Аделина Паулина Ирби (; Морнингторп, 19. децембар 1831 — Сарајево, 15. септембар 1911), познатија као Мис Ирбијева (у Србији) или Мис Ирби (у Босни и Херцеговини; ), била је британска сифражеткиња, путописац и добротвор хришћанског народа у Босни и Херцеговини. Путовала је Балканом, прикупљала помоћ за ратовима захваћена подручја, а у Сарајеву је основала прву школу за девојке. accessed 1 March 2013 О својим путовањима је, са својом пријатељицом и сапутницом Џорџином Мјур Макензи, написала књигу Travels in the Slavonic Provinces of Turkey-in-Europe. (Путовање по словенским земљама Турске у Европи).
Биографија Аделина Паулина Ирби рођена је 19. децембра 1831. године на имању Бојланд Хол, поред места Морнингторп у грофовији Норфок, где је и одрасла. Отац јој је био контраадмирал Фредерик Пол Ирби, који је своју сјајну војну каријеру започео у дванаестој години, а мајка Френсис Рајт ћерка богатог банкара. Одрастајући у удобности више класе енглеског друштва тог времена, Аделина је уживали све привилегије које је имала тако богата и угледна породица. Када јој је било дванаест година умире јој отац, а осам година касније и мајка. После мајчине смрти двадесетогодишња Аделина одлази у Лондон да живи са својом сестром и њеним мужем. У Лондону Аделина проширује своје образовање. Учи неколико језика, проучава класичне уметности, опробава се и у науци. Ипак, теоријско знање не може да задовољи њен дух, па одлучује да своје даље образовање стекне у стварном свету.
Прва путовања У Лондону Аделина упознаје Џорџину Мјур Макензи и њих две започињу своје путовање по Европи. У почетку са Џорџинином мајком обилазе бање у Швајцарској и туристичка места у Италији и Холандији, а затим одлучују да обиђу мање атрактивне локације. Године 1859. започињу путовање из Беча, преко Братиславе до Кракова. Уместо брзог и сигурног путовања возом, одлучују се да запрежним колима пређу Карпате, одмарајући се у успутним крчмама. Ова мала авантура претворила се у прекретницу у њиховим животима. Док су боравиле у бањи у подножју Татри, аустријске власти их задржавају у притвору, под оптужбом да су руске шпијунке и симпатизерке панславизма. До тада ни једна од њих није знала шта је панславизам, али су после овог немилог догађаја одлучиле да упознају и разумеју ко су Словени и зашто су аустријске власти толико уплашене од њих и њихових симпатизера. Годину дана пошто су се вратиле са овог путовања, своје искуство објавиле су у путописној књизи Преко Карпата (Across the Carpathians).
Упознавање Балкана 250px|мини|„Босанска раја плаћа данак” - илустрација из првог издања књиге Путовање по словенским земљама Турске у Европи, на страни 345. Оригинал се чува у Британској библиотеци у Лондону После детаљног изучавања историје словенских народа у источној Европи Аделина и Џорџина одлучују да путују на исток, у Турску. Биле су посебно заинтересоване за европске области под турском влашћу (данашњи Балкан) и стање словенских народа који тамо живе. Носећи са собом султанов Ферман, оне у наредне три године пет пута прелазе Балкан уздуж и попреко. За то време проучавају историју Јужних Словена, уче српски, и бугарски језик. Друже се подједнако са државницима и сељацима, путују на коњима или коњским запрегама, често у пратњи наоружаних чувара. Посећују школе, цркве и џамије. Током те три године обишле су Бугарску, Босну, Србију, Косово, Албанију, Црну Гору, Грчку и Македонију, после чега су се истински могле сврстати у симпатизере Словена. Вративши се у Енглеску 1864. године њих две пишу другу путописну књигу Путовање по словенским земљама Турске у Европи (Travels in the Slavonic Provinces of Turkey-in-Europe) коју објављују у Лондону 1867. године.
Истовремено оне почињу јавно да говоре о својим путовањима и условима у којима живе словенски народи под турском влашћу на Балкану. Током овог путовања Аделина и Џорџина суочиле су се са изузетно лошим условима у којима су живели нижи слојеви становништва („раја”), неправедно високим порезима и недостатком образовних институција, нарочито школа за женску децу, па оснивају Друштво за унапређење образовања словенске деце у Босни и Херцеговини (The Association for the Promotion of Education among the Slavonic Children of Bosnia and Herzegovina).
Школа за девојке у Сарајеву Аделина Ирби и Џорџина Макензи сматрале су да књига о животу словенског становништва није довољна помоћ, већ да је потребно предузети и неке конкретне кораке, па одлучују да отворе Школу за девојчице. Изабрале су Сарајево, јер је у Босни тада било веома мало било каквих хуманитарних мисија, а у целој земљи постојала је само једна мала школа, у којој су се могла образовати женска деца. Прикупиле су новац од пријатеља, породице, и истомишљеника, филантропа широм Енглеске и у јануару 1870. године отвориле школу за девојке, у новоизграђеној згради. Образовање, смештај и исхрана ученица били су бесплатни, без обзира на њихову националност или вероисповест. Зграда је подигнута уз велику помоћ пруског конзула, који је у Цариграду преко посланства своје државе добио ферман за градњу, док је пројект зграде бесплатно урадио његов брат. Док је трајала градња зграде, Аделина Ирби је, да би се оспособила за педагошки рад, неко време провела проучавајући рад Института у Каисерверту (Диселдорф), где се упознавала са систем рада и проблемима едукације. Две године по отварању школе Џорџина Макензи била је, због здравствених проблема, принуђена да напусти школу и Босну. Аделина је наставила свој рад са новом сарадницом, Енглескињом Присилом Џонстон. Аделина Ирби је у Сарајеву подржавала и рад Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета”.
Кад је школа почела с радом, скоро читав град се успротивио, објашњавајући то чињеницом да је она странкиња, протестанткиња и да ради на томе да дјевојчице преведе „на своје”. Најгласнији је био фра Грга Мартић, после чије проповеди се из школе исписало свих 9 ученица католичке вере. Ни православни свештеници у почетку нису много заостајали у пропаганди против ове школе. И једни и други доживљавају Ирбијеву као конкуренцију, а њен рад као удар на верски и национални идентитет. Једина подршка коју је добила од домаћег становништва дошла је од Стаке Скендерове, жене која је отворила прву женску школу у Сарајеву. Стака је тада јавно иступила усред општине, срчано бранећи Аделину Ирби и њену школу. Захваљујући њеном ауторитету црквено-школска општина повлачи своју „Објаву народу” којом је тражила да Срби не шаљу децу у протестантску школу.
Организација и рад школе На самом почетку рада Аделина Ирби је имала непријатности због школе. И православци и католици гледали су с неповерењем на њен рад, с обзиром да су две Енглескиње биле протестантске вере, а прве учитељице пруске часне сестре. Зато Аделина Ирби уместо часних сестара запошљава учитељицу Сару Панић из Београда и учитеља Симу Чајкановића из Сарајева. Иако је школа била отворена за све вероисповести, углавном су је похађале српске ученице, тако да се школа у извештајима и документима убрзо почела називати српска женска школа. У школи се учила основна писменост, ручни рад, историја, као и основе лепог понашања. Школу су прво похађала деца из богатих српских породица, да би се касније, како се школа стабилизовала, све се више окретала сиромашнима. Тако је пред устанак 1875. ову школу похађао велики број ђака којима је она била и друга кућа, пружајући им смјештај, храну и одећу. Школа Аделине Ирби се током времена претворила у средњу школу у којој је школовање трајало осам година. Прва четири разреда била су редовна основна школа, пети разред девојачка школа, а последња три разреда била су учитељска школа. Из ове школе изашла је прва генерација Српкиња интелектуалки у Босни и Херцеговини. Оне су се касније запослиле у српским школама широм Босне и Херцеговине, где су радиле као учитељице. Аделина Ирби оставила је неизбрисив траг и у генерацијама школованих девојака, које су преносиле стечено знање и крчиле путеве данашњој женској равноправности.
Збрињавање избеглица 250px|мини|Херцеговачки бегунци, слика Уроша Предића из 1889. године У лето 1875. године у Херцеговини избија народни устанак против турског зулума, познат као Невесињска пушка. Аделина Ирби и Присила Џонстон то лето провеле су у Енглеској и тек што су се вратиле у Сарајево, устанак је захватио и Босну. Оне хитно евакуишу школу и пет својих ученица одводе у женску школу у Прагу. Потом сву своју пажњу усмеравају на помоћ многобројним избеглицама, које у великом броју почињу да лутају путевима широм Славоније. Одлазе у Енглеску и уз помоћ Флоренс Најтингејл започињу прикупљање новца за „Фонд за помоћ деци без родитеља” (Orphan Relief Fund). Три месеца касније враћају се и отварају школе за децу избеглице широм Славоније. Ове школе пружају уточиште деци избеглицама, а Аделини и Присили центре за дистрибуцију помоћи. У међувремену је стигла и зима, а са њом епидемија великих богиња и тифуса. До јуна 1876. године отвориле су осам оваквих школа, у којима је уточиште нашло четири стотине деце, а помоћ у храни и одећи обезбеђена за више од три хиљаде избеглица. Током наредне три године, Аделина и Присила збрињавају на хиљаде избеглица. До лета 1877. године основале су двадесет оваквих школа, које је похађало између 1500 и 2000 деце. Године 1877, под притиском тадашње аустроугарске власти у Хрватској, Аделина Ирби затвара све своје школе, напушта Славонију и одлази у Книн. У Книну је отворила четири нове школе, које је похађало 180 ђака, али се не задржава само на подизање школа. Она у Далмацији помаже избјеглице и на друге начине, па средствима која су јој стизала из Енглеске подиже колибе у које је сместила око 120 породица.
Током четири године, од 1. октобра 1875. до 13. јуна 1879, Аделина и Присила дистрибуирале су око 41.000 £ (што би данас износило око 3.000.000 $) обезбеђујући животне намирнице, смештај и образовање, спасивши безброј избеглица од сигурне смрти. Аделина Ирби је из устанка изашла са атрибутима „племенита” и „мајка босанске сиротиње”, који су је пратили до краја живота и са којима је ушла у историју.
Повратак у Сарајево 250px|мини|Сарајево, око 1900 Године 1878. Босна и Херцеговина потпадају под аустријску јурисдикцију и аустријске власти нерадо, тек после много ургенција, дозвољавају Аделини и Присили да се врате у Босну. У лето 1879. године Аделина и Присила се враћају у Сарајево да обнове школу. Нова, обновљена и проширена школа пружала је смештај за 66 деце, укључујући и дечаке. Настава је, осим теоријског знања, обухватала и практично развијање различитих вештина неопходних за каснији живот. Што се религијске основе тиче, нагласак је био на Библији и хришћанском учењу, али су деца охрабривана да посећују своје богомоље и славе своје верске празнике. Присила Џонстон вратила се у Енглеску 1885. године, а Аделина Ирби остала је у Сарајеву до краја живота и наставила са својим радом, често финансирајући рад школе сопственим новцем. Њен рад је за многе сиромашне девојке представљао једини начин да се школују.
Аделина Паулина Ирби умрла је 15. септембра 1911. године. Њена смрт ожаљена је не само у Сарајеву и широм Босне, већ и у Србији. Заставе су спуштене на пола копља, а црне тканине висиле су са многих прозора и балкона православних становника Сарајева. Упркос упутствима које је оставила, захтевајући скромну сахрану, посмртну поворку која је кренула од школе чинили су деца и наставници њене школе, ученици свих осталих сарајевских школа, енглеском конзул и његова супруга, представници енглеске заједнице у Сарајеву, представници власти, свештенства и страних дипломата, као и грађани Сарајева, а пристизали су и поштоваоци из целе Босне и Србије. Сахрањена је, према сопственој жељи, на протестантском гробљу на Кошевском брду. Гроб је касније премештен и данас се налази на православном гробљу Свети архангели Георгије и Гаврило, у непосредној близини Капеле видовданских хероја. Сву своју имовину оставила је Српском просвјетном и културном друштву „Просвјета” и Задрузи Српкиња.
Објављене публикације