мини|Празник Врховног бића, 1794. (Париз, музеј Карнавале). мини|Натпис који подсећа на култ Врховног бића, на порталу порушене колегијалне цркве Светог Томе у Крепи ан Валоа (Оаза). мини|Критеј ла Магделен
Култ Врховног бића је био верски и грађански култ организован у Француској почетком 1790-их, а нарочито током празника 1794. године. Тај култ, филозофског порекла, није имао за циљ да буде религија. Као што се наводи у декрету од 18. флореала године II (7. маја 1794), култ Врховног бића је скуп празника намењених, на захтев народа, да га освести да је суверен у својој земљи. Теофилантропизам је изданак култа Врховног бића настао 15. јануара 1797. и забрањен 1803.
Иако је култ Врховног бића нестао у 19. веку, он је остао уписан у преамбули Декларације о правима човека и грађанина из 1789., која каже да „Народна скупштина признаје и проглашава, у присуству и под покровитељством Врховног бића, следећа права човека и грађанина“.René Vœltzel, „L'Être suprême pendant la Révolution française (1789-1794)”, -{Revue d'Histoire et de Philosophie religieuses}-, 1958, 38-3, стр. 250-272. на порталу -{Persée}-
Филозофско порекло Појам Врховног бића постоји у филозофији од античке Грчке. У Метафизици, Аристотел изједначава Првог покретача са врховним бићем, првим у свему. Међутим, требало је сачекати доба просветитељства да би Врховно биће добило своје значење. То Биће је повезано са концептом природне религије. Верује се да је било надахнуто појмом Великог Архитекте Универзума којег заступа слободно зидарство.
У 18. веку се у филозофији повећава употреба израза попут „Творац” или „Аутор Природе” да би се означио онај кога су раније звали „Бог”. Д'Аламбер користи те изразе, као и израз Врховно биће, већ од 1758.Traité de dynamique, ново издање, Париз, David, 1758. Дигитализовано издање. Видети Philippe Sagnac, „Les Conflits de la science et de la religion au XVIIIe siècle”, La Révolution française, 1925, стр. 5-15. Дигитализовано на gallica. Израз Врховно биће јавља се, као превод енглеског -{Supreme being}-, у делу Essai sur le mérite et la vertu. на Викизворнику. Ради се о преводу који је начинио Дидро дела -{An Inquiry Concerning Virtue or Merit}- од Шафтсберија, коначно издање из 1733.
Култ Врховног бића проистиче из деизма Волтера и још више из хришћанског теизма Русоа,Енциклопедија Агора, „Русоова религија”: „Али био је уверен да у његовој религији има места за суштинску истину хришћанства. Пише париском надбискупу (Писмо господину де Бомону): 'Господине, ја сам хришћанин, и искрени хришћанин, према науку Јеванђеља. Хришћанин сам, не као ученик свештеника, већ као ученик Исуса Христа.'” који потом инспирише Робеспјера. Русо тако пише, у делу Емил или о васпитању, да је „непроменљиви поредак природе оно што најбоље показује врховно биће”. Робеспјер је од своје младости био убеђени русоиста и срео је аутора Емила 1778. мало пре његове смрти. Култ Врховног бића може се описати као покушај примене Русоових религиозних идеја: деизма много ближег хришћанству него Волтеровог, прочишћене религије са само две догме – постојањем Бога и бесмртношћу душе – усредсређене на учење „природног” морала и савести, уз величање исте и врлине, али и чудну контрадикцију између проглашавања толеранције за све култове и обавезе прихватања онога који прописује држава – очигледно је Русо веровао да је могуће ујединити све вернике током јавних празника како би се гарантовало национално јединство, ојачала држава и свима предавао исти морал.
Према опату де ла Шамбру, кога цитира опат Мале у чланку „деисти” Енциклопедије, постоје две врсте деиста: они унитаристичког порекла; они који се надовезују на традицију Малбранша и Лајбница.
upright=1.5|мини|Врховно биће. Суверени народ. Француска република, анонимна графика која слави Врховно биће, 1794. Волтер је приказан поред бисте Луција Јунија Брута, легендарног оснивача Римске републике, и разних симбола (деца, кошница, трофеј оружја итд.). Париз, BnF, одељење графика и фотографија.
Контекст Овај култ наметнут је у несигурној атмосфери Терора. Он представља раскид са дехристијанизацијом која је пратила Француску револуцију и покушај ебертоваца да наметну Култ Разума. Робеспјер, деист, жели да оконча борбени атеизам револуционара и уједини Французе око заједничког култа, истовремено јачајући државни надзор над религијом.
Овај култ је замишљен као одраз пројекта грађанске религије коју су заговарали неки филозофи просветитељства: жеља да се пронађе облик мирног суживота између верника различитих вероисповести (посебно протестаната и католика) и жеља да се религије ставе у службу државе.
Порекло и политички циљеви Овај култ се може повезати са радикалним јакобинизмом. Хана Арент, у V поглављу свог дела О револуцији, повезује овај култ са потрагом за апсолутом који легитимише Закон. Назива га „Велики Универзални Законодавац”. Наиме, након неуспеха успостављања устава који би имао исту улогу као Декларација права (из 1689), требало је пронаћи апсолут који би био „трансцендентна санкција у политичком домену”. Стога се за њу ради о наслеђу француског апсолутизма.
мини|upright=1.5|Катедрала у Клермон-Ферану: „Француски народ признаје Врховно биће и бесмртност душе” (натпис бојом откривен током рестаурације). upright=1.5|мини|Француски народ признаје врховно биће и бесмртност душе, анонимна графика, 1794, Париз, BnF, одељење графика и фотографија.
Конвент је имао два главна циља: да уједини Французе, након грађанског рата и дехристијанизације, и да осигура државни надзор над култом. Декрет од 18. флореала године II (7. маја 1794), који је усвојио монтењарски Конвент на предлог Робеспјера (Комитет јавне безбедности), установљава календар републиканских празника који истичу вредности на које се Република позива и замењују католичке празнике: Врховном бићу и природи; људском роду; француском народу; добротворима човечанства; мученицима слободе; слободи и једнакости; Републици; слободи света; љубави према отаџбини; мржњи тиранина и издајника; истини; правди; стидљивости; слави и бесмртности; пријатељству; умерености; храбрости; доброј вери; херојству; несебичности; стоицизму; љубави; брачној верности; очинској љубави; мајчинској нежности; синовљој оданости; детињству; младости; зрелом добу; старости; несрећи; пољопривреди; индустрији; нашим прецима; потомству; срећи. Поред тога, успоставља култ Врховног бића, који се надовезује на култ Разума. Најзад, Робеспјер даје декрет да „француски народ признаје постојање Врховног бића и бесмртност душе”.
Робеспјер, деист, жестоко напада атеистичке тенденције и политику дехристијанизације ултрареволуционара (ебертоваца), који су крајем 1793. увели култ Разума (уосталом, као реакција на дехристијанизацију и празнике Разума, Робеспјер је иницирао декрет о слободи вероисповести 6. децембра 1793). Његовим духовним или религиозним убеђењима придружују се политички циљеви.
Он им супротставља једну природну религију – признавање постојања Врховног бића и бесмртности душе – и рационални култ (увођење празника посвећених грађанским врлинама) чији је циљ, према његовим речима, „да развије грађанску свест и републикански морал”.
„Култ Врховног бића” је деистичка церемонија, под утицајем мисли филозофа просветитељства, која се састоји од „религије” која није ступала у интеракцију са светом и није интервенисала у судбини људи. Не ради се о култу, у строгом смислу речи, већ пре о некој врсти грађанске религије у Русоовом стилу.
Култ Врховног бића се одражава у низу грађанских празника намењених да периодично окупљају грађане и да „изнова утемеље” Град око божанске идеје, али пре свега да промовишу друштвене и апстрактне вредности као што су Пријатељство, Братство, Људски род, Детињство, Младост или Срећа. Братство и људски род, бар у једној тачки, нису ништа апстрактно: укидање ропства црнаца у фебруару 1794. од стране Конвента, што се у наредним недељама и месецима (све до термидора године II) огледало у слању честитки, најавама грађанских празника и хапшењу белих колониста који су интригирали против еманципацијског декрета. У Паризу, то потврђује сведочење, жалба, 20. преријала године II, робовласничког колонисте са Сен Доменга, Томаса Мијеа, затвореног у затвор Санте, против посланика Сен Доменга, Дифеа, који је допринео изгласавању закона од 16. плувиоза године II.
На крају, иако је слобода вероисповести званично поново потврђена, државни надзор над религијом се појачава: католици су и даље осумњичени да су контрареволуционари, а присталице Врховног бића немају право да слободно организују култ.
Празник Врховног бића Празник Врховног бића, прослављен 20. преријала године II (8. јуна 1794), био је, на неколико сати, манифестација оног мистичног, моралног и грађанског једногласја које је Максимилијан Робеспјер замишљао за будућност као услов мира и среће. Празник Врховног бића доживео је велики успех широм Француске и био је онај о коме су се најдуже сачували видљиви трагови. Најзахваћенији региони били су париски басен, Нормандија, Север, лионска област, Лангдок, Прованса, Аквитанија и Бургундија. Најмање захваћени региони били су Горња Рајна и Запад, донекле. Грађански празници су остали концентрисани у париском басену и Нормандији, у лионској области и у долини Роне. Један је одржан у Бресту, а организовао га је народни представник у мисији Приер из Марне, члан Комитета јавне безбедности и монтењарац робеспјериста. Број Journal de la Montagne од 22. месидора године II – 10. јула 1794. преноси Приеров говор, одржан том приликом. Посланик у њега уноси слободу црнаца, потврђујући горе наведено сведочење Томаса Мијеа о Паризу.
Празник Врховног бића се често доживљава као знак политичког смиривања, чак и као признање католичанства, што заузврат изазива непријатељство санкилота.
Ток празника у Паризу мини|Празник Врховног бића - Поглед на Марсово поље, уље на платну Пјера-Антоана Демашија (музеј Карнавале). Тог дана, учесници су се окупили око округлог базена на источном крају врта Тиљерије. На том базену, пирамида представља чудовиште, Атеизам окружен Амбицијом, Себичношћу и лажном Једноставношћу.
Празник је доживео огроман успех, будући да се од 600.000 становника Париза окупило око 300.000 до 400.000 људи да му присуствује.
Робеспјер је обукао светлоплаво одело стегнуто тробојном ешарпом. У руци држи букет цвећа и класја. Огромна маса, која је дошла да причести и овом великом спектаклу, уређена је под надзором Жака-Луја Давида. Робеспјер пали представе Атеизма и Себичности, која, када изгори, открива статуу Мудрости.
Потом Робеспјер предводи посланике Конвента, чији је он председник, у поворци до Марсовог поља. Химну Врховном бићу, коју је написао револуционарни песник Теодор Дезорг, пева маса на музику Госека.Речи и музика ове химне . У празнику учествује Марселин, чувени париски улични певач.
Током церемоније, појављују се тензије између Робеспјера и дела посланика. У својим мемоарима, бивши члан Конвента Марк-Антоан Бодо извештава „да је постојао значајан размак између његових колега и њега”. Такође извештава да су Робеспјера вређали посланици Лоран Леконтр, Луј Марибон-Монто, Пјер-Шарл Ријам и Дидије Тирион.
У поворци посланика Конвента, током церемоније, добацује се, ћаска и одбија да се маршира у корак. Робеспјерово плаво одело подсећа на хришћанску симболику. Упркос утиску народне слоге који је произвео овај празник, култ Врховног бића далеко од тога да је створио морално јединство међу револуционарима и чак је требало, убрзо након свог увођења, да изазове политичку кризу унутар револуционарне владе.
Политичке последице