250px|мини|Сребреница је припадала подручју Осата и била један од најзначајнији центара ширег подручја Подриња (на слици означено плавом бојом) Сребреница у средњем веку припадала је подручју Осата и била један од најзначајнији центара ширег подручја Подриња. Значај Сребренице за економски живот на подручју Осата, чији се први помен имена налази у архиви дубровачке власти из 1352. године, огледао се у томе што је њен развој условљавао и управно и економско јачање и ширење подручја Оста, са Сребреницом, као значајни економским центаром, и доста самосталним управним дистриктом са јаком дубровачком колонијом.Група аутора, Хисторија народа Југославије, књига I, Загреб, 1953. У средњем веку Сребреница је променило више господара док није потпала под Османско царство. Колики је био значај Осата и Сребреница у средњем веку илуструје податак да је 13 пута мењали свога господара, све до пада под Турску, и даа је пет пута била у србијанским, четири пута у босанским, три пута у турским и једанпут под угарском влашћу.
Након пада и Босне, а тиме и Сребренице у Османлијске руке, она почиње да се економски и културно распада, јер је османлијска култура ову за онај период напредну варош постепено претварала у касабу. Са Османлијама престаје златни период сребреничке рударске делатности, а историја сребреничког рударског насеља престаје даље да се развија, а главно богатство задржало се још једино у лковитим водама које извиру на подручју Сребренице.
Положај и припадност 250px|мини|„Стари град”, средњовековни „Сребреник” 250px|мини|Босна (са Сребреницом у њој) у време босанског краља Стефана II Котромањића 250px|мини|Панорама данашње Сребренице Први помен имена Сребренице налази се у архиви дубровачке власти од 16. августа 1352. године, када су двојица дубровачких књигоноша записала да су на захтев Груба Менчетића предали писмо Бевењутићу (Bene de Benuennuta) „in Seberniça”.Михајло Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, књига I, САНУ, Одјељење друштвених наука, Београд, 1955. стр. 48.Мада се и од 1333 године. у данашњим развалинама Доњег града, чувеног средњовековног „Сребреника”, помиње постојање дворског простора босанског краља Стефана II Котромањића,Ђорђе Беатовић, БРАТУНАЦ И ОКОЛИНА У МОЈИМ СЕЋАЊИМА, Београд,1981. стр.12 који је владао Сребреницом (мада је тешко одговорити да ли је њена утврда „Сребреник” претходила настанку насеља, или се уз ово стратешки врло значајно насеље развила утврда, коју често миешају са Сребреником у подножју Мајевице).Михајло Ј. Динић, Сребреник крај Сребренице, Српска краљевска академија, Глас, CLXI, Београд, 1934., стр. 183-196.
Сребреница се у 14. веку, у ширем смислу, налазила унутар земље Усоре, на подручју босанске облати Подриња (Треботића), и често је у средњем веку давало и усорског војводу.Павао Анђелић, О усорским војводама, У: Убдикација области Треботића и територијално-политичка организација Босанског подриња у средњем вијеку, Гласник земаљског музеја Босне и Херцеговине, Археологија, Нова серија XXX/XXXI (1975/76), Сарајево, 1977. стр. 32-39.Павао Анђелић, Треботић Подриње, У: Убдикација области Треботића и територијално-политичка организација Босанског подриња у средњем вијеку, Гласник земаљског музеја Босне и Херцеговине, Археологија, Нова серија XXX/XXXI (1975/76), Сарајево, 1977. стр. 249-251. У сложеној феудалној структури босанске државе седећа хијерархијска лествица јесте „земља”. У раном средњем веку Сребреница и Осат су припадали „земљи” Усори међутим каснијом феудалном децентрализацијом ранија област Треботић — Подриње прераста у земљу при чему цело подручје остаје под управном усорског војводе. Управо ту улогу усорског војводе крајем 14. и почетком 15. веа заузимају особе чије се порекло веже за Подриње.Марко Вего, Насеља босанске средњевјековне државе, Свјетлост, Сарајево 1957.
Земља Усора са Сребреницом у њој у средњем веку као и данас, налазила се у ширем подручју Осата — који је још од босанског раног средњег виека имао специфичности самосталне природно-привредне целине (жупе). у Географском смислу Осат је део Подриња, а у најужем значењу риечи, омеђен порјечјем Дрињаче са запада и севера, а обронцима планине Јавора — са југа. Читаво подручје — са сливовима 7–8 мањих Дрининих притока, представља јасну, иако не сасвим хомогену, географску целину.
Град Сребреница била је у средњм веку једно од најстаријих насеља, не само у Босни и Херцеговини већ и на Балканском полуоострву, захваљујући друштвено-историјском развоју условљеном пре свега рударству у коме је Сребреница више векова било миграционо стециште. За време босанског краља Стефана II Котромањића Сребреница је била изнад свих рудника у Босни јер је давала три пута више руде од осталих рудника.
Градска управа Сребренице у средњем виеку била је састављена од градског већа са кнезом на челу, коме су у градским пословима, у време владавине српских деспота, понекад помагали и верски поглавари (православни митрополит сребренички и гвардијан католичке Цркве. Због великог броја Дубровчана у Сребреници је била основана и њихова извршна власт на чијем челу је стајао конзул. Постојао је и посебан суд који је решавао спорове Дубровчана, а био је постављен од стране Малог вића Дубровачке републике. Сребреница је имала и градски статут „закон Сребренице”,Група аутора, Река Дрина и Подриње, Београд, 2000. стр. 252. међутим, за рударе је важио посебан закон. Као највише тело стајала је рударска скупштина која је решавала све спорове везане за рударе и рудник. Оваква правна институција у Сребреници задржала се скоро цео средњи век.
Аутохтони становници Сребренице сусретали су се и мешали са досељеним имигрантима, пре свега Дубровчанима, Сасима, Османлијама, Власима и другим. Како су досељени становници по правилу били различитих етничких и рели-гијских припадности, то је неминовно послије културног довело и до биолошког мешања простор Сребренице мултиетничним и мултирелигиозним становништвом. После Стефана дошли су краљ Твртко II 1377. године. Сребреница је 1390. давала краљу Твртку 850 литри чистог сребра годишње. Као је Сребреница напредовала у привредном погледу око ње су се формирала мања насеља, али и под њеним утицајем и нови економски центри Звоник (данашњи Зворниик). Дубровчани тада само Ново Брдо данас истоимено село код Гњилана и Сребреницу називали градовима јер број становника био до 40.000, док Рим у то време имао тек око 15.000 становника.Група аутора, Река Дрина и Подриње, Београд, 2000. стр. 249.
Године 1411. Сребреницу је заузео мађарски краљ Жигмунд. У Будиму на Духове 1412. године, на свом двору, краљ Жигмунд окупио је владаре са којима је био пријатељ и савезник, и све кнезове и веће војводе који су му признавали врховну власт. Тада је у Сребреница и околиним подручјима своје значајне поседе имао Драгиша Дињичић, који се помиње у повељи из 1400. године као свједок „од Подриња”. Такође, познато је да су Дињичићи признавали Златоносовиће који су обављали дужност усорског војводе као своју господу. Свакако да овај важан податак иде у прилог чињеници да су изнад њих у хијерархији стојале усорске војводе, што упућује да је и ово оближње сребреничко подручје припадало Усори, те као такво улазило у састав усорске (босанске) земље Подриња.
Угарски краљ Жигмунд Луксембуршки је након рата против Босне, из њеног састава издвојио Сребреницу и поклонио је српском деспоту Стефану Лазаревићу 1411. године. Стефан Лазаревић је своју владавину у тој области започео једним тешким чином. Кад су се у руднику Сребреници побунили рудари, наредио је да се коловође казне стављањем усијаних белутака под колена, и тако заувек остану осакаћени. У старом ћирилском српском документу који описује како је Сребреница освојена од Босне, за њене становнике се каже: "Се же вси јереси богомилские сут".Гласник Српског ученог друштва, Св. XX., књ. III. г. 1866., pp. 148.
У поседу Србије, Сребреница се помиње први пут 2. октобра 1413. године, када је деспот Стефан Лазаревић владо Сребреницом, Знепољем, Мачвом, Београдом и Зетом. Та деспотска држава била је за трећину већа од оне коју је имао његов отац Кнез Лазар. Србија у овом историјском периоду представљала је државу значајне вредности, која је међу балканским народима Србима омогућавала да буду најбољи иза Турака. Деспоту су рудници Ново Брдо и Сребреница доносили велике приходе (годишње и до 250.000 дуката).Драгутин Ј. Дероко, Дрина — географско-туристичка монографија, Издањедруштва фрушка Гора, Нови Сад, 1939. стр. 205
Сребреница је остала српска све до 1440. године, када је припала Османлијама.
Етничка и религијска различитост становништва Сребренице У Сребреници, према неким историјским подацима, главну средњовековну етничку структуру становништва били су Босанци, Дубровчани, Саси, а било је делимичнои Србијанаца.Татомир Вукановић, Сребреница у средњем веку, Гласник државног музеја у Сарајеву, нова серија, свеска I, 1946, стр. 63.
Етничка различитост Сребреница је кроз историју свог развитка имала разноврсну етничку структуру. У раном средњем веку доминирали су Римљани. У Сребреници су живели и јужнословенски народи. Главно житељи у Сребреници били су Босанци, Дубровчани, Саси и Србијанци, затим као завојевачи Мађари а потом Турци. У Сребреници је било повремено и Арбанаса који су били насељени око риеке Дрине и служили се баналачким тајним говором.
Сребреница није била изолован случај друштвено-историјске мултилатералности, већ напротив, она је због свог урбаног развоја била карактеристичан пример целокупног босанског друштва на подручју источне Босне. О настанку и развоју мултирелигиозности и мултиетничности у источној Босни познати етнолог Јован Цвијић пише:
Верска различитост Има мишљења да су у религијском смислу сви становници Сребренице почетком 15. века били припадници Цркве босанске. У Летопису деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа за становнике Сребренице наводи се да су „сви ереси богумилски.”<ref name="autogenerated182">Ћоровић Владимир, Хисторија Босне', репринт издање, Глас српски,Бања Лука, 1999. стр. 182.</ref> Латински извори су увек сматрали Православну Цркву за шизматичку (расколничку) те су под називом „Босанска црква” подразумевали ретку, малобројну и незнатну скупину јеретика манихејске јереси, под називом Богумили, што по неким историчарима није тачно јер у то време није записано деловање поменуте верске заједнице на подручју Сребренице. Али је зато забележено да је у духовном погледу у Сребренице и околине доминира учење Цркве босанске, о чему говори и чињеница да се у непосредној близини Сребренице налазила и значајна хижа Цркве босанске Љупсково (Glubschouo'') с почетка 15. века. На то утицај Цркве босанске указује и потврђује, концентрација Стећака на овом подручју.Шефик Бешлагић, Стећци — каталошко-топграфски преглед, Веселин Маслеша, Сарајево, 1971, стр. 234-238
Да је Сребреница била мултиетничких, религијских и културних идентитета, говори и податак у бројним изворима да су на овом простору деловале ти цркве: Православна Црква и римокатолички ред фрањеваца, којима је Бан Степан Други одобрио оснивање самостана (Олово, фојница, Сребреница) и Црква босанска. Богумилско учење У десетом веку у Боснској феудалној држави ово подручје постало је важно уточиште прогнаника и присталица једног новог учења које се супростављало раном хришћанству. Ово ново учење о будућем спасењу увео је бугарски јеретик поп Богумил, па је учење и добило назив богумилство. Његова догма се сводила на то да постоје два виша бића, један добрии један зли бог. Богумилство се брзо ширило половином десетог века из Македоније, далеко преко граница Византијског царства. чак и по Немачкој, Италији и француској.
Богумилско учење које се прво простирало у западним деловима Србије, од Љига до Дрине, прешло је и на Осат и Сребреницу у источној Босни, сведо Романије. Да је било богумила међу становницима средњовјековног Осата, непобитно потврђују до дана данашњег сачувани примјерци стећака на више локалитета.
Долазак Фрањеваца на простор Сребренице