мини|Девојке са увијеним лотосовим стопалима

Везивање стопала () је стари кинески обичај спречавања раста стопала девојчица и младих жена. Према облику који стопало има након везивања оно се назива још и лотосово стопало, златни лотос итд. Обичај везивања стопала је јединствен обичај који је особен део традиционалног кинеског начина живота, културе и естетике.

Тачно време у којем је обичај златног лотоса настао није познат и има више могућих извора ове праксе. Сматра се да је почела у периоду Пет династија и десет краљевстава у кругу људи вишег друштвеног статуса, а затим је наставила да буде још популарнија за време династије Сунг, када је почела да се шири кроз остале друштвене слојеве. Популарн обичај се усталио у свим слојевима, сем у најсиромашнјим и међу сељаштвом где су жене морале да имају стопала способна за физички рад на пољу. Први покушај забране обичаја био је 1664. године од стране цара Кангсија, али узалудно, јер се обичај још више проширио међу женама. Следећи напори ради искорењавања обичаја били су у 19. веку, но обичај је званично престао да буде практикован у првој половини 20. века.

У 16. и 17. веку јављају мушкарци, највероватније хомосексуалци који су припадали глумачким и вишим круговима друштва који су имали везана стопала, најчешће дужине око 15 цм и ширине 5 цм.

Процес везивања стопала Када девојчице дођу у фазу да разумеју обичаје и буду довољно одрасле да истрпе бол, као и када им је по учењу традицоиналне кинеске медицине примарна животна енергија 气 () на врхунцу струјања кроз тело (између пете и осме године), тада им се везују стопала која ће добити облик лотосовог цвета — будистичког, таоистичког и хиндуистичког симбола. мини|Девојчица у почетним фазама деформисања стопала

Услови у којима је живела кинеска жена у традиционалном друштву и њена потчињеност мушкарцу били су једни од услова који су укорењавању обичаја. С обзиром на то да су у почетку само жене из имућнијих породица везивале стопала, обичај на почетку није био широко популаран и везано стопало је тада било симбол моћи и раскоши. Њиме је жена себе поштеђивала рада, а касније, када је ова пракса дошла до свих слојева друштва, везано стопало је добило естетске и еротичне оквире сматрајући се идеалом лепоте жене. Још у раном детињству девојчице су биле припремане на болан и дугогодишњи процес ломљења костију и кидања мишића. Постојало је више врста подвезаних стопала у зависности од нивоа деформитета, и као такво, стопало је било продукт ручног рада са разним значењима. Била су организована и такмичења везаних стопала, а победница у овој врсти надметања добијала би већи престиж. Обичај је био неравномерно распрострањен кроз време у различитим деловима Кине.

Негде су стопала везивана тек са тринаест или четрнает година, међутим сматрало се да је шеста година најбоља за увијање, јер се хрскавица састоји већим делом од воде па је стопало на врхунцу савитљивости. Прво везивање стопала је посебан чин који се одвијао у тзв. женским одајама. Мајка је често била присутна са баком, а неретко се дешавало да је да је ту била и жена чија је професија била везивање стопала. Најповољније време за прво везивање била је јесен, зато што су се тада стопала мање знојила, а хладно време је у некој мери помагало девојчици да превазиђе болове. Двадесет четврти дан осмог лунарног месеца се сматрао најповољнијим даном за почетак. Веровало се да су на овај дан кости стопала најмеканија, а самим тим лака за обликовање. У Суџоу се овај дан славио као рођендан Богиње малих стопала, којој су се жене молиле како би њиховим кћеркама дала гипкост стопалима. Такође се и деветнаести дан другог лунарног месеца сматрао погодним за везивање, а на тај дан слављен је рођендан бодисатве Гуанјин. мини|десно|Приказ превијања стопала

Да би везивање било успешно, веровало се да треба направити пар црвених ципелица са посебним везом који има симболичну функцију. Дужина им је варирала од 3 до 5 центиметара. Црвена боја симболизује срећу и радост, а материјал би био најквалитетнији који би породица могла да приушти. Вече пред прво везивање мајка би носила ципелице на олтар богиње Гунанјин, окружене свећама и воћем, као и посебно направљеним кнедлама јер се веровало да приликом једења ових кнедли стопало постаје меко, па се због тога користи назив „црвена кнедласта стопала” за здрава, а за лоше везана стопала користи се назив „пиринчане кнедле”.

Процес везивања почиње потапањем стопала у врућу воду, где се налазило лековито корење, лековите траве, самлевени бадеми, тамјан, дудов корен, танин, па чак и урин. Ови састојци су стављани ради омекшавања коже и бржег зарастања. Рецепти за опуштање стопала су се преносили с колена на колено. Један од рецепата био је и да се мајмунске кости кувају у води, а девојчица која би предуго држала ноге у оваквој води, имала би до те мере омекшана стопала да не би могла да хода. Један од поступака за омекшавање било је и потапање ногу у топлу крв свеже убијене животиње, најчешће кокошке или јагњета, где би остала два сата, а после би — још лепљива од крви — била повезана. Овакав обичај везивања најчешће је виђен у провинцији Шанси, посебно у оласти Датонг.

„Везивање би било започето савијањем свих прстију осим палца испод табана. Завој је преко горњег дела стопала би обухватио ове прсте и чврсто их приближио табану. Палац се није приближавао задњем делу стопала, већ се благо савијао нагоре и уназад, према годишту будућег лотоса. Прешавши преко средишњег, унутрашњег дела, завој би обмотао палац, спустио и обмотао горњиште. Затим се, обмотавши чланак, поново вратио на горњи део. Од унутрашње стране, вратио се уназад и обмотао пету, чиме је започет процес приближавања задњег предњем делу стопала. Везивање се обављао у осам потеза, при чему се завој око предњег дела обично обмотава два, а око пете три пута. Како би стопало изгледало као лотос, морају се савијати, истезати и затезати лигаменти и тетиве како би се променио положај костију. Након целог процеса, долази до скраћивања стопала, преоблоковање табана и редуковање ширине табана.”

Одвезивање и поновно везивање је рађено по потреби, неко је то радио једном у два до три дана, а неко једном недељно. Стопало, које је личило на пупољак лотосовог цвета или латицу љиљана, је морало проћи кроз дугогодишњи процес иницијалног везивања. Поред свих естетских особина које се истичу и постављају у први план, реалност је нешто другачија. Иза завоја и малених ципелица, налазили су се крв, гној, жуљеви, отпало месо и карактеристичан мирис који је неке одбијао, док је за неке представљао извор еротске привлачности.

Настанак и развој обичаја

Митолошки извори Многобројни разлози за почетак ове традиције налазе се у старим причама. Постоји народна прича, препуна мотива који се могу наћи у митологијама осталих народа, о Џи Ну или Плетиљи (), једној од седам кћери Бога кухиње, божанства лета, сунца и југа са воловском главом, у коју се заљубио смртник, млади кравар по имену Њу Ланг (). Плетиља је у ликовној и примењеној уметности приказана као жена која тка, пошто је на небу ткала одећу за богове. Слободно време проводила је на земљи са сестрама, уживајући да се купа у рекама и језерима. Младом кравару магичина крава, бодисатва, ода тајну о божанским купачицама, те се он прикраде и украде одећу божанске ткаље без које не може да се врати на небо. Кравар се жени ткаљом, чиме и сам добија бесмртност и они три године живе срећно, све док се на небесима не осети недостатак одеће за богове и богиње, па ткаљи бива наређено да се врати. Пошто Њу Ланг пати за супругом, крава му открије тајну како може да се састане са вољеном, облачећи се у њену кожу након њене смрти. Да би њихов сусрет спречила, мајка божанске ткаље ствара Млечни пут, небеску реку која ће служити као препрека да се двоје супружника сретну, а брачни пар претвара у две звезде Млечним путем раздвојене на небу. Ткаља Џи Ну постаје Вега, а кравар Њу Ланг Алтаир. Брачном пару, ипак бива дозвољено да се сретну једном годишње, седме ноћи седмог лунарног месеца, када им од својих крила свраке и вране праве мост над Небеском реком. Пошто је мост узан, да би безбедно прешла преко ткаља повезује своја стопала свилом, не би ли лакше одржала равнотежу.

Псеудоисторијски извори Нема поузданих података када се тачно почело са овом праксом, али у првом кинеском делу посвећеном обичају златног лотоса, Записима о скупљању мириса, из тридесетих година двадесетог века, наводи се прича из династије Сја (), која је основана у 21. веку п. н. е. Оснивач династије Да Ју () поклонио је своје срце супрузи која је имала мала, лисичја стопала и он је та стопала обожавао. Порекло њених згрчених стопала је у њеној демонској природи — она је била лисица, чији се дух отелотворио у женском телу. Постоји веровање да је последњи владар династије Шанг ( из 11. века п. н. е. имао конкубину, која је у себи носила дух лисице видљив једино у њеним неочовеченим шапама. За лисице Кинези верују да су лукава и превртљива бића, чији је несташлук понекад опасан, а у конкретном случају Да Ју је послата са задатком да уништи корумпирану династију. За време династије Суи (), с краја 5. и почетка 6. века, забележен је случај да је лотосово стопало постало и буквално фатално за владара и династију, јер је у своја малена стопала омиљена царева конкубина сакрила нож и покушала да га убије док се он забављао њеним стопалима.

Материјални и нематеријални трагови настанка обичаја Дворске даме династије Ђин (; 3 — 5. век нове ере) носиле су шиљате ципеле од сламе, неку врсту претече ципела за везана стопала. За време династије Суи у 6. и 7. веку поново је потврђена фаталност лотосових стопала, а Јанг Гуејфеј (), омиљена конкубина цара Сјуен Цунга () из 8. века, који је припадао династији Танг (), оставила је материјални доказ о својим лотосовим стопалима у виду чарапа од 7,62 цм, преосталим након њене трагичне смрти. Најпоузданији и у европској литератури најзаступљенији подаци о настанку обичаја везивања стопала потичу из 10. века, од последњег цара Јужне династије Танг, који је наредио да се у оквиру двора изгради бина у облику лотосовог цвета, висока око 189 цм, позлаћена и украшена драгуљима. На њој је, својим лотосовим стопалима, која је пре наступа завијала по захтеву цара, плесала царева омиљена конкубина, како је песнички записано, налик вихору који се издизао изнадводе. Исти поетски извор наводи и да је то био и физички напор, па су гледаоци осећали узбуђујућу узнемиреност док је покушавала да стоји и плеше на тако малој подлози. Угњеждена у цвету лотоса она је имитирала облик полумесеца стопалима завијеним свиленим тракама. Играла је у својим белим чарапама на лотосовом цвету правећи пируете, а широки рукави њених хаљина су лепршали попут облака док се окретала. Тада стопала још нису ломљена, него су нежно подвезивана свиленим тракама. Иако се не зна да ли је Јао Нианг историјска личност, сасвим је извесно да је постојао већи број конкубина са лотосовим стопалима, које су својим луксузним животом популарисале у високим круговима овај обичај и он је најкасније постао пракса у интервалу између династија Танг и Сунг, односно од средине 10. до најкасније последње трећине 13. века.

Статусни симбол високих кругова и потчињеност жене