Скадар (алб. -{Shkodër}- или -{Shkodra}-, , тур. -{İşkodra}- или -{Arnavut İskenderiyesi}-, итал. -{Scutari}-) је град на северозападу Албаније и седиште истоименог округа. Према попису из 2023. било је 61.633 становника. Налази се на југоистичној обали Скадарског језера у подножју Проклетија и једна је од најзначајнијих туристичких дестинација у Албанији.
У 4. веку п. н. е. Скадар је основало илирско племе Лабеати. Постао је престоница Краљевине Илирије под Ардијејцима и Лабеатима, поставши један од најважнијих градова на Балкану у античко доба. Историјски се развио на брду од 130 метара, стратешки смештеном на ушћу Скадарског језера у Бојану. Римска република је анектирала град након Трећег илирског рата из 168. године п. н. е, када је поражен илирски краљ Генције.Battles of the Greek and Roman Worlds: A Chronological Compendium of 667 Battles to 31Bc, from the Historians of the Ancient World (Greenhill Historic Series) by John Drogo Montagu, , 2000, page 47 У 3. веку н. е. Скадар је постао престоница Превалиса, захваљујући административној реформи римског цара Диоклецијана. У 4. веку дошло је до ширења хришћанства, када су основане Скадарска митрополија и Скадарска надбискупија. Скадар је касније био значајан град за Србе и постао престоница српске државе Дукље.
Скадар је познат по својој уметности, култури, верској разноликости и бурној историји. Архитектуром Скадра посебно доминирају џамије и цркве које одражавају висок степен верске разноликости и толеранције града. Скадар је био дом многих утицајних личности, које су, између осталих, помогле у обликовању историје.
Етимологија мини|240п|десно|Скадарска област на карти Абрахама Ортелијуса из друге половине 16. века
Називи града, у свим савременим језицима, изведени су из древног латинског назива (-{Scodra}-). Тај назив се доводи у везу и са латинским појмом -{scutarii}-, који означава носиоце или произвођаче штитова или оклопа.
У разним локалним предањима (српским и албанским), назив града се доводи у везу и са појмом Скендерија, што је ахаични назив за ширу скадарску област, а тај тојам се даље доводи у везу са именима Скендербега Црнојевића и Скендербега Кастриота, па чак и са именом Александра Великог.
Хуманиста Марин Барлети је сматрао да је Скадар основао Александар Велики, иако извори сведоче да је град знатно старији. Албанолог Каплан Буровић наводи податак да су Турци мислили да су синови овог града синови Александра Великог, због храбрости у борбама и звали су га Искодра од Искендер (Александар), иако Буровић то име повезује пре са Скендером Црнојевићем.
Историја Археолошки налази са ширег скадарског подручја сведоче да најстарији слојеви потичу из протоисторијског периода.
Стари век Скадар је основан у 4. веку пре нове ере. Овде је живело илирско племе Лабеати. Ту је била и престоница краља Агрона и краљице Теуте. Око 168. године (пре нове ере), град су заузели Римљани и претворили га у значајан трговачки и војни центар римског Илирика. Првобитно је припадао римској провинцији Далмацији. Крајем 3. века, припао је новоствореној провинцији Превалитани, чији је управни центар био смештен управо у Скадру.
Током позног античког еприода, град је постао значајан хришћански центар. Након увођења митрополитског сиистема у 4. веку, скадарски епископ је као јерарх главног провинцијског града добио митрополитску власт над свим епископима у Превалитани, чиме је створена скадарска црквена област, односно Скадарска митрополија.
Средњи век Почетком 7. века, византијска провинција Превалитана, којој је припадао и древни Скадар, опустошена је од стране Авара и Словена, а домаће романско становништво се повукло у приморске области. Иако је у то време пострадао, Скадар није сасвим запустео, а на средишњем подручју древне Превалитане створена је српска кнежевина Дукља.
Почетком 10. века, Скадар је још увијек био изван домашаја византијске Драчке теме, која је према северу допирала само до града Љеша, а слично стање је забележено и средином истог века, у време настанка историографског списа De administrando imperio, када је Драчка тема поред Љеша већ увелико обухватала и градове Улцињ и Бар, али не и Скадар.
Крајем 10. и почетком 11. века, у време успона византијске власти, Драчка тема се проширила и на Скадар. У то време је обновљена и Скадарска епископија, која је била потчињена православној византијској Драчкој митрополији.
Скадар је постао престоница дукљанске државе за време владавине кнеза Светог Јована Владимира (ум. 1016). Кратко време, Дукља је била под врховном влашћу Јовановог таста, бугарско-словенског цара Самуила (ум. 1014). Византинци су нешто касније (око 1018. године) запосели скадарску област, која је поново укључена у састав Драчке теме.
Српски кнез Стефан Војислав је око 1035. године у областима Травуније и Зете подигао устанак против врховне византијске власти, а нешто касније (око 1040- године) успео је да ослободи и скадарску област. Његов унук, краљ Константин Бодин, примио је крсташе крсташког рата из 1101. у Скадру.
Крајем 12. века, Скадар је заједно са осталом Зетом потпао под власт великог жупана Стефана Немање и од тада се налазио у саставу српске државе Немањића, све до друге половине 14. века, када је потпао под власт државе Балшића. Скадар је био важан град средњовековне српске државе, а један од његових старих назива било је и „Росаф“ (1215).
Након стварања римокатоличке Барске надбискупије, под њеним окриљем се нашла и римокатоличка Скадарска бискупија. На црквеном сабору који је одржан 1199. године у граду Бару, учествовао је и скадарски бискуп Петар.
Млетачка и турска владавина Турци освајају град 1393, да би 1396, град преузела Млетачка република. Њих је из града избацила локална побуна 1403. Скадар је одбио два велика турска напада, 1474. и 1478-1479, под вођством Леке Дукађина, који је постао вођа албанског отпора против Турака после смрти Скендербега 1468. Командант града у отпору према турској инвазији био је Данило Јуричић. Сломивши херојску одбрану, Турци су освојили Скадар 1479. По освајању, град је био разорен, а већина становништва је избегла. Скадар је постао главни град турског вилајета.
У 17. веку, основана је мања административна јединица, санџак, са центром у Скадру. Град је почео да просперира на занатству: производња свиле, тканина, оружја и сребрних предмета. У граду је изграђен базар и мост преко реке Кир, дуг преко 100 m, на 13 лукова.
Током 18. века, Скадар је био центар Скадарског пашалука, под влашћу фамилије Бушати, и то од 1757. до 1831. После пада пашалука, у граду је организовано више побуна против турске власти (1833—1836, 1854, 1861-1862, и 1869).
Време 19. века било је за Скадар време процвата. Скадар је важио као трговачки центар за цео Балкан. У њему је било преко 3500 трговина, а одећа, кожа, дуван, и барут су били најважнија роба. Од 1718. стране државе су отварале посланства у Скадру.
Године 1876. Скадар је имао око 24.000 становника, и ту је седиште турског паше, који "као намесник влада Арбанијом". Био је тада Мушир Али-Сајиб паша на власти. Ту пристају трговачки бродови и ту се прави оружје."Српска зора", Беч 1876. године
Скадар је био културни и национални центар Албанаца у 19. веку. Библиотека Бушати, изграђена 1840-их, била је место окупљања Призренске лиге за Скадар. Оснивана су културна удружења и друштва писаца у граду, као Башкими (Унија) и Агими (Зора). Прве албанске новине и часописи штампани су у Скадру. Породица Маруби била је пионир фотографије у Албанији и оставила преко 150.000 негатива из периода албанске борбе за независност, као и слика живота у албанским градовима на прелазу из 19. у 20-и век.
Срби у Скадру
Срба је од давнина било много у Скадру, јер је то њихова стара постојбина. Владар "краљ словански" Михаило био је у Скадру између 1051—1084. године."Сербски летопис", Будим 1853. године У другој половини 11. века, Бодин син српског краља Михаила Војислављевића, владара српске државе Дукље "седео" је у Скадру. Војном силом успео је да покори себи жупане - Босанског и Рашког. Та српска држава није дуго трајала, јер су због српске неслоге потпали су Срби под власт Грка (Византије).
Велики жупан Стефан Немања је у свом великом походу са Угарском заузео пре 1169. године и град Скадар. Будући цар Душан боравио је за време владања његовог оца краља Стефана Дечанског, у Скадру, где је био кнез. Умро је 1379. године у Скадру, Ђурађ I Балшић "човек мудар и војнички искусан".Димитрије Милаковић: "Историја Црне Горе", Задар 1856. године Године 1393. Ђурађ II Страцимировић Балшић је по споразуму са Млетачком републиком њима уступио Скадар. Ђурађ Бранковић Смедеревац, преотео је 1424. године од "Млечића" Скадар, да би за њега добијао годишњи данак од по 1000 дуката."Гласник друштва српске словесности", Београд 1877. године Стефан Црнојевић је "седео" у Скадру, за време Турака.
Ђурађ Кастриот, деда Скендер-бега владао је за време Турака у Скадру, као турски вазал."Српски летопис", Будим 1855. године
Под Турцима су Албанци кренули да искорењују Србе и читава историја је историја борби између два народа, сведена на сукобе између племена у борби за опстанак. Може се и пратити непрекидно осипање Срба; прелазак у Ислам односно утапање у албанску национални корпус. Албанци су злоупотребљавали све ратове и револуције, а нарочито последњу комунистичку, када су од тамошњих Срба репресијом уз комунистичку идеологију, Србе свели на минимум.
Српске епске песме су опевале "град бијели Скадар на Бојани". Ту се код градње Скадра, помињу три брата српска владара Мрњавчевића: Вукашин, Угљеша и Гојко.
Богослужбену књигу "Триод цветни" штампао је "Стефан од Скадра" и Кам. 1563. године, у Скадру, у српској штампарији."Сербски летопис", Будим 1831. године
Православце су угрожавали и хришћани–римокатолици, који су се и под Турцима ширили и отимали туђе црквена добра, захваљујући моћној подршци Ватикана и других држава - оличеним у тамо присутним конзулима. Срби Скадрани су заједно са митрополитом новопазарским Јоанићијем, својом тужбом издејствовали су да им султан Селим III (1789—1807) изда ферман бр. 1221. По том турском акту штите се православни и нису више могли ни муслимани а ни католици, да присвајају њихове старе развалине манастира и цркви."Гласник друштва србске словесности", Београд 1874. године
Половином 19. века Срби почињу да дижу главе и организују се. Јавља се "Српско обштество" (1856) које чине Срби, тада као православци у мањини; многи су се одродили, јер су свој језик заборавили. Велики национални полет се осетио од 1852. године када долази српски учитељ Мусулин. Никола Михајловић Мусулин је био православни Србин из Гомирја у Хрватској, који је у ствари кренуо да пропутује Стару Србију. Хтео је да види исконске српске пределе где су Немањићи владали и где су им задужбине остале. Иако је он мислио да се вратио у своје место, задржали су га Срби Скадарци за свог учитеља 1853. године. Учинио је нови учитељ много за кратко време; прво је српску школу прописно уредио а затим кренуо да решава и црквена питања. Црквени обред је вратио по правилима православне цркве а неуке подучио. Завладао је ред у српској школи и цркви. Добавио је 1854. године школске књиге из Србије, и повезао се са листом "Световид", преко којег је прибавио српске књиге и из Аустрије. Главни проблем српске заједнице било је сиромаштво, због којег нису ни школу могли издржавати. Али уз помоћ Срба из Трста она је три године опстајала, уз све жртве учитељеве. Мусулин се спремио на пут да обилази српска места у Старој Србији и скупља прилоге да једну већу школу отвори у Скадру. Тражено је и од царске Русије да помогне православне у Скадру, у вези школе."Световид", Беч 1856. године