Софија Максимовић Вујић (Овсеница, 6. август 1851 — Нови Сад, 5. април 1921) била је српска глумица. Готово цео глумачки век провела је у Српском народном позоришту у Новом Саду, а кратко време играла је и у Хрватском народном казалишту у Загребу.

Детињство и породица Софија Максимовић Вујић родила се као Софија Поповић, најмлађа од седморо деце свештеника Луке Поповића, познатог и цењеног међу љубитељима црквеног појања у Сремским Карловцима и Врањеву (данас Нови Бечеј) и његове жене Милице.

Бројна породица свештеника Луке Поповића је српском позоришту дала седам чувених имена: пет кћери и два сина проте Луке. Осим Софије, свој живот су позоришту посветили и Катица Поповић, Драгиња Ружић, Јелисавета - Јеца Добриновић, Љубица Коларовић, Лаза и Паја Поповић. Заједно са снајама и зетовима, међу којима су били Димитрије Ружић, Пера Добриновић, Димитрије Коларовић и Лазина жена Марија Аделсхајм-Поповић ова „уметничка династија” је једно време сачињавала готово половину трупе Српског народног позоришта у Новом Саду и представљали су моћан и веома утицајан породични круг, не само у глумачкој дружини него и у органима Друштва за Српско народно позориште.

Глумачка каријера Још као једанаестогодишња девојчица Софија је, уз пристанак и менторство сестре Драгиње Ружић, прихватила професионални ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду и тако постала најмлађа професионална глумица српског глумишта. Први пут се појавила на сцени Српског народног позоришта као Анчица у Покондиреној тикви 1861. године, а стална чланица ансамбла постала је од 1862. Прва већа улога коју је остварила је улога Јуле у Војничком бегунцу Едеа Сиглигетија. После одласка Милке Гргурове у Београд, суверено је владала новосадском позоришном сценом.

Пратећи супруга, композитора и диригента Аксентија Максимовића, због његових музичких студија 1871. године, прекида свој глумачки ангажман и одлази са њим у Праг, где остаје до његове изненадне смрти, 1873. године. Тада је, оставши сама са малим дететом, присиљена да прихвати ангажман у путујућим позориштима, а две године била је ангажована и у Хрватском народном казалишту у Загребу.

Још једну паузу у професионалном животу направила је због другог брака, од 1879. до смрти другог мужа, 1885. године, када се вратила у Српско народно позориште. Последњи пут је наступила на сцени марта 1906, током гостовања у Сомбору, као Грофица Сремска у комаду Мајка Гергеља Чикија. Пензионисана је 29. децембра 1905. према правилима о тек установљеном Пензионом фонду, на скупштини Друштва за Српско народно позориште.

На почетку глумачке каријере играла је наивне и сентименталне девојке. Касније је, захваљујући музикалности и пријатном гласу, добијала улоге са певачким задацима и карактерне драмске ликове. У зрелом глумачком добу и са највише успеха тумачила је трагичне ликове, потресне херојске мајке и отмене салонске даме. У великој мери угледала се на италијанску трагеткињу Елеонору Дузе, коју је гледала 1894. у Будимпешти, током студијског путовања на коју ју је послала управа Позоришта.

Улоге Неке од улога које је Софија остварила су: Косара (Владислав, Јован Стерија Поповић) Мара (Милош Обилић, Јован Суботић) Царица Милица (Задужбина, Милорад Поповић Шапчанин) Филета, Анђелија, Јевросима (Максим Црнојевић, Лаза Костић) Краљица Бојана (Немања, Милош Цветић) Јелисавета (Краљ Вукашин, Драгутин Илић) Краљица Гертруда (Хамлет, Вилијам Шекспир) Амалија (Разбојници, Фридрих Шилер) Марија (Марија Стјуарт, Фридрих Шилер) Есмералда (Звонар Богородичине цркве, Виктор Иго) Агнеша (Риђокоса, Шандор Лукачи) Федора (Федора, Викторијен Сарду)

Стручна јавност и публика као најбоља њена остварења оценили су прве три наведене улоге.

Приватни живот 250px|мини|десно|Надгробни споменик Софије Вујић на Алмашком гробљу у Новом Саду један је од Тридесет надгробних споменика са гробним местима истакнутих политичких, културних и јавних радника који су као Просторна културно-историјска целина 1999. године проглашени за споменик културе Софија се 1867. године удала за композитора и диригента Аксентија Максимовића, који је тада био капелник у Српском народном позоришту. У овом браку 1869. године добила је ћерку Милицу (Милку) Марковић, касније једну од најбољих српских драмских уметница и редитељка. Због Максимовићевих музичких студија породица 1871. одлази у Праг. После изненадне мужевљеве смрти за Софију која остаје сама са четворогодишњом ћерком настају тешки тренуци, па је присиљена је да прихвати ангажман у путујућим позориштима.

Шест година после смрти првог мужа, 1879. године, Софија се поново удаје, овога пута за осијечког велепоседника и трговца Петра Вујића. Годину дана после његове смрти, 1885. године вратила се у СНП и Нови Сад.

У Новом Саду Софија Максимовић Вујић живела је са ћерком Милком Марковић у кући у Дунавској улици број 16. Кућа је била у власништву Марије Трандафил, која је тестаментом кућу оставила Матици српској. Софија и Милка су вероватно овде изнајмљивале стан од 1878. године.

Софија Максимовић Вујић умрла је 5. априла 1921. у Новом Саду. Сахрањена је на Алмашком гробљу, у гробници И/5-658.

Одликовања и признања На опроштајној представи, током гостовања СНП-а у Сомбору, у име сомборске публике и Месног позоришног одбора песник Лаза Костић одликовао је Софију Максимовић Вујић сребрним венцем и с њом се опростио пригодним говором.

У Новом Саду данас једна улица носи име Софије Вујић

Постоји предлог да се на кући у Дунавској 16, где је становала са ћерком, постави табла која ће подсећати на Софију Вујић и Милку Марковић.

Напомене

Види још Глумачка династија Поповић Списак српских глумаца

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1851. Категорија:Умрли 1921. Категорија:Српско народно позориште Категорија:Српски глумци Категорија:Срби у Румунији Категорија:Глумци из Новог Сада Категорија:Глумачка династија Поповић Категорија:Сахрањени на Алмашком гробљу