Самоефикасност

У психологији, самоефикасност је уверење појединца у сопствени капацитет да делује на начине који су неопходни за постизање одређених циљева. Овај концепт је првобитно предложио психолог Алберт Бандура 1977. године.

самоефикасност утиче на сваку област људског деловања. Одређивањем уверења која особа има у вези са својом моћи да утиче на ситуације, самоефикасност снажно утиче и на моћ коју особа стварно има да се компетентно суочи са изазовима и на изборе које ће највероватније направити. Ови ефекти су посебно очигледни и убедљиви у погледу понашања која захтевају улагање, као што су она у здравству, образовању и пољопривреди.

Снажан осећај самоефикасности подстиче људска постигнућа и лично благостање. Особа са високом самофикасношћу посматра изазове као ствари које треба савладати, а не као претње које треба избегавати. Такви људи су способни да се брже опораве од неуспеха и вероватније је да ће неуспех приписати недостатку труда. Они приступају претећим ситуацијама са уверењем да их могу контролисати. Ове ствари су повезане са нижим нивоима стреса и мањом рањивошћу на депресију.

Насупрот томе, људи са ниским осећајем самоефикасности виде тешке задатке као личне претње и вероватније је да ће избегавати те задатке јер им недостаје поверење у сопствене вештине и способности. Тешки задаци их наводе да гледају на вештине које им недостају, уместо на оне које поседују, због чега нису мотивисани да постављају, следе и остварују своје циљеве, верујући да неће успети. Њима је лако да одустану и изгубе веру у сопствене способности након неуспеха, што резултира дужим процесом опоравка од ових препрека и застоја. Ниска самоефикасност може бити повезана са вишим нивоима стреса и депресије.

Теоријски приступи

Социјално-когнитивна теорија

Психолог Алберт Бандура је дефинисао самоефикасност као уверење појединца у сопствену способност да успе у одређеним ситуацијама или да обави задатак. Осећај самоефикасности може играти главну улогу у томе како неко приступа циљевима, задацима и изазовима. Теорија самоефикасности лежи у центру Бандурине социјално-когнитивне теорије, која наглашава улогу опсервационог учења и друштвеног искуства у развоју личности. Главни концепт у социјално-когнитивној теорији је да су акције и реакције појединца, укључујући друштвена понашања и когнитивне процесе, у скоро свакој ситуацији под утицајем акција које је тај појединац приметио код других. Будући да се самоефикасност развија из спољашњих искустава и самоперцепције, и да је утицајна у одређивању исхода многих догађаја, она је важан аспект социјално-когнитивне теорије. самоефикасност представља личну перцепцију спољашњих друштвених фактора.

Према Бандуриној теорији, људи са високом самофикасношћу — то јест, они који верују да могу добро да раде — вероватније ће посматрати тешке задатке као нешто што треба савладати, а не као нешто што треба избегавати. Перцепција особе о сопственој ефикасности може утицати на њено понашање и одредити да ли ће покушати да заврши задатак, колико често ће покушавати те задатке, и колико ће времена и труда уложити у њих. Штавише, перцепције могу утицати на осећања особе и могу или подстаћи или обесхрабрити нечије понашање и утицати на самоефикасност.

Теорија социјалног учења

Теорија социјалног учења описује стицање вештина које се развијају искључиво или првенствено унутар друштвене групе. Социјално учење зависи од тога како појединци успевају или не успевају у динамичним интеракцијама унутар група, и промовише развој индивидуалних емоционалних и практичних вештина, као и тачну перцепцију себе и прихватање других. Према овој теорији, људи уче једни од других кроз посматрање, имитацију и моделовање. самоефикасност одражава разумевање појединца о томе које вештине може понудити у групном окружењу.

Теорија појма о себи

Теорија појма о себи настоји да објасни како људи перципирају и тумаче сопствено постојање на основу трагова које добијају из спољашњих извора, фокусирајући се на то како су ти утисци организовани и како су активни током живота. Успеси и неуспеси су блиско повезани са начинима на које су људи научили да виде себе и своје односе са другима. Ова теорија описује појам о себи као научен (тј. није присутан при рођењу), организован (у начину на који се примењује на себе) и динамичан (тј. стално се мења и није фиксиран у одређеном узрасту).

Теорија атрибуције

Теорија атрибуције фокусира се на то како људи приписују узроке догађајима и како та уверења интерагују са самоперцепцијом. Теорија атрибуције дефинише три главна елемента узрока: Локус је локација перципираног узрока. Ако је локус унутрашњи (диспозициони), осећања самопоштовања и самоефикасности ће бити појачана успехом и умањена неуспехом. Стабилност описује да ли се узрок перципира као статичан или динамичан током времена. Блиско је повезана са очекивањима и циљевима, у смислу да када људи приписују своје неуспехе стабилним факторима као што је тежина задатка, очекиваће да ће неуспети у том задатку и у будућности. Контролабилност описује да ли се особа осећа активно у контроли над узроком. Неуспех у задатку за који неко мисли да га не може контролисати може довести до осећања понижења, срама и беса.

Извори самоефикасности Искуства овладавања Према Бандури, најефикаснији начин за изградњу самоефикасности је ангажовање у искуствима овладавања (енгл. mastery experiences). Ова искуства овладавања могу се дефинисати као лично искуство успеха. Постизање тешких циљева упркос недаћама помаже у изградњи самопоуздања и јачању истрајности.

Викаријска искуства друштвених модела Други извор самоефикасности је кроз викаријска искуства друштвених модела. Видети некога, кога сматрате сличним себи, како успева у нечем тешком може вас мотивисати да верујете да имате вештине неопходне за постизање сличног циља. Међутим, и супротно је тачно. Видети некога како не успева у задатку може довести до сумње у личне вештине и способности. Што је претпостављена сличност већа, то су успеси и неуспеси модела убедљивији.

Уверење у успех Трећи извор самоефикасности налази се кроз јачање уверења да неко има способност да успе (социјална персуазија). Они који су позитивно убеђени да имају способност да заврше дати задатак показују већи и дуготрајнији напор да заврше задатак. То такође смањује ефекат сумње у себе код особе. Међутим, они који врше охрабривање стављају особу у ситуацију где је успех чешће вероватан. Ако су стављени у ситуацију прерано, без наде у успех, то може поткопати самоефикасност.

Физиолошка и психолошка стања Емоционално и физиолошко стање особе такође може утицати на уверење појединца о његовој способности да наступи у датој ситуацији. Приликом процењивања сопствених способности, људи често узимају информације из свог тела; како особа тумачи те информације утиче на самоефикасност. На пример, у активностима које захтевају физичку снагу, неко може узети умор или бол као показатељ неспособности или труда.

Како утиче на људско функционисање Избори у вези са понашањем Људи генерално избегавају задатке где је самоефикасност ниска, а предузимају задатке где је самоефикасност висока. Када је самоефикасност значајно изнад стварне способности, то доводи до прецењивања способности за завршавање задатака. С друге стране, када је самоефикасност значајно нижа од стварне способности, то обесхрабрује раст и развој вештина. Истраживања показују да је оптимални ниво самоефикасности нешто изнад способности; у овој ситуацији, људи су највише подстакнути да се ухвате у коштац са изазовним задацима и стекну искуство. самоефикасност се састоји од димензија као што су магнитуда, снага и општост, које објашњавају како неко верује да ће наступити на одређеном задатку.

Мотивација Висока самоефикасност може утицати на мотивацију и на позитивне и на негативне начине. Генерално, људи са високом самофикасношћу вероватније ће уложити напор да заврше задатак и истрајаће дуже у тим напорима од оних са ниском самофикасношћу. Што су јача очекивања самоефикасности или овладавања, то су напори активнији. Негативан ефекат ниске самоефикасности је да може довести до стања научене беспомоћности. Научену беспомоћност је проучавао Мартин Селигман у експерименту у којем су животиње излагане шоковима. Кроз експеримент је откривено да животиње смештене у кавез где су могле избећи шокове преласком у други део кавеза нису покушавале да се помере ако су претходно биле смештене у кавез у којем бекство од шокова није било могуће. Ниска самоефикасност може довести до овог стања у којем се верује да никакав напор неће направити разлику у успеху задатка који је при руци.

Види још Образовна психологија Нада Појам о себи

Референце

Литература

Категорија:Мотивација Категорија:Сопство Категорија:Психолошки ставови