мини|Великани српске медицинде, као оснивачи Српског лекарског друштва — на првом састанку друштва одржаном 22. јуна 1872. Великани српске медицине је приказ истакнутих лекара у Србији у 19. и 20. веку, почев од првих школованих лекара, преко лекара значајних за развоја медицинских наука и првих активности у Српском ученом друштву, и разгранавање научног рада у оквиру Српског лекарског друштва (1872. године), Медицинског факултета Универзитета у Београду (1920. године) и Одељења медицинских наука Српске академије наука и уметности (1947. године). Овај приказ уједно представља и везу између ових установа, које су током деценија стварале личности представљене у овом приказу, тако драгоцене за тековину лекарске професије у Србији, која се експанзивно развијала заједно са њеном медицином након вишевековног ропства српских земаља под Османлијама и Аустроугарском. Критеријуми за стављање на списак При изради овог списка пажња је посебно посвећена лекарима чија достигнућа то завређују – члановима учених друштава (претеча Академије) - Академије и у другим научним областима, али и у уметности, књижевности, образовању, чиме је истакнут њихов свеукупни допринос развоју обновљене српске државе у 19. и 20. веку и целокупном културном напретку српског народа. Такође при изради списка вођено је рачуна и о томе да се:

Великани српске медицине у 19. веку Слика Име и презиме Краћа биографија120px|Јован Стејић(1803—1853) Био је први Србин свршени доктор медицине, који је из Хабзбуршке монархије дошао да ради у обновљену Србију. Заједно са др Карлом Пацеком један је оснивача српског грађанског санитета и 1831. издавач првог медицинског списа у Србији.Ružić Z. Nedeljković R, et al. 120pxКонстантин Пеичић(1802—1882)Био је велики посвећеник напретку српског народа, како у културном, просветном и здравственом погледу, тако и у погледу политичких слобода у оквиру Аустријског и другим делатностима. Поред практичног лекарског рада у Сремској Митровици, Сомбору, Сремским Карловицима и у Панчеву, Пеичић је био члан Књижевног одбора Матице српске, члан Патроната гимназије и вршилац дужности директора српских основних школа у Карловцима, председник Српске православне црквеношколске општине у Панчеву и председник Панчевачког српског црквеног певачког друштва. Истакнуту улогу имао је у Српском народном покрету 1848. године, који је резултирао формирањем Војводства Србије. Након пензионисања, до краја живота је обављао дужност надзорника Текелијанума у Пешти.120pxКарло Пацек(1807—1876)Био је лекар, словачког порекла, рођен у Угарској, и један од дворских и личних лекара кнеза Милоша Обреновића, организатор војног и цивилног санитета заједно са др Емерихом Линденмајером у обновљеној Србији, после вишевековног ропства под Османлијама, и први лекар у Србији који се бавио баленологијом. САЦЛ, св. 1–2., 1940. 122 120pxКарло Белони(1812—1878)Био је први начелник српског војног санитета. Медицину је завршио у Пешти. У Србију је дошао 1836, где је прво служио као војни и варошки лекар у Чачку, Карановцу, Крагујевцу, Ћуприји, Јагодини и Београду до пензионисања 1877. Израдио је и увео основне прописе војносанитетске службе у српску војску.В. Михајловић: Из историје Санитета у обновљеној Србији, Београд 1951. Његови необјављени Мемоари послужили су као документарни материјал Владану Ђорђевићу за писање Историје српског војног санитета.Владан Ђорђевић: Историјасрпског војног санитета I, Београд 1879.120pxАћим Медовић(1815—1893)Био је лекар и писац, први председник Српског лекарског друштва, секретар санитетског одељења у Попечитељству унутрашњих дела, физикус Пожаревачког округа и професор судске медицине на Великој школи у Београду.120px|Милан Јовановић Морски(1834—1896)Био је лекар, академик СКА, књижевник и национални радник, светски путник и путописац. Због честих поморских путовања на броду (као бродски лекар за путнике) на Исток и Индију прозван је "Морски" и "Бомбајац". Објавио је много стручних и популарних књига, позоришних дела и путописа. У Србији је био: редовни члан Одсека јестаственичког, математичарског и Одсека уметничког Српског ученог друштва, секретар Српског лекарског друштва, предавач и лекар, дописни а потом и прави члан Академије уметности, и уредник часописа „Отаџбина” и учесник многих културно-националних подухвата. 120px| Владан Ђорђевић(1844—1930) Био је лекар, књижевник, политичар, председник министарског савета Краљевине Србије, санитетски пуковник и оснивач Српског лекарског друштва. Гласник ЛКС, Београд, 2010, бр.4,

И поред тога што се релативно кратко бавио хирургијом, др Владан је у низу области хирургије, са добрим успехом, први пут у Србији извео многе хируршке процедуре (у офталмологији, максилофацијалној и оралној хирургији, пластичној и реконструктивној хирургији, хирургији дојке, ортопедској хирургији и трауматологији, општој хирургији,Đorđević V, prevod. ; knj. I:1-54 урлогији, неурохирургији, хирургији једњака и акушерској хирургији)..120px|Михајло Мика Марковић(1847—1911) Био је лекар, ратни хирург, санитетски пуковник, дугогодишњи начелник санитета српске војске, управних Моравске сталне болнице у Нишу(1880-1885), оснивач Пастеровог завода у Нишу, реформатор војног Санитета српске војске.Сретен Миленковић, Милорад Димић, , Ниш:Војна болница; Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, (Бечеј Пролетер).116 стр. 120px| Милан Јовановић Батут(1847—1940)Био је лекар, универзитетски професор, утемељивач Медицинског факултета, уредник Српског архива за целокупно лекарство и листа Здравље. Био је председник Српског лекарског друштва, Југословенског лекарског друштва, Друштва за чување народног здравља, Главног санитарног савета. Био је ректор Велике школе у Београду.120px|Драга Љочић(1855—1926) Била је прва српска лекарка, феминисткиња и суфражеткиња. Медицину је студирала у Цириху, као једна од ретких жена студената медицине у то време.

Као велика филантропкиња и заштитница деце, енергично се залагала за отварање дечијих болница, изградњу домова за незбринуту децу. Због ових и сличних ставова често је била прозивана и у јавности препозната као особа која јавно промовише неморал. Њена истрајност, искреност и посвећеност увек су били јачи од било које осуде и она је захваљујући вери у себе и у исправност својих циљева успела да те идеје и реализује.

Од када је започела каријеру лекарке непрестано се борила са мизогиним, мушким светом који је покушао да је на сваки начин дисквалификује и уклони са места која су јој по свему припадала. Тешко се запослила у државној служби. Није имала право на једнаку плату, нити пензију. Од младости је водила личну борбу за професионално изједначавање мушкараца и жена и ту борбу је преносила и на женске огранизације које је основала са својим малобројним истомишљеницама. Јавно се залагала за стицање права гласа за жене, и до краја је остала верна младалачким идејама о социјалној једнакости. Као болничарка, а касније и као лекарка, учествовала је у српско-турским ратовима, српско-бугарском рату у 19. веку, као и балканским и Првом светском рату у 20. веку.120px|Војислав Суботић(1859—1923) Био је српски хирург, један од оснивача Медицинског факултета у Београду, на коме је био професор , шеф хируршког одељења Опште државне болнице у Београду, водећи хирург у Србији крајем 19. и почетком 20. века. Објавио је низ радова из области абдоминалне хирургије, урологије, ортопедије. Његово име је у толикој мери повезано са оснивањем, развојем и афирмацијом српске оперативне медицине да се умногоме може тврдити да је био отац практичне хирургије у Србији.

Доктор Суботић је помагао рад Кола српских сестара и организовање првих курсева за обучавање српских девојака и жена за болничарке, који су претходили оснивању средње медицинске школе код нас. Као аутор рукописа „Српски лекари и српске добровољне болничарке у ратовима с Турцима и Бугарима 1912. и 1913.”, др Суботић није само пружио доказе о учешћу наших жена у српском санитету и у раду српског Црвеног крста, већ и међу првим документовао равноправност и уважавање улоге и доприноса жена лекара и болничарки у српској медицини. Др Суботић је такође препознао потребу школовања лекара код нас, па отуда његово залагање за оснивање Медицинског факултета у Србији. 120px|Михаило Петровић(1863—1934) Био је санитетски бригадни генерал југословенске војске, први српски хирург, професор универзитета, оснивач хируршког одељења Војне болнице у Нишу, шеф хируршког одељења Прве пољске болнице у Драгоманцима на Солунском фронту од 1916 — 1918, у којој се истако као ратни хирург и неуморни оператор. Писац бројних запажених научних радова из области хирургије, професор медицинског факултета, у два наврата председник Српског лекарског друштва., Сретен Миленковић, Милорад Димић, , Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004 (Бечеј Пролетер).116 стр. 120pxЕдуард Михел(1864—1915) Био је српски лекар, патолог, чешког порекла, референт за јавну хигијену при Санитетском одељењу при Министарству унутрашњих дела, редовни члана Главног санитетског савета Краљевине Србије,, једен од иницијатора за оснивање Медицинског факултета у Београду, члан Комисије за полагање испита за физикусе, члан Српског лекарског друштва и као војни лекар учесник Балканских ратова и Првог светсог рата. У: Ликови и дела истакнутих лекара од оснивања Српског лекарског друштва до данас. Српско лекарско друштво. Споменица СЛД, Београд, 1972: 231.120px| Адолф Хемпт(1874—1943) Био је лекар оснивач Пастеровог завода у Новом Саду. Он је стабилизовао Пастерову вакцину против беснила, тако да је она могла да буде дистрибуирана и до удаљених места. Његова метод за производњу вакцине је примењивана у свим Централноевропским земаљама. Већина земаља Европе прихватила је Хемптову вакцину и више деценија је производила за вакцинацију људи и за животиња против беснила. „Данас можемо рећи да је Пастерову вакцину наследила Хемптова, као најбоља све до развоја модерних вакцина са културе ткива“... на Симпозијуму поводом 80 година Пастеровог завода у Новом Саду 2001, др Имре Лонтаи изнео је податак да ко год је у Мађарској примио Хемптову вакцину, није оболео од беснила. Вакцина против беснила по Хемптовој методи произвођена је у Европи до 1989, а и данас се производи у неким земљама и у Јужној Америци, али под другим именом. 120px| Атанасије Пуљо(1878—1944) Био је српски лекар, стоматолог, научник широког знања из различитих области медицине, један од првих ратних стоматолога и један од најзначајнијих оснивача стоматологије у Србији.

Као добровољац у Балканским ратовима и активни учесник у Првом светском рату, Атанасије Пуљо је на основу стечених ратних искустава, први на Балкану истакао важност тимског рада зубара и хирурга у збрињавању повреда вилице и лица. Он је у стоматолошку праксу, три године пре осталих у свету, увео сопствени метод лечења запуштених прелома горње вилице, назван „балканска метода“, која је данас призната у целом свету.

Атанасије Пуљо био је и „пионир” стоматолошке радиологије у Србији, оснивач одонтолошаке клинике Медицинског факултета, њен први управник, у рангу ванредног професора универзитета за предмет Болести уста и зуба и један од главних заговорника оснивања Стоматолошког факултета у Београду, основаног 1948, четири године после његове смрти (1944)..

Према речима Бранислава Димитријевића, еминентног српског професора максилофацијалне хирургије, за српско зубно лекарство (Пуљо) беше што и Гогољ за сву потоњу руску књижевност., radio drama. II program Radio Beograda, 26. 10. 1997.

Великани српске медицине у 20. веку