезима који су нудили веће цене за крзно. Они су се затим одвојили од Пеквота и постали су независан народ под именом Мохиганци.
Пеквотски рат До заоштравања односа између Енглеза и Пеквота дошло је 1634. када је група Западних Ниантика (који су били савезници Пеквота) убила бостонског трговца, Енглеза који је покушао да киднапује њихове жене и децу с` намером да их прода у ропство. Сахем Пеквота Сасакус је покушао да изглади односе са Енглезима из Масачусетса нудећи им крзно и вампум, међутим Енглези нису били задовољни понудом и тражили су од њега да преда људе који су били одговорни за убиство, што је он одбио. У току лета 1635. Енглези оснивају ново утврђење Сејбрук на ушћу реке Конектикат у Атлантски океан, чиме блокирају приступ Холанђанима. Након чега Холанђани напуштају своју трговинску постају и долину реке Конектикат, чиме Пеквоти остају без савезника.
Након одласка Холанђана, Енглези започињу колонизацију Конектиката, насељавањем Томаса Хукера у Хартфорд 1636. Матабесети који су насељавали ту област били су пријатељски расположени према Енглезима, јер су имали користи од директне трговине крзном, а такође су желели да се ослободе доминације Пеквота. Мохиганци су такође били пријатељски расположени према колонистима, док су Пеквоти повремено нападали колонисте.
Након убиства енглеског трговца Џона Олдама у јулу 1636, који је убијен у близини острва Блок Ајленд, а кога су убили нарагансетски вазали Источни Ниантици, дошло је до напада Енглеза на Пеквоте, чиме је започео Пеквотски рат.Cave, The Pequot War, pp. 104-105. Енглези су напали Пеквоте, јер су они дали уточиште убицама Џона Олдама.https://faculty.gordon.edu/hu/bi/ted_hildebrandt/nereligioushistory/bradford-plimoth/bradford-plymouthplantation.pdf p. 491 У зиму 1636. Пеквоти су тражили помоћ од Мохиганаца и Нарагансета у борби против Енглеза, што су они одбили. И једни и други ушли су у рат на страни Енглеза.
У току јесени и зиме 1636. тврђава Сејбрук се налазила под опсадом. Априла 1637. Пеквоти су са савезницима из матабесетског племана Вонганк напали град Ведерсфилд, при чему су убили 6 мушкараца и 3 жене, а 2 девојке су заробили (кћерке Вилијама Свејна за које су касније откуп платили Холанђани).
У мају 1637. вође колониста из 3 енглеска града у Конектикату (Хартфорд, Ведерсфилд и Виндзор) састале су се у Хартфорду, основали су милицију и за њеног команданта поставили Џона Мејсона. Под командом Мејсона налазило се 90 припадника конектикатске милиције и 70 мохиганских ратника под командом сахема Ункаса. Њихов задатак је био напад на пеквотске тврђаве Мистик и Вајншокс. Њима се у тврђави Сејбрук придружило 20 војника колоније Масачусетс беј под командом Џона Андерхила. Они су затим на 3 брода отпловили до залива Нарагансет, где им се придружила група од 200 нарагансетских ратника. Одатле су одмарширали до пеквотске тврђаве Мистик. Због исцрпљености, Енглези су одлучили да нападну само тврђаву Мистик. Рано у зору 26. маја 1637. напали су тврђаву, у којој се у том тренутку налазио мали број пеквотских ратника. Након што су пеквотски ратници пружили јак отпор, капетан Мејсон је схватио да је једини начин да поразе Пеквоте изазивање пожара у тврђави. Након што су Енглези запалили пеквотске Вигваме, повукли су се из тврђаве у којој се убрзо пожар проширио. Енглези су формирали прстен око тврђаве и пуцали су на сваког ко је покушао да побегне, Мохиганци и Нарагансети су формирали спољни прстен и убијали су сваког ко би успео да побегне Енглезима. У року од једног сата више од 400 Пеквота већином жена и деце било је убијено. Само 7 Пеквота је живо заробљени и 7 је успело да побегне.The History of the Pequot War
Након уништења тврђаве Мистик, Енглези и Мохиганци су започели повлачење на запад ка ушћу реке Темзе, где је требало да се укрцају на своје бродове, а њихови нарагансетски савезници су се повукли на исток ка својој територији. У току повлачења Енглезе и Мохиганце су нападали пеквотски ратници. Према извештају Џона Андерхила у овим нападима је погинуло више пеквотских ратника него у масакру у тврђави Мистик.
Андерхил, рањени Енглези и део Мохиганаца се укрцао на бродове и отпловио ка тврђави Сејбрук. Мејсон и преостали Енглези и већина Мохиганаца је остала на западној обали реке Темзе преко ноћи. Сутрадан су одмарширали до реке Конектикат, одакле су пребачени у тврђаву Сејбрук. Током повлачења заробљено је 10 пеквотских ратника и 8 жена. Од 10 ратника, 6 је погубљено, а од 4 поштеђена, сваком од индијанских сахема је дат по један. Четири жене су остале у тврђави, а 4 су послате узводно у друге конектикатске градове. Убрзо је дошло до спора између Енглеза и Мохиганаца око расподеле жена, који су Енглези решили тако што су погубили жене.
Пеквоти су затим напустили своја насеља у страху од нових напада. Последња значајна битка која се десила 13. јула је била „Ферфилд Свомп Фајт” у мочвари која се данас зове мочвара Пеквот, она је истовремено и једина битка у рату у којој су Пеквоти користили ватрено оружје. Након неколико сати борбе и обећања Енглеза да неће бити убијене, пеквотске жене су се предале, после рата све су продате у ропство. Већина пеквотских ратника је успела следећег јутра да се пробије кроз енглеске линије и да побегне.
Неколико сати пре него што су Енглези дошли до мочваре, сахем Сасакус је са још 6 сахема, неколико жена и 20 ратника побегао на север на територију Мохока, где су желели да траже њихову помоћ у борби против Енглеза. Крајем јула 1637. група ратника Мохока и Мохиганаца изненада је напала њихове вигваме. Сахем Сасакус је одмах убијен, а неколицина Пеквота која је успела да побегне је убрзо ухваћена и погубљена.
Пеквотски рат је формално завршен потписивањем Хартфордског споразума 21. септембра 1638. Према споразуму преживели Пеквоти су подељени између Мохиганаца и Нарагансета и забрањено им је да се називају Пеквоти. Пеквотима је споразумом забрањено да се икада више врате на своју земљу.
Мохиганци постају најмоћнији народ јужне Нове Енглеске Мање од половине од око 3.000 Пеквота је преживело Пеквотски рат. Након рата су Енглези, око 1.500 Пеквота и Западних Ниантика предали Мохиганцима. Због чињенице да је сваки народ (укључујући и Мохиганце којима су додељени) који је пружао уточиште преживелим Пеквотима имао обавезу плаћања казне Енглезима, Мохиганци су приморавали Пеквоте да до изнемоглости раде на изради вампума. Са укупном популацијом од преко 3.000 људи, Мохиганци су из Пеквотског рата изашли као један од најмоћнијих народа у јужној Новој Енглеској. Једини значајни противници били су им Нарагансети.
Након уништења Пеквота, Енглези су масовно почели да се насељавају око доњег тока реке Конектикат. Локални староседеоци Матабесети нису пружали отпор због страха од напада удружених мохиганских и енглеских снага.
Након избијања Вапингерског рата 1643-1645, између Холанђана и Вапингера (племена народа Делавер) и њихових савезника са доњег тока реке Хадсон, све енглеске колоније (Хартфорд, Њу Хејвен, Плимут и Масачусетс беј) са изузетком Род Ајленда створиле су савез под именом Конфедерација Нова Енглеска. До јесени 1643. Вапингерима се придружило 20-ак племена у борби против Холанђана, а Холанђани су били на ивици пораза. Да би угушили устанак понудили су 25.000 гилдера енглеским добровољцима који би им помогли у гушењу устанка.