300px|мини|Манастира Путна у коме се чува плаштаница Плаштаница манастира Путна једна је од реликвија из 15. века, као дар молдавског војводе Јована Стефана и жене Марије, из 1490. године која се чува у овом манастиру, једном од најважнијих места у румунском (молдавијском) саборном и културноме животу, кога називају и „Румунски Јерусалим”. Према старим хроникама манастир Путна у коме је главни верски објекат посвећен Светој Деви Мајци Божијој, сазидан од стране Стефана Великог, Кнеза Молдавије између 1457. и 1504. године. Историјат Манастир Путна подигнут је као задужбина молдавског кнеза Стефана Великог, између 1466. и 1469. године. У њему се чувају драгоцености, од којих су најмногобројније управо оне из епохе Стефана Великог.O. Tafrali, Le trésor byzantin et roumain du monastère de Poutna, Comptes-rendus des séances de l' Académiedes Inscriptons et Belles-Lettres, 67e année, N. 5, 1923, 366. У инвентару Путне ова плаштаница помиње се први пут 1796. године, без назнаке како је тамо доспела.A. Cojocaru, Inventarul de odoare şi obiecte ale Mănăstirii Putna, Analele Putnei, II, 1–2, 2006, p. 33.

I.D.Ștefanescu, мисли да је плаштаница била део ризнице у Путни од самог почетка и да је могла да послужи као модел за молдавске уметнике. Такође треба узети у обзир и чињеницу да су у Путну у 18. веку доношене многе црквене драгоцености из других манастира ради рестаурације,I. D.Ștefanescu, Broderiile de stil bizantin şimoldovenesc în a doua jumătate a secolului XV, in Cultura moldovenească în vremea lui Ştefan cel Mare, ed. M.Berza, Bucureşti, 1964, p. 496. па се не искључује могућност да је то био случај и са овом плаштанцом.

Око начина на који се у манастиру нашла ова драгоценост, постоје различита мишљења. Претпоставља се да ју је донела Јелена Бранковић, жена Петра Рареша. Орест Тафрали, међутим, наводи да је српску плаштаницу у Путну донео Григорије Цамблак, што, као једну од могућности, помиње и Лазар Мирковић. Исто тако, плаштаница је у Путну могла стићи преко Никодима Грчића, који је у Влашкој основао два манастира – могао је овај вез добити или измолити за своје манастире, и тако је ова плаштаница доспела у румунске земље.Л. Мирковић, Монахиња Јефимија, стр. 33–34

Изнета је и теза да су је могли, исто тако, донети и монаси избегли на север пред Турцима, а да ју је доцније молдавски војвода Стеван Велики поклонио манастиру.Д. Стојановић, Уметнички вез у Србији од XIV до XIX века, Београд, 1959, 43. С. Мандић, Свилен покров за дар манастиру. Древник. Записи конзерватора, Београд, 1975, 70

А можда су је пренели и калуђери, који су често обилазили дворове и манастире по старој Србији.Монахиња Јефимија, Издање Университетски образованих жена, Београд, 1936, без броја странице.

Супротстављени ставовови Како се плаштаница датира на око 1405. годину, или периода у коме је живела знаменита везиља Јефимија, жена деспота Угљеше, а умногоме подсећа на Милешевску плаштаницу из манастира Пакра у Славонији,O. Tafrali, Le tresor byzantin et roumain du monastère de Putna, Texte, 1925, 36- Pl. XXII. настао је сукоб мишљења о пореклу плаштанице, Српском или Румунском.

Према једној групи истраживача плаштаницу су радиле две монахиње, кесарица Јефимија и њезина кћи василиса Евпраксија. Како податак о промени Јефимијиног великосхимничког имена није до сада био довођен у везу с ауторством плаштанице из манастира Путна, Ђорђе Сп. Радојичић сматра да је наша монахиња Јефимија, заправо, василиса Јевпраксија, што потврђује и стилска анализа плаштанице и њена поређење с другим Јефимијиним радовима, као и сазнања о тзв. Студеничкој плаштаници, указују на потребу за темељнијим преиспитивањем чињеница због којих је у науци одбачена теза о Јефимијином ауторству плаштанице из Путне.Ђ. Сп. Радојичић, О царици Јевдокији и о називу царица у титулартури средњовековне Србије (Из рукописне оставштине), Зборник Матице српске за историју, број 7, Нови Сад, 1973, 107.

Насупрот ставу Ђорђе Сп. Радојичић, Светислав Мандић сматра да је плаштаница дар неког другог лица, дат у знак побожног сећања на умрле владарке-монахиње, зато што се на њој спомињу душе Јефимије и Јевпраксије и да је вез поклоњен њима у спомен, за обредну употребу, или као покров за гроб: Вез је поклоњен њима у спомен, за обредну употребу, или као покров за гроб.

Опис плаштанице Плаштаница из манастира Путна урађена је по узору на горњи покров часног црквеног престола, који представља платно којим је Јосиф из Ариматеје завио мртво тело Христово. Међу најстаријим је византијским и српским плаштаницама и у том смисли заузимa видно место.Л. Мирковић, Српска плаштаница монахиње Јефимије у манастиру Путни (Буковина), Старинар, књига друга (за 1923), Београд, 1925, 109. По лепоти, изради, композицији, изразу бола над мртвим Исусом, верном изразу византијске поезије у везу, спада међу најбоље радове ове врсте.Т. Ђорђевић, Др Лазар Мирковић, Српска плаштаница монахиње Јефимије, Јужна Србија, број 49, јуни, Скопље, 1925, 124.

На свиленој тканини извезен је лик мртвог Христа са збором анђела и запис на грчком, чије су речи узете из песама које се поју на Велики Петак и Велику Суботу – плач Матере Божије над мртвим сином.М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд, 1975, 310. Први део натписа је молитвени, други посветни.Л. Мирковић, Српска плаштаница монахиње Јефимије у манастиру Путни (Буковина), 1925, 113–115 У другом делу посебно су важна имена приложница:

†Μνστητοι κ(ύρι)ε τσ ψυχς τν δολων σου καισαρίσις Σερβίας Έφημίας μοναχς ίὰὰῶύῆ σν υγατρ βασιλίσις Σερβίας Επραξίας μοναχς.

Превод оба дела натписа је: Збор анђела гледајући чудан (необичан) призор, повикачудну хвалу, о слово Божје! Помени, Господе, душе раба својих кесарице српске Јефимије монахиње са кћерју василисе српске Евпраксије монахиње.Л. Мирковић, Црквени уметнички вез, Београд, 1940, 21

Референце

Категорија:Хришћанство у Румунији