Istorija fitoterapije je je društvena i humanistička oblast istorije kao nauke, medicine i farmacije, koja se bavi proučavanjem razvoja „umetnosti-veštine lečenja“ u prošlosti zasnovane na upotrebi celih lekovitih biljaka ili njihovih delova u vidu eteričnih ulja, ekstrakata, čajeva, tinktura, masti i kapsula. U čovekovom oruženju od njegovog postanka ništa se nije događa bez učešće prirode iz koje je proistekla i i sama fitoterapija. Nauka o lekovitom bilju nije skorašnjeg porekla jer seže u čovekove prapočetke. Verovanje u moć bilja ima poreklo u strahu pred čudotvornim moćima prirode, i zato se prvi tragovi lečenja biljem nalaze u mitovima i bajkama koje su se prenosile sa kolena na koleno. мини|Kora vrbe sadrži velike količine salicilne kiseline, koja je aktivni metabolit aspirina. Zato se vrbova kora koristi milenijumima kao efikasan lek za ublažavanje bola i lečenje groznice.
Osnovna razmatranja Sve životinje i biljke počev od njihovog postnka na zemlji do danas zavise jedni drugih za njihove potrebe. Suživot ljudi i životinje sa biljkama potiče od početka života na Zemlji. Biljni svet im obezbešuje prirodno sklonište, kiseonik, hranu i lekove za medicinske potrebne životinja i čoveka.
Sa evolucijom, nastala je potreba ljudi, da prepoznaju i kategorišu biljne vrste i njihovih proizvode prema njihovom značaji i ćovekovim potrebama za život. Tako je vremenom nastalo i razdvajanje biljaka na one koje se ne mogu koristiti i one koje su identifikovane i grupisane prema njihovom fitoterapijskim svojstvima, kao lekovi iz kojih se kasnije razvio tradicionalna medicinski sistem lečenja.
Prema podacima SZO, postoji 35.000 do 70.000 vrsta biljaka koje se koriste kao medikamenti. Među njima posebno su se izdvojili fitoterapeutski lekovi, ili biljke, koje imaju osobinu da leče bolesti.Tapsell LC, Hemphill I, Cobiac L et al. (August 2006). Health benefits of herbs and spices: the past, thepresent, the future. Med. J. Aust.185(4 Suppl): S4–24. Najveći deo ovih biljaka zapravo ima specijalne hemijske osobine i jer sadrže materije koje se mogu koristiti kao konvencionalni lekovi, Takvih jedinjena kojih u lekovitim biljkama ima oko 150 posebno se izučavaju u okviru Etno botanike.
Začeci fitoterapije Život na planeti zemlji pojavio se, po dosadašnjim naučnim saznanjima pre oko 5 milijardi godina. Tokom ovako duge istorije naše planete, u jednoj određenoj etapi njenog razvoja, nastao je čovek, u svom najprostijem obliku život pre više desetina milenijuma. Priroda je postavila i održava svoje zakone, a njen neodvojivi deo svega postao je i čovek. Nastao u surovim uslovima koji su vladali na zemlji i sa jako niskim nivoom znanja o sebi i svom okruženju najveća i najteža čovekova briga bila je zdravlje i oičuvanje život. U tim pokušajima da se izbori za život i zdravlje čovek je počea da se bavi medicinom, za čije upražnjavanje su bili potrebni između ostalog i lekova, posegao je prvo za onima iz prirode. Tako je začeta fitoterapija, kao nerazdvojivi deo „primitivne” medicine.
Upotreba lekovitih biljaka takođe je prisutna i u životinjskom svetu. Čak i kognitivno slabo razvijene vrste, kao što je npr. predstavnici monarh leptira (Danaus plexippus), koriste biljke koje smanjuju infekcije u njihovim larvama. Najverovatnije ovakvo znanje je genetski prenošeno, i najverovatnije se razvilo kombinacijom empirije i genetske selekcije kroz mnoge generacije ove vrste leptira.
Pouzdano niko do danas, u tih više desetina milenijumanije čovekovog postojanja, nije utvrdio kada je začeta fitoterapija. Međutim sigurno se zna da ona najverojatnije prati čoveka kroz istoriju od kada i postoji ljudska rasa.
Brojni paleontološki podaci potvrđuju da su još neandertalci koristili veliki broj lekovitih biljaka ili njihovih ekstrakata koje su sami priparemali. Iako je ovo znanje o lekovitim svojstvima biljaka bilo oskudno, vremenom se iskustveno (empirijski) kroz bezbroj generacija primena fitoterapije stalno razvijala, pre ssvega kroz primenu brojnih metoda ili pokušaja, ali i brojnih pogrešaka. Tako je primitivni čovek na naredne genaracije prenosio stečena znanja i na taj način akumuliranjem iskustava tokom vekova stvorio solidnu osnovu za primenu fitoterapije. Za razliku od genetskog prenošenja (selekcije), od životinja, kod ljudi se ovakvo znanje prenosilo usmenim, a kasnije i pismenim putem.
Kroz iskustvo i preneseno znanje ljudi su vremenom počeli otkrivati i određene zakonitosti u fitoterapiji: npr. kako biljke deluju i kako se može utvrditi da li neka biljka deluje na bolest ili unapređenje zdravlje? Na osnovu ovakvih razmišljanja kasnije je stvorena solidna osnova za razvoj nauke, koja je na svom početku razvoja mogla samo da utvrdi one zakonitosti koje su bile dostupne tadašnjem saznanju, obrazovanju i drugim objektivnim mogućnostima čoveka.
Mnoga saznanja o fitoterapiji stečena su pre svega kroz ishranu. Tako se došlo do zaključka da npr. plodovi borovnice (Vaccinium myrtillus) nisu samo ukusni za ishranu, zbog svog aromatično-slatkastog ukusa, već da istovremeno plod borovnice, pogotovo sušen, može zaustaviti proliv, ili povećavati izmokravanje (diuretičko svojstvo). Takođe je čitav niz lekovitih biljaka, koje se pre svega koriste kao začini u ishrani (crni i beli luk, paprika, kardamom, kim, crni kim, anis...) našao svoje mesto u fitoterapiji, direktnim preuzimanjem iz kulinarsva, odnosno ishrane.Вуксановић, Снежана: Љековите биљке у шумски плодови (брошура), Натура, Колашин, 2007.Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979. Praistorija i fitoterapija primitivnih naroda O fitoterapiji u praistoriji postoje vrlo oskudnii podaci. Analizom raznih arheoloških ostataka (upotrebnih predmeta, ljudskih i životinjskih kostiju, crteža) i usmenih predanja, može se zaključiti da su i praistorijski narodi imali, u osnovi istu fitoterapiju kao što su je imali i primitivni narodi u kasnijim epohama, a i danas ona se održala kod nekih primitivni narodi koji žive u Africi, Južnoj Americi itd. I pored oskudne istorijske građa, očigledna je činjenica;
„...da je praistorijski čovek, uprkos svoje umne zaostalosti i svog životinjskog bitisanja kao „Homo brutus“ a kasnije i kao „Homo sapiens“ ipak bio najasavršeniji stvor i da je vladao izvesnim stvaralačkim i istraživačkim sposobnostima.“.-{L.Thaller, Od čarobnjaka do liječnika, Zagreb 1932.}-
Paleopatološki dokazi iz davne istorijske prošlosti o nastanku bolesti i načinu njenog lečenja su veoma retki i ima ih tri vrste. Nađeni delovi kostura pračoveka sa patološkim promenama zbog artritisa, ankiloze,osteomijelitisa, povreda, nekroze... Arheološki nalazi raznih kipova i petrografa (pećinski crteži). Izučavanja mitova i verovanja naroda čiji stepen kulturno-civilizacijskog razvoja nije prevazišao nivo istorijskog kamenog doba. Na primer, neki stavovi onog vremena, kao model ponašanja, sačuvani su i do danas u primitivnim plemenskim zajednicama kontinenata Afrike, Australije, Azije i Južne Amerike.
Arheolozi i antropolozi su tokom proučavanja života praistorijskog čoveka i primitivnih plemena, utvrdili da je glavi nosilac empirijske medicine bila žena majka, kao i da su ta ljudska društva oduvek imala i posebne pojedince (muškarce ili žene) zadužene za isceliteljski posao. Oni su bili odgovorni za sprečavanje bolesti i lečenje bolesnih i povređenih. Njihove isceliteljske sposobnosti zasnivale su se na dva izvora - iskustvu, fitoterapiji i magiji.
Prema J. Morganu, praistorija se deli na dva velika istorijska razdoblja; Divljaštvo i Varvarstvo. Ova dva razdoblja, svako za sebe imala su svoj; niži, srednji i viši stepen razvoja. Divljaštvo Divljaštvo je prva velika epoha u kojoj se formira čovek koga karakteriše neartikulisani govor i ograničeni nivo shvatanja pojava i prirode koja ga okružuje. Niži stepen divljaštva U nižem stepenu divljaštva „...lečenje je bilo u vidu nekakvih nekontrolisanih radnji i pokreta...“ koje će biti prisutne i u kasanijim periodima sve do faze empirije. Srednji stepen divljaštva U srednjem stepenu razvoja divljaštva, čovek razvija manuelnu sposobnoste, i izrađuje i prilagođava oruđa i oružja koja su mu potrebna za svakodnevni život. U ovom razdoblju „primitivni čovek“ otkriva vatru i počinje da razvija „...demonistička verovanja u poreklo bolesti. Svaku bolest ili povredu on pripisuje nekom neslućenom demonu...“Gavrilović V. Istorija Stomatologije, Beograd 1969. Viši stepen divljaštva U višem stepenu divljaštva - kada se formira "Homo Sapiens", čovek sve više napušta pećinski način života i živi u sopstvenim rukama sagrađenim objektima (kolibama, sojenicama itd). Počinje da obrađuje zemlju i za taj rad koristi domaće životinje.
Varvarstvo Varvarstvo je epoha koju karakteriše razvoj ljudske ličnosti i njegove svesti. U njemu čovek sve više izrađuje oruđa i bavi se pojedinim delatnostima. Formiraju se zajednice ljudi, prema suprotnom polu i deci, a počinje i podela ljudi unutar samih naseobina. „U ovakvo organizovanom načinu života, u Varvarstvu se odnosi - a pre svega briga o zdravlju - organizuju na nivou samopomoći. Tu se javljaju prvi oblici fitoterapije ali i medicine, koji će se pod uticajem spoljnih faktora, bazirati na razvoju stečenog iskustva. Ovo će iskustvo vremenom preći u suvereni oblik lečenja.“
Primitivni narodi мини|200п|Praistorijski lokalitet Stounhendž, bio је mesto u koje su bolesnici i povređeni dolazili zbog isceliteljskih moći koje su, kako su verovali, imali megaliti, tvrde arheolozi u Londonu. U skladu sa karakteristikama primitivnog načina mišljenja, načina života i društvenom organizacijom najnižeg nivoa, razvijala se i magičnoreligiozna medicina a u okviru nje i fitoterapija. Vračevi, magovi, čarobnjaci, šamani itd, nisu lečili primenom prirodnih agenasa već, tobože čarobnom moći i od boga datim znanjem.
Razmišljenja primitivnih naroda odlikuje "animizam" ili "fetišizam"; svi ljudi i objekti po njima su imali dušu, i ona je iz čoveka odlazila za vreme spavanja ili nakon smrti, ali je i dalje prisutna u životu, i prelazi na zdrave i u njima uzrokuje bolesti. Zato da bi se ona izbacila iz tela, praistorijski čovek je smatrao da treba posegnuti za raznim vrstama „trikova“. Dakle, bolest ulazi u čovekovo telo i njegovu dušu i da bi se telo i duša, očistili-izlečili potrebno je iz tela izbaciti zlog duha. Primitivni narodi su takođe smatrali da su glavni uzroci bolesti čaranja (bajanja) drugih osoba, hirovi demona ili kazne razjarenih bogova.
Iscelitelji, toga doba su bili uglavnom sveštenici, jer se lečenje smatralo svetim obredom. Među isceliteljima je bilo i onih koji su se „lečenjem“ bavili radi sticanja povlašćenog društvenog položaja. Među njima se izdvajaju i iscelitelji prema „subspecijalnostima“, jedni za lečenje različitih bolesti, kao što su se (npr. kod Asteka), javljali vračevi, i šamani ili čarobnjaci (u Aziji i Africi.) (ticitl) koji su više bili upućeni u čarobne postupke -{(teomiquetzan)}- npr. lečenje rana i povreda u borbi, ili -{(tlamatlquiticitl)}-, babice zaduženi za praćenje trudnoće., Masson.