Папа Јулије III (, ; Монте Сан Савино, 10. септембар 1487 — 23. март 1555), рођен као Ђовани Марија Чоки дел Монте (), био је поглавар Католичке цркве и владар Папске државе од 22. фебруара 1550. до своје смрти у марту 1555. године.

Након каријере истакнутог и ефикасног дипломате, Јулије је изабран за папу као компромисни кандидат након смрти Павла III. Као папа, чинио је само невољне и краткотрајне покушаје реформи, углавном се посвећујући животу личних задовољстава. Његов углед, као и углед Католичке цркве, били су значајно нарушени његовом скандалозном везом са усвојеним нећаком, Иноћенцом Чокијем дел Монтеом. Он је последњи папа који је узео папско име „Јулије”.

Образовање и рана каријера Ђовани Марија Чоки дел Монте рођен је у Монте Сан Савину, као син истакнутог римског правника. Образовао га је хуманиста Рафаеле Брандолини Липо, а касније је студирао право у Перуђи и Сијени. Током своје каријере, истакао се као бриљантан канониста, а не као теолог.

Дел Монте је био нећак Антонија Марије Чокија дел Монтеа, надбискупа Манфредоније (1506—1511). Његов стриц је 1511. године заменио ову бискупију за положај кардинала; Ђовани Марија Чоки дел Монте наследио га је у Манфредонији 1513. године. Године 1520. Дел Монте је такође постао бискуп Павије. Популаран због свог љубазног понашања и поштован због административних вештина, два пута је био префект Рима, а папска курија му је поверила неколико дужности. Током Пљачке Рима (1527), био је један од талаца које је Папа Климент VII предао царским снагама и једва је избегао погубљење. Папа Павле III га је 22. децембра 1536. именовао за кардинала-свештеника цркве Сан Витале; а 5. октобра 1543. уздигао га је у достојанство кардинала-бискупа са бискупијом Палестрина. Папа га је ангажовао у неколико важних легација, посебно као папског легата и првог председника Тридентског сабора (1545—1547), а затим у Болоњи (1547—1548).

Папство Избор

Павле III је преминуо 10. новембра 1549. године, а на предстојећој конклави, четрдесет осам кардинала било је подељено у три фракције. Од главних фракција, царска је желела поновно сазивање Тридентског сабора, док је француска фракција желела да се од тога одустане. Фракција Фарнезе, лојална породици претходног папе, подржавала је избор унука Павла III, кардинала Алесандра Фарнезеа, као и право породице на Војводство Парму, што је оспоравао Карло V, цар Светог римског царства.

Ни Французи ни Немци нису били наклоњени Дел Монтеу, а цар га је изричито искључио са листе прихватљивих кандидата. Међутим, Французи су успели да блокирају остале две фракције, омогућивши Дел Монтеу да се промовише као компромисни кандидат и буде изабран 7. фебруара 1550. године. Отавио Фарнезе, чија је подршка била кључна за избор, одмах је потврђен као војвода Парме. Али, када се Фарнезе обратио Француској за помоћ против цара, Јулије је склопио савез са царем, прогласио Фарнезеа лишеним његовог феуда и послао трупе под командом свог нећака Ђамбатисте дел Монтеа да сарађују са гувернером Милана Ферантеом Гонзагом у заузимању Парме.

Црквене реформе На почетку свог понтификата Јулије је озбиљно желео да спроведе реформу Католичке цркве и поново сазове Тридентски сабор, али је током његових пет година на власти остварено веома мало. Године 1551, на захтев цара Карла V, пристао је на поновно отварање Тридентског сабора и ушао у савез против војводе од Парме и Анрија II од Француске (1547—1559), што је изазвало Рат за Парму. Међутим, Јулије се убрзо помирио са војводом и Француском, те је 1553. суспендовао састанке сабора.

Анри је претио да ће повући признање папе уколико нови папа буде имао прохабзбуршку оријентацију. Када је Јулије III поново сазвао Тридентски сабор, Анри је спречио француске бискупе да му присуствују и није спроводио папске декрете у Француској. Чак и након што је Јулије III поново суспендовао сабор, Анри је наставио да врши притисак на папу да стане на његову страну против Хабзбурговаца, претећи расколом.

мини|200п|лево|Бронзана статуа у Перуђи, 1555. Јулије се све више задовољавао италијанском политиком и повукао се у своју луксузну палату Вила Ђулија, коју је изградио за себе близу Порте дел Пополо. Одатле је проводио време у удобности, појављујући се с времена на време како би уложио бојажљиве напоре да реформише Цркву кроз поновно успостављање реформских комисија. Био је пријатељ Исусоваца, којима је дао нову потврду 1550. године; а кроз папску булу Dum sollicita из августа 1552, основао је Collegium Germanicum и обезбедио му годишњи приход.

Током његовог понтификата, католичанство је обновљено у Енглеској под краљицом Мери 1553. године. Јулије је послао кардинала Реџиналда Поула као легата са овлашћењима која је могао да користи по сопственом нахођењу како би помогао да обнова успе. У фебруару 1555. године, изасланик енглеског парламента упућен је Јулију да га обавести о формалној покорности земље, али је папа преминуо пре него што је изасланик стигао у Рим.

Непосредно пре смрти, Јулије је упутио кардинала Ђованија Моронеа да заступа интересе Свете столице на Аугзбуршком миру. Његова неактивност током последње три године понтификата можда је била узрокована честим и тешким нападима гихта.

Уметнички подухвати мини|Вила Ђулија (Рим) Папин недостатак интересовања за политичка или црквена питања изазвао је запрепашћење међу његовим савременицима. Када су се његови напори за црквену реформу показали неефикасним, Јулије III је своју пажњу усмерио на уметничке и архитектонске наруџбине, као и на своју раскошну Вилу Ђулију. Већину свог времена, као и велики део папског новца, трошио је на забаве у Вили Ђулији, коју је за њега осмислио Вињола. Бартоломео Аманати дизајнирао је бројне вртне елементе под општим руководством Ђорђа Вазарија, уз смернице упућеног папе и Микеланђела, који су тамо радили. Данас се у Вили Ђулији налази Национални етруски музеј, колекција етрурске уметности и артефаката.

Значајније и трајније било је његово покровитељство над великим ренесансним композитором Ђованијем Пјерлуиђијем да Палестрином, кога је довео у Рим као свог maestro di cappella (капелмајстора).

Скандал са Иноћенцом Јулијево папство било је обележено скандалима, од којих је најпознатији био везан за папиног усвојеног нећака, Иноћенца Чокија дел Монтеа. Иноћенцо дел Монте био је тинејџер просјак пронађен на улицама Парме кога је породица ангажовала као млађег слугу у својој главној резиденцији, а дечакове године су се различито наводиле као 14, 15 или 17. Након што је Јулије уздигнут на место папе, његов брат је усвојио Иноћенца дел Монтеа у породицу, а Јулије га је убрзо именовао за кардинала-нећака. Папа је обасипао свог миљеника бенефицијама, укључујући титулу commendatario (командатара) опатија Мон Сен Мишел у Нормандији и Сан Зено у Верони, а касније и опатија Сан Саба, Мирамондо, Гротаферата и Фраскати, између осталих. Како су почеле да круже гласине о специфичном односу између папе и његовог усвојеног нећака, Јулије је одбијао да прихвати савете. Кардинали Реџиналд Поул и Ђовани Карафа (који ће бити изабран за папу 1555) упозорили су Јулија на „зле претпоставке које би уздизање младића без оца могло да изазове”.

Дворанин и песник Ђироламо Муцио, у писму Ферантеу Гонзаги (гувернеру Милана) из 1550. године, написао је: „Пишу много лоших ствари о овом новом папи; да је порочан, поносан и чудан у глави.”Hor di questo nuovo papa universalmente se ne dice molto male; che egli è vitioso, superbo, rotto et di sua testa, Lettere di Girolamo Muzio Giustinopolitano conservate nell'archivio governativo di Parma, Deputazione di Storia Patria, Parma 1864,

Песник Жоашен ди Беле, који је у том периоду живео у Риму у пратњи свог рођака, кардинала Жана ди Белеа, изразио је своје скандализовано мишљење о Јулију у два сонета у својој збирци Жаљења (Les regrets, 1558), која су алудирала на именовање лепог младог Иноћенца референцом на „Ганимеда са црвеним шеширом на глави”.

Папини политички непријатељи су такође искористили скандал. У Италији се говорило да је Јулије показивао нестрпљење „љубавника који чека љубавницу” док је ишчекивао Иноћенцов долазак у Рим — и да се хвалио дечаковим умећем у кревету. Млетачки амбасадор је известио да је Иноћенцо дел Монте делио папин кревет „као да му је [Иноћенцо] сопствени син или унук”. „Они милосрднији говорили су себи да би дечак ипак могао бити једноставно његов ванбрачни син.”

Још неко време након тога, протестанти су такође користили ове гласине у сврхе полемике. Чак 1597. године, у свом делу Позорница Божјег суда (The Theatre of God's judgement), енглески пуритански свештеник Томас Бирд тврдио је да је Јулијев „обичај... да никог не унапређује на црквене положаје, осим својих содомита”.

Упркос штети коју је скандал наносио Цркви, тек након Јулијеве смрти 1555. године могло се учинити нешто да се смањи Иноћенцова видљивост. Привремено је протеран након убиства двојице мушкараца који су га увредили, а затим поново након силовања две жене. Покушао је да искористи своје везе у Колегијуму кардинала како би се заузео за свој случај, али је његов утицај ослабио, те је умро у забораву. Сахрањен је у Риму, у породичној капели Дел Монте. Међутим, један од исхода скандала са кардиналом-нећаком било је унапређење положаја Државног секретара Свете столице, пошто је носилац те функције морао да преузме дужности које Иноћенцо дел Монте није био способан да обавља; Државни секретар је на крају заменио кардинала-нећака као најважнијег званичника Свете столице.Видети The Cardinals of the Holy Roman Church – Biographical Dictionary – Pope Julius III (1550–1555) – Consistory of 30 May 1550 (I) за сажетак живота Иноћенца дел Монтеа заснован на ауторитативној биографији Френсиса Беркл-Јанга и Мајкла Леополда Доерера, The life of Cardinal Innocenzo del Monte.

Остале активности мини|десно|200п|Кардинал Чоки дел Монте приказан на портрету пре његовог избора.

Конзисторијуми

Током свог понтификата, Јулије III је именовао двадесет нових кардинала на четири конзисторијума, укључујући једног кардинала ког је номиновао in pectore 1551. и открио га наредне године.

Беатификације Иако током свог папства није канонизовао ниједног свеца, Јулије III је беатификовао василијанског монаха и пустињака Силвестра из Троине.

Смрт мини|лево|200п|Гроб Јулија III у Ватиканским пећинама. Јулије III је преминуо у 19:00 часова 23. марта 1555. године. Пошто је у каснијим годинама патио од гихта (који је покушавао да излечи једноставно постом), преминуо је од последица стомачних тегоба. Док је умирао, имао је потешкоћа са гутањем до те мере да је јео врло мало, јер му је то било непријатно. Након његове смрти веровало се да је папа умро од рака желуца или рака једњака.

У фикцији У роману Q аутора Лутера Блисета, Јулије се појављује пред крај књиге као умерени кардинал који се залаже за верску толеранцију, у превирањима изазваним Реформацијом и одговором Римске цркве током 16. века. Његов избор за папу и касније покретање Инквизиције чине последња поглавља овог романа.

Види још Списак кардинала које је именовао Јулије III

Референце

Литература

Спољашње везе

Каријера Иноћенца Чокија дел Монтеа

Категорија:Рођени 1487. Категорија:Умрли 1555. Категорија:Папе