Кијев (, име по граду Кијеву) је назив за прву класу носача авиона саграђених за совјетску морнарицу. Саграђена су четири брода те класе: Кијев (1972), Минск (1975), Новоросијск (1978) и Адмирал Горшков (1982).
Развој
Након што су се крстарице класе Москва, упркос неким недостацима, показале као веома корисни бродови, посебно за противподморничка дејства, команда Совјетске ратне морнарице добила је допуштење да покрене још комплекснији пројекат - изградњу лаких носача авиона. Тако је у другој половини шездесетих година 20. века почео рад на Пројекту 1143. Следећи праксу примењену приликом пројектовања крстарица класе Москва, које су биле изузетно добро наоружане за носаче хеликоптера, совјетски пројектанти су отишли корак даље. Као резултат оваквог начина размишљања, настао је брод који је представљао хибрид између ракетне крстарице и носача авиона.
Иако се радило о лаким носачима авиона, из чисто политичких разлога додељена им је ознака тактичких крстарица с могућношћу ношења авиона. Пројект 1143 требало је да докаже да су совјетски пројектанти и бродоградитељи овладали технологијама које омогућавају градњу носача авиона, као и да припреме Совјетску ратну морнарицу за увођење класичних носача авиона у оперативну употребу. Због тога се њихова конструкција концептуално значајно разликовала од крстарица класе Москва. Уместо велике крмене платформе примерене за смештај хеликоптера, носачи авиона класе Кијев су добили класичну полетно-слетну палубу способну за прихват борбених авиона с могућношћу вертикалног узлетања и слетања. Прамац брода и његово надграђе пројектанти су искористили за смештај комбинације топовског и ракетног наоружања.
Историја бродова Кобилица за први носач ове класе - Кијев положена је 21. јула 1970. у бродоградилишту „Јужни Николајев“ (Бродоградилиште 444). У истом бродоградилишту изграђени су и сви остали бродови из класе. Кијев је поринут по неким изворима 26., а по другим 27. децембра 1972. Након две и по године опремања у оперативну употребу је примљен 3. јануара 1975. у саставу совјетске Северне флоте, чији су бродови углавном деловали на Атлантику. Након вишеструких кварова на погонском систему из оперативне употребе је повучен 30. јуна 1993. Иако је требало да буде расходован и исечен у старо гвожђе, у мају 2000, Кијев је продат једној кинеској компанији која је од њега направила велику туристичку атракцију.
Градња носача Минск започела је 29. децембра 1972. на истом навозу на којем је грађен и Кијев. Минск је поринут 30. септембра 1975, а у оперативну употребу је примљен 28. септембра 1978. Минск је ушао у састав совјетске Пацифичке флоте у којој је остао све до краја своје оперативне службе у јуну 1993. Иако је 1995. продат једном резалишту у Јужној Кореји, накнадно је препродат Кинезима и данас, као и Кијев, служи у туристичке сврхе као пловећи музеј.
Градња носача Новоросијск започела је одмах након поринућа Минска 30. септембра 1975. Поринут је 24. децембра 1978, и након опремања у оперативну употребу је примљен 12. септембра 1982. Као и носач Минск и Новоросијск је ушао у састав совјетске Пацифичке флоте. И он је из оперативне употребе повучен у јуну 1993, и заједно с Минском продат јужнокорејском резалишту. Како за Новоросијск Кинези нису показали занимање, 18. јануара 1996. отпремљен је у резалиште где је у међувремену исечен.
На основу искуства стеченог током рада на Пројекту 1143, совјетски пројектанти приступили су изради унапређеног Пројекта 1143,4 по којем је изграђен носач авиона Горшков. Овај носач се у много чему разликовао од бродова изграђених по пројекту 1134, а и судбина му је била другачија. Иако је Совјетска ратна морнарица првобитно планирала изградњу и другог носача по Пројекту 1134,4 од тога се одустало у корист почетка градње првог класичног носача авиона класе Кузњецов.
Опис брода мини|десно|300п|Цели леви бок брода класе Кијев чини полетно-слетна стазу на којој је обележено осам позиција за симултано слетање и полетање авиона и хеликоптера. Иако западна литература носаче класе Кијев понекад упоређује с британским лаким носачима класе Инвинсибл, сличност између те две класе је само концепцијска, јер су обе у основи намењене противподморничкој борби. Међутим, свако даље поређење губи смисао ако се има у виду да носачи класе Кијев имају дупло већи депласман од носача класе Инвинсибл и да су далеко боље наоружани од својих британских супарника.
Како је с носача класе Кијев требало да делују авиони с вертикалним узлетањем и слетањем, пројектанти су морали да обезбеде довољно велику полетно-слетну палубу. Због тога је цели леви бок брода намењен за смештај полетно-слетне стазе на којој је обележено осам позиција за симултано слетање и полетање авиона и хеликоптера. У односу на уздужну осу брода, полетно-слетна палуба је била блако закошена улево, као и код савремених америчких носача авиона. Место за слетање и полетање авиона обезбеђено је на задњем крменом положају. На десни бок је постављен масивни командни мост, а на крменом делу је остављен простор за снабдевање авиона и хеликоптера. За пребацивање авиона и хеликоптера из хангара на палубу и назад у хангар пројектанти су предвидели два лифта различите величине. Већи лифт, димензија 19x10 m налазио се на средини полетно-слетне палубе. Мањи лифт, димензија 19x5 m, пројектанти су сместили одмах иза командног моста. Уз помоћ тих лифтова с палубе се стизало у хангар капацитета до 35 летелица. Ваздухопловна група састојала се од борбених авиона Јак-38 (најчешће 12 комада), противподморничких хеликоптера Ка-27 (најчешће 18 комада) и Ка-25 (3 комада). Авионско гориво намењено ваздухопловној групи на носачу, било је смештено у бродским резервоарима капацитета 1.200 t.
Због њихове специфичне силуете носаче авиона класе Кијев било је врло лако препознати. Бродови грађени по Пројекту 1134 били су дугачки 273,7 -{m}- (249,5 -{m}- на воденој линији). Ширина трупа на воденој линији била им је 32,7 -{m}-, а максимална ширина палубе 53 -{m}-. При стандардном депласману газ им је био 9,5 -{m}-, а при пуном нарастао би на 12 -{m}-. Носачи изграђени по Пројекту 1143 Кречјет имали су стандардни депласман од 36.576 t и пуни од 43.500 t.
Иако је главни задатак носача класе Кијев био противподморничка борба, пројектанти су ипак одлучили да уграде довољно снажан погон који је омогућавао максималну брзину од чак 32 наутичка чвора. Та одлука је тим чуднија јер брзина носача није утицала ни на маневар узлетања авиона Јак-38, који су због специфичности своје конструкције морали да узлећу вертикално. Да би се осигурала довољна снага за постизање тако високе максималне брзине морао је бити уграђен погонски систем који се састојао од 8 парних котлова ложених нафтом, који су паром напајали четири велике парне турбине. Свака турбина је покретала један бродски пропелер. Укупна снага погонског постројења била је 200.000 KS. У бродске резервоаре је стало 7000 тона нафте, што је било довољно да се при брзини крстарења од 18 чворова преплови 13.000 наутичких миља.
Посаду носача класе Кијев чинило је 1.200 официра и морнара и још 400 припадника ваздухопловне групе.
Ваздушна група мини|лево|280п|Совјетски ловачки авион Јак-38 коришћен је искључиво на носачима авиона класе Кијев. Совјетска ратна морнарица је већ педесетих година прошлог века почела да разматра могућност употребе борбених авиона с бродова. Као најједноставније решење наметнула се употреба авиона с вертикалним полетањем и слетањем. Због тога су током шездесетих година сви већи совјетски авионски пројектни бирои интензивно експериментисали с могућношћу пројектовања такве врсте авиона. Након свих тих покушаја, на крају је за оперативну употребу одабран Јаковљев Јак-36 којег је НАТО савез означио као Форџер. Јак-38 је први пут оперативно употребљен на носачу Кијев и убрзо се показао као тотални промашај. Авион дугачак 15 -{m}- и распона крила 7 -{m}- имао је чак три мотора. Главни мотор потиска 65,7 кН служио је и за летење и за вертикално полетање и слетање, док су два мања мотора (потиска 31,8 кН) смештена одмах иза пилотске кабине служила само за вертикално полетање и слетање. Максимална брзина Јак-а 38 била је 1050 -{km/h}-, а максимални долет 1.300 -{km}-. Није имао радар те је могао да носи само пројектиле ваздух-ваздух с инфрацрвеним системом навођења. Пракса је показала да је био употребљив искључиво за извиђачке задатке, јер су му карактеристике у ваздушној борби биле катастрофалне, неупоредиво горе од тадашњих америчких палубних ловаца. Без обзира на то Јак-38 је ипак омогућио Совјетској ратној морнарици да стекне увид у све проблеме употребе авиона на носачима. мини|280п|Главни против-подморнички хеликоптер на носачима авиона класе Кијев био је Камов Ка-27 За противподморничку борбу, али и за навођење противбродских вођених пројектила, на носачима класе Кијев коришћени су хеликоптери Камов Ка-27. Реч је о релативно малом хеликоптеру дужине 11,3 -{m}- и масе 11 t. Како би му дали што већу носивост, и истовремено повећали сигурност током лета над морем, уградили су му два турбовратилна мотора ТВ3-117ВМА сваки снаге 2.200 КС. Максимална брзина хеликоптера је 270 -{km/h}-, а брзина крстарења 230 -{km/h}-. Оперативни радијус деловања је 800 -{km}- или два до два и по сата лета. Како су Ка-27 наменили и за противподморничку борбу и за откривање бродова и навођење противбродских пројектила на њих, опремили су га и радаром и урањајућим сонаром и сонарним плутачама. За противподморничку борбу могао је бити наоружан једним лаким вођеним торпедом или ракетним торпедом, са десет невођених дубинских бомби ПЛАБ 250-120 или са две велике дубинске бомбе ОМАБ. Најубојитије оружје којим је био наоружан хеликоптер Ка-27 је био торпедо АПР-2Е. Овај тип торпеда је способан да нападне подморнице које плове на дубини од 600 -{m}- брзином од 43 чвора. Врло велика брзина од чак 62 чвора остварује се уз помоћ ракетног мотора који ради и под морем, али само један до два минута. Због тога се торпедо АПР-2Е мора избацити што ближе циљу. Торпедо је дугачак 3,7 -{m}- и има пречник тела 350 -{mm}-. Маса му је 575 -{kg}-, од чега на бојеву главу отпада чак 100 -{kg}-. Активни систем самонавођења наводно може да открије подморницу на удаљености 1.500 -{m}-.
Иако су се хеликоптери Ка-27 показали успешним у својим задацима, носачи класе Кијев су укрцавали и старије хеликоптере Ка-25. То је први совјетски хеликоптер развијен за борбу против подморница и бродова, а у оперативну употребу је ушао 1967. године. Ка-25 је мали хеликоптер дужине 9,75 метара и масе 7,2 тона. Да би му дали што већу носивост а истовремено повећали сигурност током лета над морем, уградили су му два турбовратилна мотора Глушенков ГТД 3 БМ, сваки снаге 905 КС. Максимална брзина хеликоптера је 220 км/ч. Оперативни радијус деловања је 200 -{km}- или један и по до два сата лета. Како су Ка-25 наменили и за противподморничку борбу и за откривање бродова и навођење противбродских пројектила на њих, опремили су га и радаром и урањајућим сонаром и сонарним плутачама. За противподморничку борбу могао је бити наоружан дубинским бомбама или лаким вођеним торпедима као што је АПСЕТ-95. Тај је торпедо је намењен борби против подморница на дубинама између два и 400 -{m}-. Електрични погон омогућава му максималну брзину од 40 чворова, и домет до 20 -{km}-. Дугачак је 3,845 -{m}- и има пречник тела 400 -{mm}-. Маса му је 720 -{kg}-, од чега на бојну главу отпада 60 -{kg}-.
Против-ваздушно наоружање Против-ваздушно наоружање на носачима Кијев и Минск састојало се од два двострука лансера ПВО ракетног система 4К60 Шторм (СА-Н-3) и два двострука лансера ПВО ракетног сисема (СА-Н-4).