Историја Косова и Метохије у просторном и временском опсегу обухвата прошлост Косова и Метохије од најстаријих протоисторијских времена, до савременог доба. Према подели на историјске епохе, историја овог подручја, које обухвата две географске целине - област Косова и област Метохије, може се поделити на четири посебна раздобља: старовековно или античко (до. 6. века), средњовековно (до 15. века), нововековно (до 19. века) и савремено (20. и 21. век).
Једна од основних карактеристика историјског развоја Косова и Метохије огледала се у етничкој разноликости косовско-метохијског становништва. Током векова, на овом простору смењивали су се разни народи: Дарданци и Мези, Стари Грци и Римљани, Авари и Словени, Срби и Албанци. Миграциона кретања на овом подручју могу се пратити још од времена Илира, преко колонизације из времена Римског царства, до насељавања Јужних Словена у Југоисточну Европу. Након турског освајања у 15. веку, започео је процес постепеног потискивања српског становништва са ових простора и јачање албанског етничког елемента, насељавањем Албанаца. Значајне демографске промене начињене су током великих сеоба Срба (1690. и 1737), а потом за време српско-турских ратова (1876—1878), током балканских ратова (1912—1913), Првог светског рата (1914—1918) и Другог светског рата (1941—1944).Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, pp. 654.
Савремене миграције биле су изазване антисрпском политиком југословенских комунистичких власти након Другог светског рата и потоњим НАТО бомбардовањем СРЈ 1999. године, током којег је дошло до привременог исељавања дела албанског становништва, да би након доласка КФОР и УНМИК уследило масовно протеривање Срба и других не-албанаца од стране Ослободилачке војске Косова.
Античко доба мини|десно|Дарданска краљевина мини|десно|Рушевине античке Улпијане
Током археолошких истраживања на простору Косова и Метохије откривени су остаци праисторијских насеља. Трагови илирског присуства на овим просторима срећу се од 2. миленијума п. н. е. Најзначајнији народ на косовско-метохијском подручју били су антички Дарданци. Они су насељавали просторе данашње југозападне Србије и северозападне Македоније. У 3. и 2. веку пре нове ере, овим регионом су владали дардански краљеви Лонгар, Батон и Монуни, као и Теута, Монуниусова ћерка. Дарданија се на југу граничила са Пеонијом која је крајем 3. века п. н. е. била покорена од стране античких Македонаца, чију су врховну власт повремено признавали и Дарданци.
Римљани су почели да освајају ове области око 160. године п. н. е, за време Илирских ратова. Коначно освајање довршено је тек за време владавине цара Августа (27. п. н. е — 14. г. н. е) када је основана нова провинција Мезије (). Није сигурно да ли је читаво подручје Косова и Метохије у управном смислу припадало поменутој провинцији, или је пак само Косово било у саставу Мезије, док је Метохија била у саставу провинције Далмације ().Ђорђе Јанковић: У време цара Домицијана (81—96) провинција Мезија је подељена на Горњу () и Доњу (), тако да се подручје Косова нашало у саставу Горње Мезије. У време цара Диоклецијана (284—305) провинција Горња Мезија је подељена на провинцију Прву Мезију () на северу и провинцију Дарданију () на југу, тако да је област Кососва припала Дарданији. У исто време, источни део провинције Далмације је издвојен у посебну провинцију Превалитану () којој је верватно припадала читава област Метохије.
У време поделе Римског царства (395) обе провинције (Дарданија и Превалитана) припале су Источном римском царству. Током 5. века, ове области су биле изложене честим нападима варварских народа, првенствено Гота и Хуна. За време владавине цара Јустинијана I (527—565) на подручју касноантичке Дарданије спроведени су значајни фортификацијски радови. Током целокупног раздобља римске власти, најзначајнији урбани центар у области Косова била је античка Улпијана (), претеча данашњег Липљана. Већ током 4. века Улпијана је постала важан ранохришћански центар и седиште епископа. Остаци античке базилике у Улпијани откривени су током археолошких истраживања. Улпијанска епископија је 535. године припала новоустановљеној архиепископији чије је средиште била оближња Јустинијана Прима (Царичин Град код данашњег Лебана). Поред Улпијане, важан урбани центар био је и Муниципијум Дарданикум () који се налазио код данашње Сочанице у општини Лепосавић на Северном Косову.
Средњи век
мини|десно|Манастир Пећка патријаршија мини|десно|Косовски посед Вука Бранковића мини|десно|Бој на Косову, Адам Стефановић Јужнословенска племена, претежно Срби насељавају ове просторе у 6. веку.NGL Hammond The Relations of Illyrian Albania with the Greeks and the Romans. In Perspectives on Albania, edited by Tom Winnifrith, St. Martin’s Press, New York 1992Albania, Encyclopædia Britannica Током раног средњег века, на овом простору су се укрштали супротстављени интереси царстава Србије, Бугарске и Византије, која је 1018. године поново освојила простор Косова и Метохије. Главна упоришта византијске власти били су градови Липљан и Призрен. У овим градовима су се налазила седишта православних епархија, Липљанске и Призренске. У другој половини 11. века, Косово и Метохија постају поприште српско-византијских сукоба, који су на тим просторима настављени и током читавог 12. века. Први помени етничких Арбанаса у историји потичу тек из 11. и 12. века, на подручју ван Косова и Метохије, јужније од Скадра.Балканско полуострво и Јужнословенске земље (1. део)
До сукоба дукљанског српског владара Константина Бодина са византијском војском долази 1073. године код утврде Паун на Косову пољу. Бодин је изгубио битку и пао у заробљеништво. Српски велики жупан Вукан је успео да одржи Звечан 1091. године. Из њега је вршио походе даље, и спалио је Липљан. Даље победе против Византије је извојевао 1096, али 1106. трпи пораз. Крајем 12. века жупан Стефан Немања долази до Липљана. Године 1170, код села Пантине на левој обали Ситнице односи победу над византијском војском.
Крајем 12. и почетком 13. века, српски велики жупани довршили су ослобађање Косова и Метохије. Старе православне епископије, Липљанска и Призренска, улазе 1219. године у састав аутокефалне Српске архиепископије, а први српски архиепископ Сава у северном делу Метохије оснива и нову Хвостанску епархију. Током 13. и 14. века, Срби су изградили многе цркве и манастире у овој области. Од тога доба па до пада под турску власт, подручје је важан део српске средњовековне државе. Било је важно раскршће путева којима су пролазили каравани. Неко време је град Призрен престоница српских владара Душана и Уроша. Град Пећ је био средиште српске православне Пећке патријаршије 1346—1463. и поново 1557—1766. године. Пре доласка Турака, подручје се у привредном смислу веома успешно развијало, што посебно важи за рударство и сточарство са ратарством. Рудник Трепча се спомиње од 1303. као налазиште олова и сребра. Ново Брдо је био један од најважнијих рудника Србије тога доба, и из њега се вади сребро и олово. Сребро у том руднику је било помешано са златом, и српски владари су имали добре приходе од рада рудника. За време постојања српских држава од XIII до 15. века, већину становништва у тој области углавном су чинили Срби.
Косовска битка и последице
На Косову пољу се 1389. збила Косовска битка. Срби су одбили напад османске војске, која се након битке повукла с Косова и Македоније. Међутим, три месеца након боја Угарска је напала Србију и продрла до данашњег Крагујевца. Стога је кнегиња Милица прихватила вазалство према Османском царству. Заузврат, Османлије су помогле у одбрани од угарског напада. Између 1371. и 1398. Косовом и Метохијом је владао Вук Бранковић, господар Косова и Дренице, који је пружао отпор до 1392. године. Тада је изгубио Скопље и признао вазалство према Османлијама премда није испуњавао вазалне обавезе. Због тога је погубљен 1398. у османском затвору у Бугарској.
У борбама после Косовске битке деспот Стефан Лазаревић је однео победу 1402. код места Трипоље против Ђурђа Бранковића, који је уз турску помоћ покушао да освоји земље које су раније припадале његовом оцу Вуку Бранковићу. Већ након првог пада Српске деспотовине (1439), Турци су привремено запосели већи део Косова и Метохије. На тим подучјима установљена је првобитна турска административна јединица која је била позната као Вуков вилајет. Након склапања мира (1444) на тим просторима је успостављена двојна српско-турска управа: област је враћена под власт српског деспота, али Турци су здаржали испоставе у појединим кључним местима.
Током угарско-турског рата 1448. заповедник угарске војске Јанош Хуњади (познат у народу као Сибињанин Јанко) преко Крушевца продире на Косово поље са 24.000 војника. Долази до дводневне битке против бројније турске војске султана Мурата -{II}-, коју угарска војска губи. Косовско-метохијски простори остали су под влашћу Српске деспотовине до 1455. године, кад коначно падају под турску власт.
Османски период (1455—1912)
мини|десно|Пећка патријаршија у 16. и 17. веку мини|десно|Повратак из Беча, Јозеф Брант мини|десно|Сеоба Срба под патријархом Арсенијем, око 1688. г. У периоду између 1455. и 1912. године, подручје Косова и Метохије било је у саставу Османског царства. Током турске владавине, на територији данашњег Косова и Метохије постојали су Вучитрнски и Призренски, а потом и Пећки санџак, да би касније био формиран и посебан Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Приштини, а потом у Скопљу.
Током вишевековне отоманске владавине дошло је до крупних демографских промена у етничком и верском саставу становништва. Иако је мањи део српског становништва био захваћен процесом исламизације, преостало српско хришћанско становништво се временом све више исељавало са косовско-метохијских простора, док су се Албанци досељавали из планинских области северне Албаније, о чему сведочи и чињеница да косовско-метохијски Албанци говоре северноалбанским дијалектом „Гега”.
Турска управа и миграције становништва
Коначним османским освајањем косовко-метохијских простора током 1455. године означена је велика прекретница у историји тих области. Дотадашњи Вуков вилајет (првобитна турска административна јединица) подељен је већ током исте године на два новостворена санџака: Вучитрнски (за централни део Косова) и Призренски (за област Метохије). Оба санџака припадала су Румелијском ејалету.
Издвајањем северних области из састава Призренског санџака, нешто касније је створен и посебан Пећки санџак. Све до 1541. године, простори Косова и Метохије припадали су Румелијском пашалуку, да би од 1541. до 1580. припадали Будимском, затим Босанском, а од 1607. опет Румелијском пашалуку.
Током друге половине 15. и током 16. века, на подручјима Вучитрнског (Косово) и Призренског, односно Пећког (Метохија) санџака изграђени су нови друштвени односи, засновани на османском феудализму, што је довело до значајних промена у свим областима живота.
У склопу процеса исламизације, део хришћанског становништва прихватио је нову веру, прво у градовима, а током времена и у сеоским срединама. Османске власти су хришћанима одузимале мушку децу путем данка у крви, стварајући од њих јаничаре, од којих су многи постали истакнути војни заповедници, покрајински намесници и државници. Султан Селим II је од дажбина ослободио сваку хришћанску кућу из које је бар један мушкарац прешао у ислам. Процес исламизације трајао је све до краја 19. века. Многе српске породице се селе на север и запад, а напуштена имања заузимају Албанци, који су масовно прелазили на ислам. Преостали део хришћанских Албанаца пружао је у појединим приликама отпор Турцима, заједно са Србима. Све теже прилике у турском царству временом су довеле до устанака и немира, нарочито за време хабзбурко-османских ратова.
Аустро-турски ратови и сеобе Срба