Конгрес Филипина (, ) национално је законодавство државе Филипини. Овај парламент је бикамерално тело које се састоји из Сената (горњи дом) и Представничког дома (доњи дом), мада се на Филипина при употреби термина Конгрес најчешће мисли само на поменути доњи дом.
Сенат чине 24 сенатора, од којих се половина бира сваке три године. Сваки сенатор, према томе, служи укупно шест година. Сенаторе бира комплетно изборништво и не представљају нити једну географску јединицу.
Представнички дом тренутно чини 316 конгресмена; од. 5, чл. VI Устава Филипина прописује да ПД „треба да сачињава не више од 250 чланова, осим ако је другачије одређено законом”... Постоје две врсте конгресмена: дистриктни и секторски представници. Дистриктни конгресмени представљају поједини географски дистрикт земље. Све провинције у земљи имају најмање једну конгресну изборну јединицу. Неколико градова такође имају своје конгресне јединице, при чему неке чине два или више посланика.
Секторски конгресмени представљају мањинске секторе становништва. Овако се овим мањинским групама омогућава да их неко представља у Конгресу, када иначе не би могле да буду адекватно представљене кроз дистриктно представништво. Такође познати и као представници са партијских листа, секторски конгресмени представљају разне синдикате, групе за заштиту права и друге организације.
Уставом је осигурано да Конгрес мора да сазове своју редовну пленарну седницу, сваке године с почетком 4. понедељка у месецу јулу. Редовно заседање може да траје до тридесет дана пре отварања следеће редовне седнице наредне године. Председник може, међутим, да започне специјално заседање које се углавном одржава између редовних законодавних сесија, и то да би се решиле кризне ситуације или хитни случајеви.
Историја Шпанско раздобље Када су Филипини били под колонијалном управом Шпанских Источних Индија, колонија није добила могућност представљања у Генералном Кортесу. Само је 1809. године колонија чинила интегрални део Шпаније и имала представништво у Кортесу. Кадиски устав је настао 19. марта 1812. године, а тада је колонија добила своје прве представнике у Кортесу (Педро Перез де Тахле и Хосе Мануел Корето, 24. септембра 1812. године). Међутим, поразом Наполеона I у бици код Ватерлоа, његов брат Жозеф Бонапарта скинут је са шпанског трона; Кадиски устав је одбијен у Кортесу 24. маја 1816. године, а усвојен је конзервативнији устав којим је укинуто филипинско представништво у Кортесу (између осталог). Обнова филипинског представништва у Кортесу био је један од аидеала илустрадоса, академске класе из 19. века која је била идеолошки темељ револуције.
Револуционарна ера Деловање илустрадоса прерасло је у Филипинску револуцију којом се настојала стећи независност од Шпаније. Прогласивши независност 12. јуна 1898. године, председник Емилио Агиналдо је тада наредио сазивање револуционарног конгреса у Малолосу. Конгрес Малолоса је, између осталог, усвојио Устав из 1899. Доношењем Париског мира, Шпанија је продала Филипине тадашњим Сједињеним Америчким Државама. Револуционари, покушавајући да зауставе Американце од преузимања територије, покренули су Филипинско-амерички рат; поражени су када је заробљен председник Агиналдо (1901).
Америчка окупација Док су Филипини под америчком колонијалном управом, законодавно тело је била Филипинска комисија — која је постојала од 1900. до 1907. године. Председник Сједињених Америчких Држава је именовао чланове Филипинске комисије. С друге стране, Филипинци су били ’резидентни повереници’ () за Представнички дом САД (од 1907. до 1935. године, а потом само један од 1935. до 1946. године). Резидентни повереници су могли да учествују у раду ПД САД, али нису имали право гласа.
Куперовим законом из 1902. године наложено је стварање дводомног Филипинског представништва са Филипинском комисијом као горњим домом и Филипинском скупштином као доњим домом. Овај систем, иако начелно дводоман, у пракси је био једноиподоман: Комисија је, наиме, служила и као горњи дом и као влада, а Скупштина је имала врло ограничене моћи, при чему њени донесени закони нису важили за Моро народе нити за недржавне домороце са севера Лузона. Овакво представништво је по први пут инаугурисано 1907. године. Током владавине тадашњег председавајућег Серхија Осмење и тадашњег лидера спрата Мануела Л. Кезона, закони 59. Конгреса Сједињених Америчких Држава пресликани су у великој мери и на новоформирано Филипинско представништво.
Џоунсовим законом из 1916. године значајно је измењено функционисање Представништва. Комисија је укинута, а уместо ње је успостављена засебна Влада Филипина, предвођена гувернером, и изабран Сенат, сачињен од 24 сенатора из 12 изборних јединица, при чему је 11 јединица бирало по два сенатора, а дванаеста је била резервисана за по једног Мороса и једног лузонског домороца. Сенатори су се бирали по 8 на сваке две године, а мандати су им трајали шест година, слично систему у САД.
Комонвелт и II Република Законодавни систем је поново промењен 1935. године. Устав из 1935. године, поред тога што је институционализовао Комонвелт којим је Филипинцима омогућено да оставе већег трага у раду владе, успоставио је једнодомну Народну скупштину. Међутим, 1940. године амандманом на Устав из 1935. бива успостављен дводомни Конгрес Филипина састављен из Представничког дома и Сената, при чему је Сенат добио садашњи систем избора на државном нивоу, али и даље уз систем ротације 8 на по 2 године. Први избори за Конгрес 1941. су одржани свега пар дана пре него што је избио Други светски рат на Пацифику, па је његов мандат потврђен тек 1945. године, по ослобођењу од Јапанаца. Јапанци који су вршили инвазије основали су Другу Филипинску републику и сазвали сопствену Народну скупштину. Поразом Јапанаца 1945. године, Комонвелт и Конгрес бивају враћени. Ова ’поставка’ је деловала све док Американци нису 4. јула 1946. године доделили независност.
Независност Након инаугурације Републике Филипина 4. јула 1946. године, Републички акт бр. 6 донесен је тако да на датум проглашења Републике Филипина постојећи Конгрес буде познат као Први Конгрес Републике. Након успостављања независности, систем је функционисао без значајних промена све док председник Фердинанд Маркос није прогласио ванредно стање, 23. септембра 1972. године. Маркос је располагао и тада управљао декретом.
Још 1970. године, Маркос је организовао уставну конвенцију да би се ревидирао Устав из 1935; године 1973, Устав бива донесен. Истим је укинут дводомни Конгрес и основана једнодомнс Народна скупштина, која је на крају постала позната као Батасанг памбанса (што на тагалогу дословно значи "Народна скупштина"), уз успостављање полупредседничког система владе. ’Батасан’ је бирао премијера, а изворно се бирао на шест година. У ово доба је изграђена и тренутна зграда Народне скупштине, у којој се састаје доњи дом Конгреса. Први сазив Батасанг памбансе је био 1978. године. Пакети амандмана на овај устав 1981. и 1984. скратили су трајање Батасанг памбансе на три године, а самим тим и премијерског положаја.
Маркос је збачен с положаја након Револуције народне власти из 1986. године; председница Коразон Акино је тада управљала декретом. Нешто касније исте године је оформила уставну комисију која је израдила нови устав. Устав је усвојен након референдума одржаног следеће године; враћен је председнички систем владе, заједно са дводомим Конгресом Филипина, а једине значајније промене у односу на премаркосовски систем су биле прописивање мешовитог изборног система за доњи дом, као и бирање по 12 сенатора на 3 године. Први пут је сазван 1987. године.
Кратак преглед У служби Тело Законодавство Тип Горњи дом Доњи дом 1898—1899. Субјекти под контролом Републике ФилипинеУстав Малолоса Конгрес Малолоса једнодомни Конгрес Малолоса Субјекти под контролом Тело ратне силе председника САД ванредно стање 1900—1902. Субјекти под контролом Републике ФилипинеУстав Малолоса Конгрес Малолоса једнодомни Конгрес Малолоса Субјекти под контролом Именовање председника САД Тафтова комисија једнодомни Филипинска комисија 1902—1907. Острвска влада Филипинских острваФилипински органски акт Филипинска комисија једнодомни Филипинска комисија 1907—1916. Острвска влада Филипинских острваФилипински органски акт Законодавство Филипина дводомни Филипинска комисија Скупштина Филипина 1916—1935. Острвска влада Филипинских острва Акт о аутономији Филипина Законодавство Филипина дводомни Сенат Представнички дом 1935—1941. Устав из 1935. Народна скупштина једнодомни Народна скупштина 1942—1943. Тело ратне силе Јапанско царство ванредно стање 1943—1944. Устав из 1943. Народна скупштина једнодомни Народна скупштина 1945—1946. Амандмани на Устав из 1935. Конгрес (Комонвелт) дводомни Сенат Представнички дом 1946—1973. Трећа Филипинска република Амандмани на Устав из 1935. Конгрес дводомни Сенат Представнички дом 1973—1978.(није сазиван) Филипини — ванредно стање Устав из 1973. Народна скупштина једнодомни Народна скупштина 1978—1986. Четврта Филипинска република Амандмани на Устав из 1973. Батасанг памбанса једнодомни Батасанг памбанса 1986—данас Устав из 1987. Конгрес дводомни Сенат Представнички дом
Овлашћења Овлашћења Конгреса Филипина могу да се класификују на следећи начин.
Опште законодавство Састоји се из усвајања закона намењених да буду правила спровођења за управљање односима између појединаца (нпр. цивилни закони, комерцијални закони итд.) или између појединаца и државе (нпр. кривични закони, политички закони итд.).
Подразумевана Неопходна је за ефективно извршавање осталих овлашћења која су изричито дата Скупштини.
Инхерентна Ово су овлашћења која иако нису изричито дата спроводе се од стране Конгреса пошто су неопходна за његово постојање и обухватају: одређивање правила рада; обавезивање одсутних чланова да присуствују како би се постигао кворум и извршавале дужности; вођење дневника о раду.
Посебно законодавство Односи се на овлашћења која Устав изричито и специфично даје да се спроводе или извршавају.
Овлашћења која има Конгрес а која се могу класификовати у ову категорију су: да присвоји; да делује као Конститутивна скупштина; да разреши; да потврди споразуме; да прогласи ратно стање; да амнестира; да делује као Одбор агитатора за председничке/потпредседничке гласове; да опозове; да споји власт; да пренесе власт; да утиче на буџет; да опорезује.
Извршна Овлашћења Конгреса која су извршне природе су: именовање службеника; потврђивање споразума; потврђивање лица које именује председник кроз Одбор за именовања; укидање овлашћења.
Супервизорска Конгрес Филипина има одређену контролу и супервизију над административним огранком, на пример: да одлучи о стварању одељења/агенције/уреда или друге службе; да дефинише овлашћења и дужности службеника; да присвоји фонд за владине послове; да пропише правила и процедуре које се морају пратити.
Изборна Изборна овлашћења Конгреса Филипина су овлашћења Конгреса да: изабере председавајуће службенике и друге службенике за Дом; делује као Одбор агитатора за агитовање председничких/потпредседничких гласова; изабере председника у случају било ког изборног нерешеног резултата а за избор особе на поменуту функцију.
Судска Уставно, сваки дом има судска овлашћења: да казни своје Чланове за кршење правила понашања и да — уз сагласност свих својих Чланова — суспендује или разреши дужности Члана; да усагласи и одобри амнестију коју прогласи Председник; да иницира, проведе и потом реши случајеве разрешења; да одлучи о изборним протестима својих Чланова кроз одговарајући Изборни трибунал.
Остала Остала овлашћења Конгреса која су прописана у Уставу су да: овласти Комисију за ревизију да ревидира фонд и имовину; овласти Председника да утиче на царинске стопе, квоте и таксе; овласти Председника да одреди правила и регулативе у току ванредног стања; прераспореди законодавне дистрикте на основу донетих уставних стандарда; имплементира законе о аутономији; успостави националну Комисију за језик;