Ернст Ингмар Бергман (; Упсала, 14. јул 1918 — Форе, 30. јул 2007) био је шведски редитељ и сценариста. Признат је као један од највештијих и најутицајнијих филмских редитеља свих времена.
Режирао је преко 60 филмова и документарних филмова за биоскопска издања и телевизију, за коју је већину написао сценарио. Такође је режирао преко 1070 позоришних представа. Глумци који су глумили у његовим филмовима су: Харијет Андерсон, Лив Улман, Гунар Бјернстранд, Биби Андерсон, Ерланд Јосефсон, Ингрид Тулин и Макс фон Сидоу. Његови филмови се обично баве смрћу, болешћу, вером, издајом, суморношћу и лудилом.
Младост мини|upright = 0.8|Млади Бергман. Ингмар Бергман је рођен у Упсали у Шведској као син Ерика Бергмана, лутеранског свештеника, а касније капелана краља Шведске и Карин, медицинске сестре која је, такође, имала валонске корене. Одрастао је са својим старијим братом Дагом и сестром Маргаритом окружен верском сликом и дискусијом. Његов отац је био конзервативан парохијски свештеник са строгим родитељским васпитавањем. Ингмар је затваран у мрачним орманима за "прекршаје", као што је енуреза. „Док је отац проповедао, молио, певао или слушао“, Ингмар је написао у својој аутобиографској књизи Чаробна лампа:
Иако је одрастао у побожном лутеранском домаћинству, Бергман је касније изјавио да је веру изгубио у осмој години живота и да се само нагодио са овом чињеницом док је режирао филм Зимско светло.. Бергманово интересовање за позориште и филм почело је рано: „У деветој години, мењао је оловне војнике за чаробну лампу, која је променила ток његовог живота. У току године, он је створио, играјући се са својим играчкама, приватни свет у којем се осећао потпуно као код куће. Правио је сопствене декорације, марионете и светлосне ефекте дајући марионетама улоге у Стриндберговим позоришним комадима у којима је он говорио у свим деловима.”
Године 1936, у својој 18. години, послат је у Немачку на летњи распуст са породичним пријатељима. Присуствовао је митингу нациста у Вајмару на којем је видео Адолфа Хитлера.. стр. 6; такође видети Бергманову аутобиографску књигу, Чаробна лампа. Касније је написао у Чаробној лампи о посети Немачкој, описујући како је немачка породица ставила портрет Адолфа Хитлера на зид изнад његовог кревета и да је „много година био на страни Хитлера, одушевљен његовим успехом и тужан због његових пораза.“ Бергман је прокоментарисао да је „Хитлер био невероватно харизматичан. Електрификовао је публику... Нацизам који сам видео изгледао је забавно и младалачки“. Бергман је служио два од пет месеци обавезног војног рока.
Године 1937. уписао је уметност и књижевност на Стокхолском универзитету. Већину времена провео је у студентском позоришту и постао је "прави филмски зависник".. Иако није дипломирао, написао је бројне позоришне представе, као и опере, и постао асистент режисера у позоришту. 1942. године понуђено му је да режира једну од својих представа, Каспарова смрт. Представу су видели чланови -{Svensk Filmindustri}- продукцијске куће, који су затим Бергману понудили место сценаристе. 1943. године оженио је Елсу Фишер.
Каријера
Филмски рад Бергманова филмска каријера почела је 1941. са његовим преуређеним сценаријима, али његов први успех био је 1944. када је написао сценарио за Мучење, фулм у режији Алфа Шеберга. Упоредо са писањем сценарија, такође је добио место асистента режисера за филм. У својој другој аутобиографској књизи, Слике: Мој живот у филму, Бергман описује снимање спољашности као његов стварни филмски редитељски деби. Међународни успех овог филма даје Бергману прву прилику да режира годину дана касније. Током наредних десет година, режирао је и написао више од десет филмова укључујући Затвор из 1949, Струготине и шљокице и Лето са Моником оба филма из 1953. године.
мини| upright = 1.2|Ингмар Бергман и Виктор Шестрем на снимању Дивљих јагода 1957. године.
Бергманов први остварени светски успех је филм Осмеси летње ноћи из 1955, који је добио награду Најбољи поетски хумор и био номинован за Златну палму наредне године. Успех је праћен филмовима Седми печат и Дивље јагоде, приказани у Шведској 1957. године. Седми печат је добио специјалну награду жирија и био номинован за Златну палму у Кану, а Дивље јагоде бројне награде за Бергмана и Виктора Шестрема. Одд почетка 1960-их, већину свог живота провео је на шведском острву Фаро, где је снимио неколико филмова.
У раним 1960-им режирао је три филма који истражују тему вере и сумње у Бога Кроз мрачно стакло из 1961, Зимско светло из 1962. и Тишина из 1963. године. Критичари су створили утисак да је заједничка тема у ова три филма направила од њих трилогију или синематски триптих. Бергман је у почетку одговорио да није имао намеру да од ова три филма направи трилогију и да није могао да види било какве заједничке мотиве у њима, али је касније изгледало да је усвојен утисак, са неким двосмисленостима.Изјава у серији интервјуа Марие емитовано на Шведској телевизији ускрса 2004. 1964. године снимио је Све те жене, пародију филма Осам и по.
Године 1966. режирао је Персону, филм за који он сматра да је једно од његових најзначајнијих дела. Док је шокантно експериментални филм добио неколико награда, многи сматрају филм његовим ремек-делом. Остали значајни филмови из периода укључују Девичански извор из 1960, Вучје време, Срам оба филма из 1968. и Страст из 1969. године. Филмове које је снимао за шведску телевизију су Призори из брачног живота из 1973. и Чаробна фрула из 1975. године.
Након његовог хапшења 1976. због утаје пореза, Бергман је изјавио да више неће снимати филмове у Шведској. Затворио је филмски студио на острву Фаро и отишао је у изгнанство. Укратко је размотрио могућност да ради у Америци и његов следећи филм, Змијско јаје из 1977. године је био у немачко-америчкој продукцији и његов други филм на енглеском језику (први је био Додир из 1971). Годину дана касније снимио је филм Јесења соната у главној улози са Ингрид Бергман. Други филм које је режирао је Из живота марионета из 1980. године у британско-немачкој продукцији.
Године 1982. привремено се вратио у домовину да режира Фани и Александар. Бергман је изјавио да ће филм бити његов последњи филм, и да ће се после тога преокренуто позоришној режији. Од тада, написао је неколико филмских сценарија и режирао бројне телевизијске специјале. Као и код претходног рада за телевизију, неке од тих продукција су касније издате за позориште. Последњи такав рад био је Сарабанда из 2003. године, наставак серије Призори из брачног живота; имао је 84 година када је режирао филм.
мини| upright = 1.2|Ингмар Бергман и његов дугогодишњи сниматељ Свен Никвист током продукције филма Кроз мрачно стакло (1960).
Репертоарна дружина мини| upright = 1.2|Велики број Бергманових сцена снимљен је у -{Filmstaden}- студију северно од Стокхолма. Бергман је окупио личну "репертоарну дружину" шведских глумаца које је често ангажовао у филмовима, укључујући Макса фон Сидоуа, Биби Андерсон, Харијет Андерсон, Ерланда Јосефсона, Ингрид Тулин, Гунел Линдблом, Бенгта Екерота, Ендерса Ека и Гунара Бјернстранда, од којих су сви глумили у бар пет Бергманових филмова. Норвешка глумица Лив Улман, која се појавила у девет Бергманових филмова и на једном ТВ филму (Сарабанда), била је посљедња која се придружила дружини (1966. у филму Персона), а после је постала најближа Бергманова сарадница, уметнички и лично. Заједно су добили ћерку, Лин Улман (рођена 1966).
Бергман је 1953. године започео сарадњу са својим сниматељем Свеном Никвистом. Обојица су развила и задржала одличан радни однос због чега Бергман није морао бринути око композиције кадра све до дана пре него што се сними. На јутарњем снимању, кратко би се обратио Никвисту око угођаја и композиције којима се надао, те оставио Никвисту да ради без ометања или коментара.
Финансирање Према Бергмановим речима, никада није имао проблема са финансирањем. Навео је два разлога: први, то што није живио у САД, које је видео као опседнуте зарадом; и друго, то што су његови филмови били нискобуџетни. (Крици и шапутања, на пример, су довршени са око 450.000 долара, док су Призори из брачног живота, шестоделни телевизијски филм, коштали само 200.000 долара.)American Film Institute seminar, 1975, on The Criterion Collection’s 2006 DVD of The Virgin Spring.
Техника Бергман је често сам писао своје сценарије, размишљајући о њима месецима или годинама пре почетка процеса писања, који је сматрао досадним. Његови рани филмови су пажљиво структурирани, те су темељени на његовим позоришним комадима или сценаријима које је написао у сарадњи са другим ауторима. Бергман је изјавио да је у својим каснијим радовима допуштао својим глумцима да остваре своје визије које нису биле у складу са његовима, нагласивши да су резултати често били "катастрофални" кад то не би учинио. Како је његова каријера напредовала, Бергман је све више допуштао глумцима да импровизирају у својим дијалозима. У својим посљедњим филмовима је написао само идеје информисајући о сцени и допуштао глумцима да одлуче о коначним дијалозима. Након што би прегледао грубе снимке, Бергман је наглашавао важност да се буде критичан, али неемотиван, тврдећи да се питао не да ли је његов рад сјајан или ужасан, него да ли је довољан или би требало да буде поново снимљен.
мини| upright = 1.2|Бергман и глумица Ингрид Тулин током продукције филма Тишина 1963. године.
Теме Бергманови филмови често говоре о егзистенцијалним питањима смртности, усамљености и вери. Иако су његове теме мисаоне, сексуална жеља се често налазила на истакнутом месту, било да је окружење било средњовјековна куга (Седми печат), живот имућне породице почетком 20. века (Фани и Алеxандар) или савремено отуђење (Тишина). Његови женски ликови обично су свеснији своје сексуалности него мушки, те је се не боје изразити. У интервјуу за Плејбој 1964. године Бергман је рекао: „Манифестација сексуалности је јако важна, те посебно мени, изнад свега, не желим снимати тек интелектуалне филмове. Желим да публика осети моје филмове. То је за мене много важније него да их разумије.“ Филм, каже Бергман, је била његова захтевна љубавница.
Бергманови погледи на своју каријеру Кад су га питали о његовим филмовима, Бергман је рекао да Зимско светло, Персона и Крици и шапутања држи својим најбољим филмовима, иако је у интервјуу 2004. рекао како је био "депримиран" својим филмовима те да их више није могао гледати. У овим филмовима, рекао је, успео је довести медијум до његових граница. Бергман је у више прилика изјавио (на пример у књизи интервјуа Бергман на Бергману) да је Тишина означила крај ере кад су религијска питања заузимала истакнуто место у његовим филмовима.
Позоришни рад Иако је Бергман познат по свом доприносу у филму, цели свој живот био је активан и плодан као позоришни режисер. Током студија на универзитету у Стокхолму, постао је активан у свом студентском позоришту, где је убрзо стекао име. Након дипломе прво је радио као режисер-приправник у Стокхолмском позоришту. Са 26 година постао је најмлађи руководилац позоришта у Европи у позоришту у Хелсингборгу. У Хелсингборгу је остао 3 године, а након тога постао је режисер у позоришту у Гетеборгу од 1946. до 1949. године.
Године 1953, постао је режисер градског позоришта у Малмеу и тамо остао следећих седам година. Многи од његових славних глумаца били су људи са којима је почео да ради у позоришту, а део људи из "Бергманове трупе" из филмова из шездесетих дошло је из градског позоришта у Малмеу (Макс фон Сидоу, на пример). Од 1960. до 1966. радио је као режисер Краљевског драмског позоришта у Стокхолму, где је започео дугогодишњу сарадњу са кореографом Донијом Фјуер.
Након што је напустио Шведску због инцидента са утајом пореза, био је режисер Минхенског -{Residenz}- позоришта (1977—1984). Остао је активан у позоришту током целих деведесетих, а последња продукција била је Ибзенова Дивља патка у Краљевском драмском позоришту 2002. године.
Оптужбе за утају пореза