Ратови звезда (), такође познат под насловом Ратови звезда: Епизода IV — Нова нада (), амерички је научнофантастични филм из 1977. године, редитеља и сценаристе Џорџа Лукаса. Први је филм из саге Ратова звезда, али је четврти по хронолошком реду. Главне улоге у филму тумаче Марк Хамил, Харисон Форд, Кари Фишер, Питер Кушинг, Алек Гинис, Дејвид Прауз, Џејмс Ерл Џоунс, Ентони Данијелс, Кени Бејкер и Питер Мејхју. Смештен у измишљену галаксију којом влада тиранска Галактичка Империја, филм прати покрет отпора, познат као Побуњенички савез, чији је циљ да уништи најмоћније оружје Империје — Звезду смрти. Када принцезу Леју, вођу побуњеника, заробе империјалне снаге, Лук Скајвокер случајно долази у посед украдених планова Звезде смрти и креће у мисију да је спаси, док истовремено учи о метафизичкој моћи познатој као „Сила”, под вођством учитеља џедаја Оби-Ван Кенобија.

Лукас је добио идеју о научнофантастичном филму по узору на стрипове Флеш Гордон у време изласка његовог првог филма THX 1138 (1971), а почео је да ради на овом остварењу након реализације филма Амерички графити (1973). После бројних преправки сценарија, снимање филма почело је у марту 1976. године, на локацијама у Тунису и у студију Elstree у Хартфордширу, у Енглеској. Лукас је основао компанију за визуелне ефекте Industrial Light & Magic како би се бавила израдом специјалних ефеката за филм. Продукција се, међутим, суочила са бројним потешкоћама — глумачка екипа и сниматељи нису веровали да ће филм бити успешан, а буџет је прекорачен за три милиона долара због бројних кашњења током снимања.

Филм је изашао 25. маја 1977. у ограниченом броју биоскопа у Сједињеним Америчким Државама, али убрзо је постао блокбастерски хит, што је довело до његове шире дистрибуције. Постигао је успех код критичара, а нарочито су похваљени револуционарни визуелни ефекти. Зарадио је преко 775 милиона долара, надмашивши филм Ајкула (1975) као филм са највећом зарадом свих времена, а ову титулу је држао док га није престигао филм Е. Т. ванземаљац (1982). Био је номинован за десет Оскара (укључујући оног за најбољи филм), а победу је однео у седам категорија. Године 1989, нашао се међу првих 25 филмова које је америчка Конгресна библиотека одабрала за чување у Националном регистру филмова, као „културно, историјски или естетски значајан”. У то време, био је најскорије објављени филм у регистру и једини изабрани филм из 1970-их. Године 2004, филмски саундтрек је додат у амерички Национални регистар снимака, а годину дана касније Амерички филмски институт га је сврстао на прво место листе најбоље филмске музике свих времена. Данас, филм се сматра једним од најбољих и најважнијих остварења у историји кинематографије.

Филм је више пута реиздаван уз Лукасову подршку — најзначајније је било биоскопско „Специјално издање” за 20. годишњицу филма — које укључује многе промене, укључујући модификоване рачунарски генерисане ефекте, измењен дијалог, преправке у многим сценама, ремиксован звук и две додате сцене. Филм је постао поп-културни феномен и покренуо је читаву лепезу повезаних производа, укључујући романе, стрипове, видео-игре, атракције у забавним парковима, играчке, друштвене игре, тематску одећу и многе друге. Успех филма довео је до два критички и комерцијално успешна наставка, Империја узвраћа ударац (1980) и Повратак џедаја (1983), а касније и до трилогије преднаставака, трилогије наставака, антологијских филмова и разних спиноф телевизијских серија.

Радња Галаксија се налази усред грађанског рата. Шпијуни су за Побуњенички савез украли планове за најмоћније оружје Галактичке Империје, Звезду смрти, огромну свемирску станицу способну да уништи читаве планете. Вођа побуњеника, принцеза Леја, има планове за Звезду смрти, али њен брод су заробиле империјалне снаге под командом Дарт Вејдера. Пре него што су је ухватили, Леја је сакрила планове у меморији дроида R2-D2, заједно са а холограмским снимком. R2-D2 је слетео на пешчану планету Татуин са дроидом C-3PO.

Дроиде су потом ухватили трговци Џаве, који су их продали фармерима Овену и Бери Ларс и њиховом нећаку Луку Скајвокеру. Док је чистио R2-D2, Лук је случајно видео део Лејине поруке, у којој она тражи помоћ Оби-Ван Кенобија. Следећег јутра, Лук сазнаје да је R2-D2 отишао да тражи Оби-Вана, и у потрази за њим сусреће Бена Кенобија, старца који живи у брдима, који му говори да је он заправо Оби-Ван. Говори Луку да је био један од џедајских витезова, бивших чувара Галактичке Републике који су владали натприродном моћи познатом као „Сила”, а које је уништила Империја. Супротно причи његовог стрица, Лук сазнаје да се његов отац борио заједно са Оби-Ваном као џедај. Оби-Ван говори Луку да је Вејдер био његов бивши ученик који је прешао на тамну страну Силе и убио Луковог оца. Оби-Ван потом даје Луку оружје његовог оца — светлосну сабљу.

Оби-Ван види Лејину поруку, у којој га она моли да однесе планове Звезде смрти на планету Олдеран, њеном оцу да их анализира. Оби-Ван позива Лука да крене са њим на Олдеран и овлада моћима Силе. Лук одбија, али се предомишља када открије да су империјални јуришници, тражећи дроиде, уништили његову кућу и убили његовог стрица и стрину. Оби-Ван и Лук унајмљују кријумчара Хана Солоа и његовог копилота, вукија Чубаку, да их одвезу на Олдеран на Хановом броду, Миленијумском соколу.

Пре него што је Соко стигне до Олдерана, заповедник Звезде смрти, велики моф Таркин, испитује Леју о локацији тајне базе побуњеника, уз претњу уништењем њене матичне планете. Када она одговори да је база на Дантуину, Таркин наређује да Олдеран буде уништен као демонстрација силе. Сокола тада заробљава империјална војска на Звезди смрти, привлачећи га вучним зраком у хангар свемирске станице. Док Оби-Ван одлази да искључи вучни зрак, Лук открива да се Леја налази на станици, и креће са Ханом и Чубаком, да је ослободи. Након што су је спасили, враћају се до Сокола. Оби-Ван гаси вучни зрак, али на путу назад до Сокола, среће Дарт Вејдера и њих двојица отпочињу двобој светлосним сабљама. Када се уверио да остатак групе може да побегне, Оби-Ван дозвољава Вејдеру да га убије, говорећи му да ће постати „моћнији него што може да замисли”. Соко бежи са Звезде смрти носећи принцезу, Хана, Лука, Чубаку и дроиде; међутим они не знају да је за брод закачена справа за праћење. Империја их на тај начин прати до скривене, праве базе побуњеника на Јавину 4.

Побуњеници анализирају планове Звезде смрти и сазнају да је слаба тачка издувни отвор на главном реактору који може бити погођен једино лаким јуришним ловцима. Лук се придружује побуњеничкој ескадрили, док Хан узима новац за њихов превоз и намерава да оде, упркос Луковом захтеву да остане и помогне у борби. Током битке, побуњеници губе велики део ескадриле, остављајући само Лука и још неколико пилота. Вејдер води ескадрилу империјалних бродова припремајући се да докрајчи Луковог ловца, али Хан се враћа и гађа империјалне ловце, притом избацивши Вејдеров брод далеко од битке. Лук чује глас Оби-Вановог духа и, користећи Силу, успешно погађа мету и уништава Звезду смрти свега неколико тренутака пре него што би она успела да уништи побуњеничку базу. На Јавину, Леја награђује Лука и Хана са медаљама за показано јунаштво.

Улоге

thumb|upright=1.1|Слева надесно: Лук Скајвокер, принцеза Леја и Хан Соло

| Марк Хамил || Лук Скајвокер |- | Харисон Форд || Хан Соло |- | Кари Фишер || принцеза Леја Органа |- | Алек Гинис || Оби-Ван Кеноби |- | Питер Кушинг || велики моф Таркин |- | Ентони Данијелс || C-3PO |- | Кени Бејкер || R2-D2 |- | Питер Мејхју || Чубака |- | Дејвид Прауз | rowspan="2"| Дарт Вејдер |- | Џејмс Ерл Џоунс <small>(глас)<small> |- | Фил Браун || Овен Ларс |- | Шила Фрејзер || Беру Ларс

Продукција Развој thumb|left|upright=0.7|Џорџ Лукас, творац Ратова звезда Џорџ Лукас је добио идеју за свемирску оперу још пре 1971. године. Према речима Марка Хамила, Лукас је желео да је сними пре свог филма Амерички графити из 1973. године. Његов првобитни план био је да екранизује свемирско-авантуристичке стрипове Флеш Гордон, који су га фасцинирали још од детињства. Лукас је покушао да откупи права, али их је већ био купио продуцент Дино де Лаурентис. Затим је открио да је Флеш Гордон био инспирисан серијом књига Џон Картер, које је написао Едгар Рајс Бароуз, творац Тарзана. Сам Бароуз је, пак, био под утицајем романа Гуливер на Марсу из 1905. године, који је написао Едвин Арнолд. Лукас је узео концепт „научне фантастике с елементима фантазије” и почео да развија оно што ће касније назвати „свемирском фантастиком”.

У мају 1971, Лукас је убедио директора студија United Artists, Дејвида Пикера, да ризикује са два његова филмска пројекта: Америчким графитима и свемирском опером. Иако је потписао уговор за два филма, студио је на крају одбио да сними Америчке графите. Овај филм је преузео Universal Pictures, а Лукас је наредне две године провео радећи на њему — што се испоставило као огроман успех. У јануару 1973. почео је да пуно радно време посвећује свемирској опери. Започео је процес измишљања необичних имена за ликове и места. До коначне верзије сценарија многа имена је одбацио, али су се нека ипак нашла у финалној верзији филма и његовим наставцима. Из својих раних белешки саставио је двостранични синопсис под насловом Дневник Вилова (), који је говорио о Си-Џеј Торпу, шегрту „Џедај-Бендуа”, кога је подучавао легендарни Мејс Винди. Лукас је, међутим, сматрао да би та прича била превише тешка за разумевање.

Дана 17. априла 1973. почео је да пише нацрт сценарија од 13 страна под насловом Ратови звезда, који је имао наративне паралеле са филмом Скривена тврђава, редитеља Акире Куросаве, из 1958. године. Касније је објаснио да Ратови звезда нису прича о будућности, већ фантазија ближа бајкама браће Грим него филму 2001: Одисеја у свемиру. Рекао је да му је мотивација била да младима пружи „поштен, здрав фантазијски живот” какав је имала његова генерација. Желео је да филм понуди „романсу, авантуру и забаву које су некада биле присутне у сваком филму”.

Иако су у студију United Artists били импресионирани невиношћу приче и сложеношћу Лукасовог измишљеног света, одбили су да финансирају пројекат. Лукас и продуцент Гари Керц затим су представили пројекат студију Universal Pictures, који је финансирао Америчке графите. Universal је признао да филм има потенцијал, али је сумњао у Лукову способност да оствари своју визију. Керц је касније тврдио да су одбијени углавном због негативног става директора Universal-а, Луа Васермана, према научној фантастици и слабе популарности тог жанра у то време. Френсис Форд Копола је потом пројекат понудио одељењу Paramount Pictures-а, којим је управљао заједно са Питером Богдановичем и Вилијамом Фридкином, али је Фридкин посумњао у Лукасову способност као редитеља, па су обојица одбили да финансирају филм. Walt Disney Productions такође је одбио пројекат.

Филм је на крају прихватио 20th Century Fox у јуну 1973. године. Председник студија, Алан Лад Млађи, није разумео техничке аспекте пројекта, али је веровао у Лукасов таленат. Лукас је касније изјавио да је Лад инвестирао у њега, а не у сам филм. Уговор са студијом омогућио му је 150.000 долара за писање и режију филма. У августу 1973, филм Амерички графити је остварио огроман комерцијални успех, што је Лукасу дало моћ да поново преговара о условима уговора и добије контролу над правима на мерчандајзинг и наставке.

Писање