Коча Јусуф-паша (1730, Грузија – 1800, Џеда) је био османски државник грузијског порекла, који је два пута обављао дужност великог везира (1786 - 1789) и (1791 - 1792). Поред тог положаја обављао је и разне друге положаје: дефтердара, капудан-паше, сераскера, итд. Истакао се у ратовима против Руса и Аустријанаца (1787 - 1792). Пошто је био љубимац султана Абдул Хамида I и Селима III, био је најмоћнији човек у царству.
Политички успон и положај благајника мини|лево|150п|Биста Ћизајирли Гази Хасан-паше, Јусуфовог господара, касније савезника Као дете је заробљен и одведен из Грузије у Истанбул, где је примио ислам. Потом га је откупио Хасан-ефендија, капетан трговачке флоте. После напуштања Хасана-ефендије, Јусуф је служио Гази Хасан-паши у Алжиру. Када је Хасан постао капудан-паша, Јусуф је именован за благајника. Тадашње финансије биле су у ужасном стању: није било правилног рачуноводства, ни протокола, а хартије су се чувале у џаковима. Није било ни буџета; султан и његови љубимци узимали су из државне благајне колико желе. Није било ни фискалне управе; приходи, то јест порез на хришћане и Јевреје, дохотци са султанових добара и царина на трговинску робу, издавати су под закуп предузимачима, који су становништву узимали све.
Велики везир Преузимање положаја и стање у Царству Године 1785. Јусуф је, заслугом Хасан-паше, уздигнут на положај везира, а, поставши султанов љубимац, већ следеће године, 25. јануара, на положај великог везира . Како је власт била деспотска и неуређена, султан је имао неограничену власт, али како је он живео затворен у сарају и није вршио државне послове, већ је управљање царством било поверено Јусуфу.
Војска је била невероватно неефикасна и заостала. Састојала се из коњице (спахије), која је живела на тимарима које им је султан дао, и пешадије (јаничари), подељене на 199 чета, смештених по истанбулским касарнама. Спахије нису више вршиле своју службу, а јаничари, уместо да се регрутују из султанових робова и да остану нежењени, почели су се женити и своја места предавати својим синовима, који су их сматрали као наследну државну службу, уз коју су се бавили и другим пословима. Сасвим су се изметнули искварили. Старо ратничко одушевљење заменила су друга, непосреднија и више себична осећања. Уживала се власт, и поседи, а развио се систем подвале и неодговорности. Јаничарски оџаци били су места свих врста корупције, а у исти мах легла бунта и нереда. Тако да су постали веома лоша и беспотребна војска за време рата, а врло немирна војска за време мира. Јусуф је имао велике проблеме с њима јер су у сваком тренутку били спремни да смене власт и учествовали су у дворским сплеткама кидишући на самог султана. Ова војска била је немоћна да смири хришћанске народе, који су, угњетавани вековима, били у сваком тренутку спремни да подигну устанак.
Свака је област имала свог војног управника, пашу, послатог из Истанбула, који је у њој имао сву власт. Већина паша је у то време куповала свој положај од Јусуфа, који их је постављао. Они који су заповедали каквим одредом војске бунили су се често против наредаба које су долазиле из Истанбула.
Османско царство као муслиманска држава никад није примано у друштво хришћанских европских сила, што је резулитарало отуђењем од европских владалаца; царевина је имала само једног савезника француског краља. Како се Царство у Европи утврдило освајањем, тако су европски владари себи давали за право да освајају или на било који други начин присвајају његове територије, које нису биле под заштитом међународног права. Највећа опасност претила је од Аустрије и Русије.
Тако да је опадајућој царевини претила опасност с више страна: побуне јаничара у Истанбулу, одметање паша по областима, устанци хришћанских народа, руско и аустријско освајање итд.
Избијање рата с Русијом Одмах по преузимању дужности, царевина се нашла пред великим искушењем; због извесних сукоба на Кавказу дошло је до запетих односа између ње и Русије. Султан предосећајући да царству прети опасност тада објављује проглас о скором рату са непријатељима ислама. Руска царица Катарина Велика одговара на то свечаним путовањем на Крим у пролеће 1787. године у пратњи аустријског цара Јозефа II. Јусуф је осетио тај састанак као оштрицу против царства и да се не би дао предухитрити 12. августа 1787. године, на подстицај Велике Британије и Пруске, наредио је предавање једне ноте се руском амбасадору у Истанбулу, Булгакову, у којој тражи повраћај Крима. Булгаков је одбио тај захтев, и њега затварају у тврђаву Седам Кула, што је значило исто што и објава рата. Јозеф II је одмах известио Катарину да он сматра тај инцидент као casus foederis. Руси нису уклонили своје конзуле из Влашке и Молдавије, а дана 1. септембра Турци су гађали из топова два руска ратна брода близу Очакова, на шта Катарина 18. септембра одговара објавом рата. У рат је била увучена и Аустрија као руски савезник, али она се прикључила рату касније.
Рат с Русијом Руски ратни циљеви били су у сагласности с грчким планом , а ако се тај план не би остварио и Османско царство не би уништило задовољавали су се уједињењем Молдавије, Влашке и Бесарабије у једну независну кнежевину под називом Дакија, којом ће владати царичин љубимац и министар Григориј Потемкин.
У овом рату турски сераскер је био Јусуф, док је главни руски командант био Потемкин. Војне операције су почеле једним покушајем насилног искрцавања турске флоте на пешчаним спрудовима на ушћу Дњепра код тврђаве Кинбурн, а које победнички спречава руски генерал Суворов. У исто време руске трупе истерују брђане шах — Мансура из целе области дуж реке Кубања и Лаба све до кавкаских планина. Те је године Османско царство од уништења спасила петодневна олуја, која је скоро потпуно уништила Потемкинову севастопољску флоту под која се упутила ка Варни.
Улазак Аустрије у рат и предратне операције Крајем јануара 1788. године, Аустрија са своје стране објављује рат Турцима. Стварна непријатељства почела су, међутим, раније. Aустријска савезничка војска, иако је донекле помогла руску, ипак није довољно суделовала у рату, већ се више ослањала на Србе. Многи Срби су устали против османске војске од Јадранског мора до Тимока. На то су Турци у лето 1787. године су навалили у Смедеревски санџак пре доласка аустријске војске, да почну насилним мерама и великим зулумима угушивати покрет. Стога су знатнији Срби: Ђорђе Петровић Карађорђе, капетан Коча Анђелковић, Радич Петровић и други, пребегли у Банат и Срем.
мини|лево|Територије које је освојио Коча Анђелковић — Кочина крајина. Пошто покушај, да помоћу Срба, уочи Ваведења, препадом узму Београд, није успео, у Аустрији се у зиму образовао засебан војни одред српских добровољаца под именом фрајкори, у ком су били поред осталих и они пребегли Срби којима је заповедао аустријски мајор Михаило Михаљевић. После увежбавања, фрајкори су у засебним одељењима почели нападати Турке. Њихов превасходни циљ, поред олакшавања посла редовној аустријској војсци, био је да створи повољније расположење за Аустрију у Србији и у томе су имали успеха, пошто им се убрзо придружио Алекса Ненадовић, један од најугледнијих Срба.
Од Фрајкорских је чета најзнатнија била она коју је предводио Анђелковић. Кад је Аустрија објавила рат Турцима, Коча је, веома храбар и одлучан, учествовао с једном аустријском четом у препаду на Смедерево, а онда је са својом четом напао и узео Пожаревац. После тог успеха напао је Хасан-пашину Паланку, Баточину и Багрдан, па је и одатле растерао Турке. Овим је стекао ратну славу и његова чета је постала неколико пута јача; једно време је бројала на 500 људи. С тога је цела ова војничка акција, у којој се аустријска војска није много излагала, добила је назив Кочина крајина.
Кочина крајина Помаган од Срба, Анђелковић је у новом смелом залету допро до Крагујевца и успео је чак да и одатле изагна изненађене Турке. На западу Србије, кнез Алекса Ненадовић очистио је од Турака ваљевски крај и гонећи их доспео је све до Чачка. Са учешћем српских добровољаца аустријска војска узела је 16. априла 1788. године Шабац. Иначе, првих месеци рата читав терет акције пао је на Србе, који су имали да припреме терен за главну војску. Анђелковићу је после показаних успеха стављено у дужност да пресече везе између Ниша и Београда. Он је то једно време вршио с доста среће, због чега је добио чин капетана и златну медаљу имајући уза себе до 3.000 српских бораца, али је после, недовољно помаган од аустријске војске, морао узмакнути пред надмоћнијом турском снагом. Турцима је снабдевање Београда било веома важна ствар и они је нису хтели упустити без тешке цене. Српске чете нису биле довољно снабдеване ни храном и то је дало повода осетном незадовољству и недисциплини, што се све појачало кад се видело да Аустријанци не улазе у борбу ни после очигледне турске намере да се пробију кроз моравску долину. Било је незадовољства и са Анђелковићем, који је оптуживан да је самовољан и да неправедно дели плен. Средином априла 1788. Дели Ахмет, вођа јаничара у Београду, је успео да разбије Анђелковића и да га натера на повлачење све до Пожаревца. Аустријанци су оклевали с планом. Они нису хтели да се много заложе све дотле, док не виде шта Руси намеравају и док ови не привуку на себе главнину турске војске.
мини|десно|Портрет цара Јозефа II, цара Светог римског царства, рад Јозефа Хикела из 1776. године.
Банатски поход Али место руске офанзиве дошла је турска. Почетком маја Јусуфом је, предводивши турску војску, ударио од Видина према Пожаревцу прошавши до Београда. Уплашено српско становништво или се повлачило испред њега или се смиривало. Јусуф се светио и кажњавао строго. Београдски трг био је пун српског робља. Број српских избеглица у Аустрији зато се крајем јуна попео на 50.000 људи са 300.000 комада стоке. Српски књижевник Милован Видаковић, који је описивао бег своје породице у Срем, казује како су пролазили поред пустих села, речима:
Кад је потиснуо добровољачке чете из моравске долине и обезбедио Београд, Јусуф је пренео ратиште на аустријску страну, у Банат. Хтео је да пресече евентуалну везу између Руса и Аустријанаца. У лето 1788. почела је његова офанзива у Банату, која је имала брзе и релативно лаке успехе. Анђелковић, који се тада налазио дубоко у Србији, на глас да је Јусуф прешао у Банат, вратио се преко Дунава. Он је преузео одбрану рударског места Брзаску, али га је Јусуф после огорчене борбе, захваљујући издаји и кукавичлуку неких влашких одреда, савладао, опколио, заробио и са 60 другова код Текије набио на колац. Аустријска војска, слаба и изненађена, није могла лако да се прибере и Јусуф је заузео цео јужни Банат. Ушао је и у Панчево. Њему су се придружили непоуздани Власи и ту и у неготинској Крајини, нешто из страха, а нешто и због пљачке. То је, сасвим разумљиво, унело панику и међу Србе. Нажалост за Јусуфа, ова офанзива није имала дуга даха. Недовољно спремна војска брзо је малаксала и није искористила своје прве успехе. На срећу малаксалост турске војске није искористила аутријска војска, чије су се главне трупе под заповедништвом Ернста Гидеона фон Лаудона, прослављеног фелдмаршала из Седмогодишњег рата, у то време налазиле на босанској граници. Ова војска имала је некаквог успеха, али очигледно недовољног.