200px|мини|Српски ратни сликар Надежда Петровић на ратном задатку слика Везиров мост Српски ратни сликари с почетка 20. века били је мања група сликара, импресиониста који су се бавили овим правцем сликарста, познатом по светлости, на ратним бојиштима српске војске у прве две деценије 20. века. Оног момента када је српско руководство, које је водило ослободилачке ратове на тлу Балкана, схватила да уметност може оно што извештаји и документи не могу: да пренесе и сачува осећања људи који страдају због рата, установљено је звање ратног сликара, професија каква као таква није постојала у другим земљама. Оснивање те професије у том тренутку, али и касније за историју, било је веома важно, како би свет видео и осетио шта је све српски народ пропатио због наметнутих ратова и како је бранио своју земљу.Између трубе и тишине: ратни сликари 1912–1918: Галерија РТС, Београд, 13. март – 13. април 2014. / [аутор изложбе и каталога Здравко Вучинић; фотографија Срђан Вељовић], Београд 2014.
Појам ратни сликар Врховне команде Појам ратни сликар Врховне команде (сликар извештач) треба разликовати од појма ратни сликар или вајар као професионални борац, ратник. Један број уметника је српску војску са штабом пратио до пробоја, значи до самог краја, док је било и оних који су, са своје стране, на који било начин, учествовали у борбеним дејствима али као сликари нису били у функцији Врховне команде, већ су бележењу података приступали из личног, патриотског чина.
Такође ратни сликари су се разликовали и по томе што су слободно могли да се крећу по војишту, и што су за свој уметнички рад примали принадлежности које су дневно износиле 3 динара, што је било у рангу накнаде коју су примали официри. Први документи о „ратним сликарима” 200px|мини|„Упут за кориснике ратних сликара придодатих штабовима виших јединицана војишту” Званични назив ратни сликар први пут се јавља у документу од 21. септембра 1912. године, објави за путовање број 86, која је, са потписом будућег војводе Живојина Мишића, издата сликару Петру Раносовићу, о коме се мало зна: студирао је сликарство у Минхену, био је један од оснивача Удружења српских уметника за пластичне уметности и музику, претече данашњег УЛУС-а. Захваљујући његовој слици из 1896. године „Катанић на Несковим вису”, односно поштанској дописној мапи која је урађена по њој, остао је доказ о великом херојству капетана Катанића у Српско-бугарском рату.Соња Ћирић Занимање – ратни сликар Политикин Забавник бр. 3320 од 25. септембра 2015..
Следећи податак односио се на објаву број 4190, од 27. јуна 1913, који је издао начелник Генералштаба Петар Бојовић, и на основу које је сликар Драгомир Глишић упућен у рејон Дунавске дивизије првог и другог позива.
Након првих радова српских ратних сликара, Штаб Врховне команде српске војске, увидевши њихов значај издао је и званично „Упут за кориснике ратних сликара придодатих штабовима виших јединицана војишту”, са ознаком број 2401 које је штампано је у Ваљеву 20. августа 1914. године. У овом документу су срочена упутства за њихов начин деловања у ратним приликама, што значи да су уведена правила владања, задаци и обавезе којих су уметници морали да се држе.
Тако је по први пут у Србији, колико је познато и у историји уопште, званично уведен назив „ратни сликар”. Наредбу је издао војвода Радомир Путник како би се најважнији тренуци борбе, па и осталих ратом изазваних прилика, сачували за историју. У њему је наложено да се што верније прикажу токови борбе, да се насликају сви важнији моменти и поуздано предочи њихова импресија.
Појам ратни сликар Врховне команде (сликар извештач) треба од појма ратни сликар или вајар као професионални борац, ратник. Један број уметника је српску војску са штабом пратио до пробоја, значи до самог краја, док је било и оних који су, са своје стране, на који било начин, учествовали у борбеним дејствима али као сликари нису били у функцији Врховне команде, већ су обавезу према бележењу података сматрали личним, патриотским чином.
Ратни сликари у истом строју са српском војском на бојишту Како би ратна збивања остала забележена ратни сликари су марширали, логоровали видали ране и прелазили врлети албанске голготе, са војници под пуном ратном опремом, уместо пушке и бајонета „наоружани” скицен блоковима и платнима, графитом, угљаним бојама, кистовима, хартијом и другим сликарским прибором.
Међу њима је било и оних који су попут Надежде Петровић,Јанковић Оливера, Надежда Петровић између уметности и политике, Београд 2003 Косте Миличевић, Малише Глишиће, Милана Миловановић, Јефте Перића поред улоге ратних сликара, допринос српској војсци и народу кроз ангажмање на дужостима болничара, кувара, копача ровова итд.
Сликарима је било званично одобрено кретање на бојишту, као и бројним дописницима и фотографима из иностранства, како би њихова стваралачка дела не само ширила истуну о жестокој српској борби за очување своје земље, већ и била нека врста противтеже развијеној ратној пропаганди у Аустроугарској, која је ширила идеологију оправданости ратовања и злочина, ослањајући се на casus belli, ради прерасподеле кривице, наводно у интересу европског заједништва, „коју оправдавају чак и у 21. веку”. Део слика српски ратни сликари на изложби „Сликари, ратници, сведоци” у Галерији САНУ (2017) 600px|безоквира|центар
Плејада српских ратних сликара Плејаду српских ратних сликара, који су чинили разнородну уметничку сцену у Србије, саздану на контрадикторном двојству, с једне стране, од страдања, катаклизме и очајања рата, а с друге стране од уметничког процвата и достојанства врхунца сликарског стила у избеглиштву, чине следећи сликари специфичног српског импресионизма: Слика Генералије Каријера100px|