Живојин Жика Павловић (Мушвете, код Чајетине, 13. јануар 1898 — Ужице, 28. новембар 1941) био је југословенски комуниста и новинар који је писао о великим чисткама у Совјетском Савезу.

Био је члан Централног комитета Комунистичке партије ЈугославијеЖан-Жак Мари и Павлушко Имшировић – Предговор српскохрватском издању књиге „Троцкизам и троцкисти”. Полином, Београд 2011. и близак сарадник генералног секретара КПЈ Милана Горкића, стрељаног у Москви током Стаљинове чистке. Радио је у својству секретара партије за целу емиграцију, уредника и издавача листа „Против Главњаче” и секретара Патроната Црвене помоћи у Паризу, издавача и администратора партијског органа „Пролетер”, Радничке библиотеке и власник/администратор партијске књижаре.Живојин Павловић, Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора

Објавио је око триста чланака у бројним (про)комунистичким и синдикалним листовима у земљи и иностранству. Један је од првих критичара тоталитарног стаљинистичког система, у тадашњој Европи и свету уопште. Његово најважније дело је Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора. Стрељали су га комунисти током Ужичке републике 1941. године. Једини сачувани примерак Павловићеве књиге пронађен је тек шездесет година касније.

Биографија Живојин Павловић је рођен 13. јануара 1898. године у златиборском селу Мушвете, општина Чајетина. До 1920. године живи у Ужицу, где је завршио гимназију. Био је добровољац у Првом светском рату.

Партијски рад у земљи Павловић је био члан СКОЈ и КПЈ од оснивања 1919. године.Разрешена енигма звана Тито , Геополитика 1920. године уписује студије права у Београду. Од 1923. године је на партијском раду у Македонији, послат од тадашњег вође КПЈ Симе Марковића. Павловић је био окружни секретар за Македонију, да би почетком 1925. године отишао у Совјетски Савез. Враћа се наредне године и постаје дописник „Правде” из Македоније.

Емиграција у Паризу Павловић је 1929. године емигрирао у Француску, где остаје пуних десет година. Завршио је Правни факултет у Паризу, где је упознао велики број интелектуалаца тога времена.Поводом објављивања књиге о Живојину Павловићу

У Паризу, где се налазило седиште КПЈ, пише и уређује партијске и синдикалне новине, покреће и издаје политичке листове. Био је издавач и уредник главног органа КПЈ „Пролетера”, часописа „Класна борба” и листа „Против Главњаче”.

У Паризу је водио партијску књижару „Хоризонти”, где су се окупљали комунисти старог континента. Примљен је у чланство КП Француске. Постаје секретар КПЈ за целу емиграцију. Прикупљао је „црвену помоћ”, окупљао емиграцију и помагао одлазак југословенских бораца у Шпанију.

Био је близак сарадник генералног секретара КПЈ Милана Горкића и члан његовог руководства. Након хапшења и стрељања Горкића током Велике чистке у Москви 1937. године, и Титовог преузимања партије, Живојин Павловић пада у немилост.

2. маја 1939. године Тито пише делегату КПЈ при Коминтерни Прежихову Воранцу да су Карло Худомаљ и Живојин Павловић на његов предлог искључени из партије. Искључење под разним оптужбама је неретко повлачило и физичку ликвидацију. 1940. се вратио у Београд и запослио у ондашњем Централном пресбироу (пандан Министарства информисања). Павловић је све више изолован, и отказани су му послови које је до тада радио.

Критика Стаљинових чистки Павловић је крајем 1940. године у Београду самостално објавио књигу Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора, у издању аутора. Књига говори о Стаљиновим чисткама крајем 1930—их година у Совјетском Савезу, у којима су нестали многи његови пријатељи, као што је и Милан Горкић.

Кованица „совјетски термидор” указује на терминолошку повезаност са Француском револуцијом, и контрареволуционарни преокрет који се одиграо под Стаљином. Књига је „одмах забрањена и још у штампарији заплењена”.

Захваљујући уговору о сарадњи између Стаљинове владе и владе Краљевине Југославије и свежег дипломатског признавања СССР од стране Краљевине Југославије, апарат КПЈ је успео да од владе Цветковић-Мачек издејствује забрану те Павловићеве књиге и највећи део њеног тиража запленила је полиција већ у штампарији, а потом и уништила. Павловић је успео „извући десетак примерака”, а један од њих поклонио је свом куму Љубиши Ђенићу, библиотекару у Чајетини.Слободан Гавриловић, Биланс совјетског термидора

У „Комунисту”, органу КПЈ, књига је дочекана на нож непотписаног критичара као „збирка провокација и клевета против наше Партије, Коминтерне и СКП(б), Совјетске владе и друга Стаљина”. Годинама касније је Милован Ђилас признао да је управо он написао цитирану критику.

Мучење и стрељање у Ужицу Павловића су током Ужичке републике у јесен 1941. године ухватили, заточили и најтежим мукама мучили партизани. Његово хватање и потоњу ликвидацију је организовао Слободан Пенезић Крцун.Четрнаести километар

Живојин Павловић је мучен у затвору „једну седмицу сигурно, а можда и више”. Стрељан је након безуспешних покушаја да му најсуровијом тортуром изнуде лажно признање да је увек био „фашистички и полицијски агент” инфилтриран у врх КПЈ.

Након вишедневне тортуре Павловић је покушао самоубиство тако што је себи пререзао вене комадом стакла, рекавши: „Немате више потребе да ме водите на саслушање”.Сведочење Мицића Но, Крцун му је притрчао, зауставио крварење и љутито рекао: „Нећеш умрети, курво, док не признаш!” Ни након даљег мучења Павловић није ништа признао.

Одведен је на стрељање у Крчагову, изнад војничког круга, заједно са још „четири-пет камиона” пуних осуђеника на смрт (робијаша, четника итд). Осуђеници су у камионима седели један другом у крилу, како не би могли да побегну. Према сећању чувара, Павловић је измучен покушао да побегне.

Одбегао је био око 30 метара када га је стражар из пушке погодио у кичму, након чега је још био жив. Завапио је: „Убијте ме”, али су га намерно „последњег убили и бацили у раку”. Верује се да је стрељан по Титовом наређењу. Убијен је у ноћи између 28. и 29. новембра 1941. неколико сати пре него што ће партизанско вођство, пред најездом Немаца побећи из Ужица.Рука џелата

Дела Објавио је преко три стотине чланака у штампи по Паризу, Бриселу, Канади и Југославији. То су углавном текстови о антифашизму и антифашистичком покрету уопште, затим анализе о развоју догађаја у Пољској, Чешкој, Шпанији, о догађајима у агрокултури, економским темама.Добрица Гајић разговара са Слободаном Гавриловићем

Његово најважније дело „Биланс совјетског термидора: Приказ и открића о делатности и организацији Стаљинског терора” је све до 2000—их било непознато. Тек шездесет година од његовог погубљења једини сачувани примерак Павловићеве књиге пронашао је, истражио и објавио социолог Слободан Гавриловић. Постоји и податак да је Слободан Гавриловић објавио репринт издање ове књиге 1989. године у издању ужичког часописа „Међај”.

Напомене

Референце

Спољашње везе Сведочење Видана Мицића, партизана који је стрељао Живојина Павловића Рехабилитација: Част враћена и српском Солжењицину Небојша Попов, Дисидентска скривалица, Република, бр. 242-243, 1-31. август 2000.

Категорија:Рођени 1898. Категорија:Умрли 1941. Категорија:Чајетинци Категорија:Српски новинари Категорија:Комунисти Србије Категорија:Комунисти Југославије Категорија:Чланови Централног комитета КПЈ Категорија:Личности радничког покрета Југославије Категорија:Ужичка република Категорија:Жртве револуционарног терора у Југославији