Александар Пишчевић (Поречје, 17. мај 1764 — Скаљева, 31. март (по јулијанском - 20. марта) 1820) био је руски војник српског поријекла.
Животопис
Син је Симеона Пишчевића. Са 13 година отац га је одвео (1777) на школовање у Петербург. Стекавши образовање у Инжењеријском кадетском корпусу, Александар се у својој 19. години за сав живот запутио траговима својих предака у војну службу. 1783. био је у Санктпетербуршком драгонском пуку у војсци кнеза Потемкина која је освојила Крим од Турака и Татара и присајединила га Русији (на Кавказу је у честим контактима са надређеним г. Потемкином којег не треба мијешати са кнезом Потемкином, који живи у исто вријеме).
По вољи оца прелази у кавскаску војску 1784. године. Са својим ескадроном учествовао је у опсади и јуришу на турску тврђаву Анапу, на обали Црног мора, кад је послије продора у град и осјетио задовољство војничке побједе и тријумфа. Ипак, на Кавказу је био незадовољан. У Русију, са Кавказа, вратио се нарушеног здравља.
Оженио је ћерку дворског савјетника, Србина, Фјодора Платоновича Јуришића, г. Митендорф. С њом је имао ћерку Љубов. Млађи брат му је био Иван Семојонович Пишчевић, полусестра (ћерка оца из првог брака) удовица без потомства г. Сребњицка, сестре Ана (из Новомиргорода), Надежда и Варвара. Отац му је у тестаменту оставио обавезу да изгради цркву светог Стефана (њихове крсне славе), поред очевог гроба. Умире у 56. години живота, на имању које му је припадало након очеве смрти.
Мемоари За српску историју је значајан због мемоара Мој живот. У њима о свом поријеклу пише:
Занимљивости
Александар Пишчевић на многим мјестима у мемоарима описује своје љубавне авантуре са разним женама. Имао је негативан однос према оцу, родбини и Нијемцима:
Види још Нова Србија (област) Славеносрбија Срби у Русији
Референце
Литература
Категорија:Рођени 1764. Категорија:Умрли 1820. Категорија:Српски мемоаристи Категорија:Срби у Русији Категорија:Срби у Украјини