U širem smislu evidencijalnost predstavlja iskazivanje izvora informacije saopštene nekom propozicijom, kao u primeru Izgleda da pada kiša, u kome se oblikom izgleda sugeriše da govornik nema direktan dokaz da pada kiša (već to zaključuje, na primer, na osnovu toga što vidi ljude kako nose kišobrane). Evidencijalnost se u lingvistici definiše i u užem smislu – kao gramatička kategorija čija je primarna funkcija da iskaže izvor informacije.
Leksičko iskazivanje izvora informacije
U jeziku se izvor informacije može iskazivati leksički, npr. pomoću priloga (1) ili glagola (2):
(1) Navodno pada kiša.
(2) Čujem da pada kiša.
Upotrebom priloga navodno u (1) se označava da je izvor informacije zasnovan na traču. Primer (2) može imati dvojaku interpretaciju: govornik ili ima direktan perceptivan uvid (npr. čuje kako kapljice kiše udaraju u oluk), ili ima indirektan dokaz (npr. čuo je od nekoga da pada kiša). Međutim, u varijanti bez subordinatora da (Čujem, pada kiša), izraz više ne može imati perceptivnu interpretaciju, već ukazuje na to da govornik ima indirektan dokaz.
A. Aikhenvald navodi da je postojanje leksičkih sredstava za neobavezno iskazivanje izvora informacija verovatno univerzalno, ali ih ona isključuje iz svog razmatranja evidencijalnosti upravo zbog toga što je njihova upotreba fakultativna, te ne obrazuju gramatičku kategoriju.
Gramatičko iskazivanje izvora informacije
Neki jezici imaju posebna gramatička (morfološka) sredstva čija je primarna funkcija da označe izvor informacije – terminima A. Aikhenvald, ti jezici imaju evidencijalne sisteme (evidentiality sistem). S druge strane, u mnogim jezicima koji u svojoj strukturi nemaju evidencijalne sisteme, neke druge kategorije (poput vremena, modusa, nominalizacija itd.) mogu razviti sekundarna značenja na neki način povezana sa izvorom informacije; ove kategorije A. Aikhenvald naziva strategijama evidencijalnosti (evidentiality strategies).
Evidencijalni sistemi
U jezike koji poseduju evidencijalni sistem spada npr. tarijana (Tariana), aravački jezik koji se govori u severozapadnoj Amazoniji. U njemu je rečenica Hose je igrao fudbal negramatična ako se posebnom morfemom prilepljenom uz glagolski oblik (kojom se u ovom slučaju markira i skorašnje prošlo vreme) ne označi izvor informacije, kao u (3) (boldiran je marker evidencijalnosti, a izvor informacije je u prevodu stavljen u uglaste zagrade):
(3) a. Juse iɾida di-manika-ka. = Hose je igrao fudbal [videli smo to].
b. Juse iɾida di-manika-mahka. = Hose je igrao fudbal [čuli smo to].
c. Juse iɾida di-manika-nihka. = Hose je igrao fudbal [zaključujemo to na osnovu vizuelnog dokaza].
d. Juse iɾida di-manika-sika. = Hose je igrao fudbal [pretpostavljamo ovo na osnovu onoga što već znamo].
e. Juse iɾida di-manika-pidaka. = Hose je igrao fudbal [tako nam je rečeno].
U primerima (3a) i (3b) govornik ima direktan perceptivan dokaz. Zaključivanje u (3c) na osnovu vizuelnog dokaza može podrazumevati npr. to što vidimo da lopte nema na uobičajenom mestu, Hosea nema u kući, a gomila ljudi se vraća sa fudbalskog igrališta i sl. Zaključivanje u (3d) je u vezi sa opštim znanjem o Hoseovim navikama: npr. znamo da on obično igra fudbal u subotu popodne; sada je subota popodne, a njega nema kod kuće. Konačno, upotreba evidencijalnog markera u (3e) zasniva se na informaciji koju nam je neko drugi rekao.
Tipovi evidencijalnih sistema
Semantički parametri na osnovu kojih je u različitim jezicima zasnovana gramatička kategorija evidencijalnosti su sledeći:
• vizuelni – za informaciju zasnovanu na onome što vidimo;
• senzorni – za informacije do kojih dolazimo kroz čulo sluha, a tipično se njime obuhvata i informacija zasnovana na mirisu i ukusu, ponekad i dodiru;
• inferencijalni– za informacije na osnovu vidljivih ili opipljivih dokaza ili rezultata;
• zasnovan na pretpostavci – informacije koje nisu vidljive, može uključiti logičko razmišljanje, pretpostavke, ili opšte znanje o nečemu;
• raportivni (reported) / trač (hearsay) – za informacije za koje se ne označava od koga tačno potiču;
• citatni (quotative) – za informacije čiji je izvor precizno određen.
U skladu sa ovom podelom govori se o inferencijalnoj evidencijalnosti, raportivnoj evidencijalnosti i sl.
Ne postoje jezici u kojima su zastupljeni svi ovi parametri odjednom; takođe, ne postoji jezik u kome postoji zaseban evidencijalni marker da označi miris, ukus ili dodir kao izvor informacije. Evidencijalni sistemi u različitim jezicima razlikuju se prema broju i tipu izvora informacija koji su gramatički kodirani. Tako postoje sistemi sa 2 moguća izbora markiranja izvora informacije (npr. senzorna : raportivna), zatim sa 3 (npr. vizuelna : ne-vizuelna: raportivna), 4 (npr. vizuelna : ne-vizuelna : inferencijalna : raportivna) ili 5 (kao u razmatranom primeru u jeziku tarijana). Ukoliko se o događaju zna na osnovu nekoliko izvora informacija odjednom, obično se upotrebljava marker za vizuelni izvor. Ne postoji korelacija između postojanja evidencijala i tipa jezika. I pidžini i kreoli mogu imati evidencijale, dok u znakovnim jezicima još uvek nije potvrđeno postojanje evidencijala.
Gramatička sredstva za iskazivanje izvora informacije
Kao evidencijalni markeri mogu služiti različita sredstva: sufiksi (koji pri tom mogu istovremeno označavati i vreme i evidencijalnost, kao u jeziku tarijana), klitike (npr. u jeziku kečua kao evidencijali služe enklitike koje se u klauzi tipično raspoređuju na 2. mesto, iza prvog konstituenta), zatim različite partikule (npr. u jeziku hopi i drugim australijskim jezicima), kopule i pomoćni glagoli (u tibetskim dijalektima) i dr. Verovatno ne postoji nikakvo ograničenje po pitanju morfoloških sredstava kojima se evidencijalnost može iskazati. Takođe, postavlja se pitanje statusa oblika bez markera za evidencijalnost u jezicima u kojima postoji evidencijalnost kao gramatička kategorija. Ako evidencijalni marker nije iskazan, najveća je verovatnoća da govornik ima direktan dokaz (najčešće vizuelni, zatim neki drugi senzorni), odnosno da je svedok događaja o kome govori. U tom slučaju može se govoriti o nultoj morfemi kao markeru evidencijalnosti u okviru određenog evidencijalnog sistema (dok se drugim markerima u okviru istog sistema obeležavaju drugačiji izvori). S druge strane, ima jezika (npr. Western Apache) u kojima nulto markiranje nije deo evidencijalnog sistema, jer se njime ne označava sa sigurnošću neki izvor informacije (već se samo implicira da je govornik svedok događaja, što ne mora obavezno biti slučaj). Ove slučajeve treba razlikovati od izostavljanja markera evidencijalnosti kada se on može rekonstruisati iz šireg konteksta (prethodnih ili narednih rečenica u tekstu). Tako se npr. u jeziku kečua rečenica bez upotrebljenog evidencijalnog markera interpretira isto kao ostale rečenice u datom tekstu.
Neki jezici mogu posedovati sredstva za iskazivanje evidencijalnih značenja koja nisu istog tipa, tj. nisu deo iste paradigme i ne predstavljaju koherentnu gramatičku kategoriju. Tako se u japanskom jeziku evidencijalnost iskazuje istovremeno markerima koji su imenice i markerom koji je pridev, pri čemu njihova upotreba nije obavezna. Dok A. Aikhenvald smatra da su „pravi” evidencijalni sistemi samo oni u kojima je upotreba evidencijala potpuno obavezna (za razliku od upravo pomenutog japanskog jezika), E. McCready smatra evidencijalima sve izraze kojima se označava izvor informacije, pa i one u japanskom jeziku. I u jezicima koji imaju „prave“ evidencijalne sisteme, različiti markeri mogu pripadati različitim podsistemima. To se vidi, između ostalog, po tome što dva evidencijala mogu biti upotrebljena zajedno u istoj klauzi. U jeziku bora (Bora) uz glagol mogu biti istovremeno upotrebljeni i marker kojim se označava da govornik nije svedok događaja i raportivni marker. Različiti podsistemi mogu korelirati sa tipom klauze; tako se npr. u jeziku tukano (Tucano) u deklarativnim klauzama koriste 4 markera (vizuelni, ne-vizuelni senzorni, inferencijalni, raportivni), u upitnim 3 (vizuelni, ne-vizuelni senzorni, inferencijalni), a u zapovednim 2 (raportivni i jedan kojim se označava sve ostalo).
Postoji i nekoliko tipova dvostrukog obeležavanja izvora informacije u klauzi. Prema jednom od njih, jedan marker se odnosi na obeležavanje izvora informacije za deo klauze, dok drugi može označiti izvor informacije za drugi deo klauze. Ugrubo ilustrovano, u jeziku jaravara (Jarawara) u klauzi tipa Srušio se most na Drini jedan marker može biti upotrebljen uz glagol (da označi da je informacija iz prve ruke, odn. da je govornik bio svedok rušenja mosta), dok drugi marker može biti prilepljen uz imenicu Drina (raportivni, da označi da je govornik od nekog drugog naknadno saznao da je reč o reci Drini, jer u trenutku kada je prisustvovao događaju nije znao o kojoj se reci radi). U klauzi se i jedan isti evidencijal može upotrebiti dva puta, npr. da se obeleži kontrastivni fokus, kao u jeziku tarijana, ili iz drugih pragmatičkih razloga.
Gramatičke osobine evidencijala: opseg i korelacija sa drugim kategorijama
Evidencijalni markeri u različitim jezicima pokazuju različito gramatičko ponašanje u klauzi. U nekim jezicima, npr. jeziku kusko kečua (Cusco Quechua), sadržaj evidencijala nije deo propozicionog sadržaja, već ilokucionog, zbog čega istraživači koriste teorije govornih činova u njihovoj analizi. S druge strane, postoje jezici u kojima je sadržaj evidencijala deo propozicionog sadržaja, npr. japanski. Neki od testova koji se koriste pri određivanju da li je evidencijalni marker propozicioni ili ilokucioni operator podrazumevaju razmatranje opsega evidencijala u odnosu na druge kategorije (uslovnu klauzu, negaciju, pitanja). Ukoliko ove kategorije mogu imati opseg nad evidencijalom, verovatno je reč o propozicionom nivou, u suprotnom je reč o ilokucionom. Iako u srpskom jeziku nema posebne gramatičke kategorije evidencijalnosti, samim tim ni evidencijalnih sistema, radi jednostavnosti, navedene ćemo gramatičke testove ilustrovati upotrebom partikule kao u ovom jeziku, koja se, prema Lj. Popović, uglavnom upotrebljava kada je izvor informacije uopšten, neodređen, a time i nepouzdan.
(4) a. Pera je kao potpisao za Zvezdu. [„Pera je potpisao za Zvezdu, to mi je rečeno, ali ja ne verujem u to.“]
b. (?*) Ako je Pera kao potpisao za Zvezdu, onda…
c. (?) Pera nije kao potpisao za Zvezdu.
d. Pera nije, kao, potpisao za Zvezdu. [kao > nije: „Pera nije potpisao za Zvezdu, to mi je rečeno, ja u to ne verujem“.]
e. Pera kao nije potpisao za Zvezdu. [kao > nije: „Pera nije potpisao za Zvezdu, to mi je rečeno, ja u to ne verujem“.]
f. I šta, kao, Pera je potpisao za Zvezdu?
U (4a) iz opisa se jasno vidi da je rečca kao van propozicionog sadržaja i da se odnosi na govornikov stav prema propoziciji (koji proističe iz toga što je izvor informacije nepouzdan). Ovo potvrđuje i činjenica da rečca kao teško može biti umetnuta u uslovnu klauzu, kao i činjenica da ima opseg nad negacijom (4c–e). Primer (4c) deluje čudno sa navedenim redosledom, osim ako rečca kao nije izdvojena intonativno / interpunkcijski (4d). (4c) može biti prihvatljiv samo u emfatičkom kontekstu tipa Pera nije KAO potpisao za Zvezdu, nego STVARNO. Slično je i za uslovnu klauzu: Ako je Pera KAO potpisao za Zvezdu, to je super, jer nisam ni voleo da potpiše. U primeru (4f) rečca kao nije obuhvaćena pitanjem, tj. ne pita se da li je Pera „kao“ potpisao, već se pita da li je potpisao za Zvezdu, dok se kao odnosi na govornikov stav (on je odnekud čuo tu informaciju, ali u nju ne veruje, pa zato pita sagovornika). Ovi testovi ukazuju na to da kao nije deo propozicionog, već ilokucionog nivoa.