Павле Јуришић Штурм

Павле Јуришић Штурм (, ; Герлиц, 10/22. август 1848 — Београд, 13. јануар 1922) био је српски и југословенски генерал.

Према српским изворима, по пореклу је био Лужички Србин. Академију је похађао у Вроцлаву и Нансију. У Француско-пруском рату је био водник на страни Краљевине Пруске. Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и додао своје бивше презиме Штурм као надимак. Узео је учешћа у српско-турским ратовима као поручник, да би био одликован и унапређен у чин капетана. Учествовао је и у бици на Сливници током Српско-бугарског рата. После тог рата је више пута премештан да би био пензионисан августа 1900. године. У службу је враћен годину дана касније.

Због свог пријатељства са краљем Петром I именован је првим ађутантом и пратио га је на свим његовим путовањима. У Првом балканском рату је био командант Дринске дивизије првог позива и са њом је учествовао у Кумановској бици, после које је добио чин генерала. У Првом светском рату је постао командант Треће српске армије и њоме је командовао у Церској и Колубарској бици, где је значајно допринела победи. Током Тројне офанзиве на Србију његова армија је бранила одступницу целокупној српској војсци током њеног повлачења. Штурм је наредне три године провео на Крфу, а затим и на Солунском фронту где је се упознао са новим начином ратовања и употребом авијације. После пробијања Солунског фронта његова армија је учествовала у бици на Кајмакчалану, где је имала бројне жртве. После ове битке Штурм је смењен, а у октобру 1916. је послат да помогне команданту Добровољачког корпуса у Русији. По подношењу извештаја о стању Добровољачког корпуса, почетком 1917. преко Јапана се враћа опет у Солун. Постављен је на дужност канцелара Краљевских ордена и тај посао је обављао до пензионисања.

Одликован је Орденом Карађорђеве звезде, Орденом Белог орла и савезничким одликовањима међу којима се истичу Орден Италијанске круне, Орден Светог Ђорђа, Орден Белгијске круне, Орден Легије части и Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа а највреднији орден био му је Орден Пауловниа цвећа на великом крсту којим га је лично одликовао Јапански цар. Такође је био носилац Ордена Гвозденог крста, Орден Светог Леополда и Орден Менџидије, ордења које су му доделиле будуће Централне силе. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје али није унапређен у чин војводе.

Биографија Родио се 10/22. августа 1848. године у Бистрици"Политика", Београд 14. јануар 1922. године, код Герлица (Лужица) у Шлезији, од оца Отона Штурма лужичког Србина управника ловишта цара Вилхелма I и мајке Хермине. Крштено име му је било Паул Штурм. Војно образовање је стекао на Војној академији у Вроцлаву (Шлеска) и Ратној академији у Нансију (Француска). По завршеној војној школи као официр Пруске са чином водника дочекао је Француско-пруски рат (1870—1871). Непосредно пред почетак рата добио је чин потпоручника у који је унапређен 15. јула 1870. године. Био је ратни друг из француско-пруског рата са фелдмаршалом Макензеном. мини|лево|150п|Павле Јуришић Штурм млађи, син Евгенија Јуришића Штурма као пешадијски капетан прве класе, 1912. године. (стриц му је старији Павле Јуришић Штурм)

У Србију је дошао 1876. године пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Заједно су дошли Павле и Евгеније, рођена браћа пруски официри. Први пут се оженио 1881. године, Савком кћерком Стевана Пироћанца, среског начелника и променио име Паул у Павле, а презиме Штурм у Јуришић ( значи Јуриш). Прва супруга му се разболела од туберкулозе и преминула три године касније. Презиме Штурм је задржао као надимак. Као крсну славу узео је Светог Саву, мада један део породице Јуришић Штурм слави Светог Јована. Они се везују за даљег рођака Павловог, Михаела фон Штурма (Михаило Јуришић) ожењеног Милевом (рођеном Токалић). Крајем 1880—их, Штурм се оженио други пут, Јеленом, из породице Миловановић из Новог Сада, кћерком богатих власника рудника. У овом браку није имао деце.

Павлов рођени брат Евгеније Јуришић Штурм такође је био добровољац српске војске. Павле није имао деце док је брат Евгеније имао синове Павла и Петра. Млађи Павле је за време Првог светског рата био мајор у српској војсци и млад је преминуо 1925, три године после стрица. Други син Евгенија, Петар такође официр се после априлског слома 1941, придружио се Југословенској војсци у отаџбини Драже Михаиловића. Гестапо га је 1943. године ухватио и стрељао. По причи очевидаца, понуђено му је било да буде ослобођен и да настави живот у кућном притвору, будући да је немачког порекла, али је Петар то одбио говорећи да је српски официр.

Трећи син Момчило Е. Јуришић-Штурм је био дипломатски чиновник. Војни рок је одслужио у IV Коњичком пуку у Београду, 1. августа 1911 — 1. фебруара 1912, учествовао у ратовима 1912. и 1913. године; током Другог балканског рата повучен је у Штаб Коњичке дивизије за ордонанс-официра после пада са коња и на том положају је остао до демобилизације 1913. године. Током Првог светског рата био је помоћник делегата председника Министарског савета код Врховне команде од 17. јула 1914. до 1. фебруара 1916. а делегат председника Министарског савета код Врховне команде и Двора у Солуну од 20. августа 1916. до 1. фебруара 1918. Након завршетка ратова 1912-1918. године имао је чин резервног коњичког капетана II класе. Био је и делегат Удружења српских резервних официра и ратника на Конгресу савезничких ратника у Њу Орлеансу, САД 1. X — 1. XI 1922. године. Највиши ранг који је досегао у дипломатској служби био је положај помоћника министра иностраних послова од јуна до септембра 1935. године.Архив Југославије, Фонд Министарства иностраних послова Краљевине Југославије (334), Персонални одсек Управног одељења, кутија 160, јединица описа 483, Персонални досије Момчила Е. Јуришића-Штурма у децембру исте године је именован за посланика у Софији."Политика", 6. дец. 1935

Српско-турски ратови (1876—1878) По избијању непријатељстава између кнежевине Србије и Отоманске империје 1876. године, долази у Србију и учествује у српско-турским ратовима (1876—1878). По пријему у активну службу јуна 1876, преузео је команду над Шабачко-Посавско-Тамнавским батаљоном 2. класе, са којим је учествовао у борбама на Дрини код села Лешнице и Попова и у источној Босни. Због тога је одликован Орденом Таковског крста и унапређен у чин капетана. Када су завршене велике борбе на Дрини, одређен је да иде на Источни фронт, у штаб генерала Черњајева, у новоформирану јединицу Летећи кор. Међутим због наступајућег примирја ова јединица готово није ни дејствовала.

Почетком Другог српско-турског рата, децембра 1877. године постављен за команданта 1. добровољачког пука, а затим и за команданта Крајинског пука Тимочке комбиноване бригаде Књажевачке војске. На челу ове јединице учествовао је у борбама код Беле Паланке и у ослобађању Пирота. Јужно од Куршумлије, ратовао је од јануара 1878. године, и на том фронту остао све до склапања примирја. По завршетку рата, у мирнодопској организацији стајаће војске, постављен је за командира 4. чете у 2. батаљону Стајаће војске. Године 1882, постављен је за команданта Наставног батаљона, а октобра 1883. за вршиоца дужности команданта 8. батаљона Стајаће војске.

Српско-бугарски рат 1885. мини|Пуковник Павле Јуришић Штурм као ађутант краља Петра I у посети Царском селу 1910. године..У Српско-бугарском рату, новембра 1885, био је командант 6. активног пука Дринске дивизије, са којом је учествовао у борбама код Сливнице, у Бугарској, а по повлачењу српске војске из Бугарске, учествовао је и у борбама на Црном врху, код Пирота.

Период примирја За команданта 8. батаљона Дунавског пешадијског пука постављен је априла 1886. године. Следеће 1887, добио је место вршиоца дужности команданта Тимочког пука сталног кадра, где је остао до октобра 1890, истовремено, непосредно, командујући јединицама 14,12, и 4. пешадијског батаљона. У јесен 1890. добио је команду над Моравским пешадијским пуком и на том положају остао је доста дуго, до марта 1897, када је постављен за помоћника команданта а затим и за команданта Дринске дивизијске области. Његов боравак у Ваљеву прекинут је августа 1900. године када је први пут пензионисан. Међутим после скоро годину дана, јула 1901, реактивиран и већ следећег месеца, на српско-турској граници, постављен за изванредног комесара за пограничне страже.

Од маја 1906. постављен за команданта Моравске, а од августа 1907. Дунавске дивизијске области. У јесен исте године одлази у иностранство, у мисију посматрача маневара италијанске војске. Марта 1908. наименован је за првог ађутанта краља Петра I и ту дужност, са ратним прекидом, обављао је до августа 1913. године. На овај положај га је лично поставио краљ Петар I, јер су се обојица лично познавали из периода док су били на усавршавању у Француској у истом пуку. У то време кнез (будући краљ) Петар је тада користио псеудоним Пјер Кара () а Павле крштено име Паул Штурм. То је и био главни разлог што је Штурм именован за личног пратиоца краља Петра, на његовом првом званичном путу у Русију, Бугарску, Османлијско царство - у Цариград и на Свету гору 1910. године. Краља је пратио и 1911. године у Италију, Француску и поново у Русију, приликом удаје принцезе Јелене за блиског царевог рођака.

Балкански ратови (1912—1913) Мобилизација извршена септембра 1912. године довела га је на чело Дринске дивизије првог позива. Ова снажна и велика јединица (скоро 28.000 војника), у операцијама које су почеле 12. октобра 1912, била је у саставу I армије. Њени делови били су претходница српске војске, Штурм је био у борбеном строју и био је рањен. Налазећи се у центру операција, одлучио је да са Никуљанског виса нападне Зебрњак, чијим освајањем је разбијен чвор целокупне турске одбране код Куманова. Та битка је била главна и пресудна за пораз турске армије. Даљи пут са овом јединицом настављао се ка Скопљу и Велесу, а после победа на Бабуни и Бакарном гумну ослобођени су градови Прилеп и Битољ. За ове заслуге Штурм је Великим војним указом унапређен у чин генерала.

У периоду који настаје после склапања уговора о миру, маја 1913. године Штурм је постављен за команданта Дунавске дивизије првог позива. Ова дивизија је у рату који је избио са Бугарима, директно укључена у борбена дејства и бранила је зону на правцу Кратово—Крива Паланка. У Брегалничкој бици, на челу своје дивизије, Штурм учествује на Криворечком правцу, у тешким борбама на терену Осоговских планина.

Први светски рат (1914—1918) мини|Генерал Павле Јуришић Штурм са бројним одликовањима. У догађајима који су наступили, по објави рата који је Аустро-угарска објавила Србији, Врховна команда му указује велико поверење, одредивши га за команданта Треће армије. Задатак ове армије био је да на западу Србије, на простору од Обреновца, преко Шапца, Мачванске Митровице, Лознице до Љубовије, затвара и брани границу.

Великим залагањем његове Треће армије спречен је продор аустроугарских трупа у Србију чиме је генералу Степи Степановићу и његовој Другој армији омогућено да изврши распоређивање и однесе прву победу Антанте над Централним силама у Церској бици. Прелазећи из одбране у напад ова армија је у другој половини августа 1914. године избила на Дрину, а у септембру учествовала у борбама на Мачковом камену.

У Колубарској бици, у новембру и децембру, Трећа армија под командом Штурма држала је централни део фронта, а у офанзиви у децембра садејствовала Првој армији у слому аустроугарских трупа. По завршеној Колубарској бици, јединице Треће армије ослободиле су Београд, 15. децембра, након тринаестодневне окупације.