Сви данас постојећи биљни организми се разврставају у двије велике групе: ниже биљке - талофите (-{Talophyta}-) и више биљака - кормофите (-{Cormophyta}-). Ниже биљке имају тијело, названу талус, изграђено од сличних ћелија које не граде ткива и органе. Ове биљке живе претежно у води или влажној средини. У групу нижих биљака спадају: алге и лишајеви, те гљиве као посебна категорија. Кормофите имају тијело (кормус) изграђено од разноврсних ћелија које граде ткива, органе и живе претежно на копну. Вишим биљкама припадају: маховине, папрати, голосјеменице и скривеносјеменице.Osnovi biologije i ekologije za studente i nastavnike razredne nastave, Mitar Novaković, Stojko Vidović Slađana Petronić, Istočno Sarajevo, 2011.Botanika, Kojić M., Pekić S., Dajić Z., Nauka, Beograd, 1998.
Алге Од модрозелених алги током еволуције настале су сложеније грађене алге. Међу њима и даље се срећу једноћелијски облици, али и колонијални и вишећелијски облици различите грађе тијела. Алге имају вегетативно тијело које се зове талус, односно, немају јасно издиференциран коријен, стабло и лист. Поред постојећег пигмента хлорофила a, током еволуције изградиле су и друге хлорофиле b,c,d,e. На основу боје тијела, начина размножавања и других особина, алге дијелимо на: златасте, силикатне, мрке, црвене, жутозелене, аугленоиде, зелене алге и харе.
Златасте алге Златасте алге (-{Chrysiohyta}-) претежно чине једноћелијске алге које садрже хлорофил a и c, те пигменте каротин и ксантофил. Као резервна материја нагомилава се хризоламинарин у цитоплазми, а уље у вакуолама. Имају широко географско распрострањење, а налазе се у слатким, бракичним и сланим водама. Значајне су као произвођачи органских материја и кисеоника у воденим екосистемима, те као важна карика у ланцима исхране.
Силикатне алге Силикатне алге (-{Bacillariophyta}-) или дијатомеје распрострањене су у слаткој и сланој води, најчешће у планктону, а неке врсте живе у влажном земљишту. То су једноћелијски облици, мрке боје. Ћелијски зид је посебне грађе, спољни слој је од стакласто прозирног силицијума, а унутрашњи од пектина. Састоји се од двије половине, при чему већа (епитека) поклапа мању (хипотека), слично поклопцу и кутији. мини|Силикатне алге, дијатомеје Облик ових организама је врло различит. У цитоплазми се налази једро и хроматофоре, а садрже рибозоме и митохондрије. Силикатне алге се размножавају диобом ћелија, а рјеђе полним путем помоћу гамета. Приликом диобе свака кћер ћелија добије по једну половину ћелијског зида, а другу дограђује. У полном начину размножавања двије јединке се приљубе, а њихова једра се спајају дајући зигот. Зигот расте у нову јединку и образује нови зид. Врло су значајни као произвођачи хране и важна карика у ланцу исхране водених организама. Осјетљиве су на промјену хемизма воде, па се користе као индикатори степена њене чистоће.
Мрке алге Мрке алге (-{Phaeophyta}-) су вишећелијски облици причвршћен за стијене у води, најчешће у морима. Талус показује велику разноврсност. мини|Мрке алге Код најпростијих је кончаст, гранат или плочаст, али има врста чији је талус врло сложене грађе са издвојеним дијеловима налик на коријен, стабло и лист. Неки талуси имају ваздушни мјехур за одржавање талуса у усправном стању. Ћелијски зид је грађен од целулозе, алгина и фукоидина. У цитоплазми се налази једро, крупна вакуола, рибозоми и митохондрије. У хлоропластима се налазе хлорофили a и c, те фукоксантин који даје боју талусу. Резервне материје код ћелија су: алкохол манит, уље и полисахарид ламинарин, а скупљају се и знатне количине јода. Мрке алге размножавају се вегетативно, спорама и полно. Вегетативно размножавање врши се одвајањем дијелова талуса из којих се развијају нове јединке. Бесполно размножавање врши се спорама - зооспорама. Полни процес се одвија помоћу гамета различитог облика: изогамија (гамети су једнаки), хетерогамија (женски гамет је крупнији) и оогамија (женски гамет крупан и непокретан). Мрке алге служе као храна морским животињама, али и одлична заштита за икру и младунце риба. Неке врсте су богате угљеним хидратима и витаминима, па се користе у људској исхрани. Најпознатији родови су: -{Fucus, Laminaria, Macrocystis, Ectocarpus,}- итд.
Црвене алге Црвене алге (-{Rhodophyta}-) се налазе у свим океанима и претежно у тропским морима на великим дубинама (чак до 500 метара), а мали број у слатким водама. мини|лево|Црвене алге Ријетки су једноћелијски облици а најчешће имају сложено грађен талус. Ћелијски зид је грађен од целулозе, пектина и агара. Хлоропласти садрже хлорофиле a и d, те велике количине фикоеритрина који даје боју талусу. Резервне материје су најчешће у облику скроба, означеног као флоридин. Размножавају се само полним начином, а њихови гамети су непокретни (без бичева и трепљи). Црвене алге се користе у исхрани, као салате, варива или додатак јелима. Сушене са другим алгама користе се у исхрани животиња и као ђубриво. Из ових алги добија се агар-агар, желатинозна супстанца која одржава влажност. Користи се у припремању подлога за узгој микроорганизама у биологији и медицини, те се примјењује у индустрији хљеба, папира, текстила, итд. Познати род је -{Batrachospermum}-.
Жутозелене алге Жутозелене алге (-{Xanthophyta}-) су једноћелијски, колонијални и вишећелијски облици, који претежно насељавају слатке воде.Ћелије имају једно веома ситно једро, хлоропласти су плочасти или сочивасти, садрже хлорофиле a и e, каротине и ксантофиле. Основни облик резервне материје су масне капи. Ћелијски зид је грађен из два једнака или неједнака дијела од пектина прожетог силицијумом. Размножавају се вегетативно (диобом конца на неколико дијелова), бесполно помоћу зооспора, или полно, по типу изогамије и оогамије. Познатији родови су: -{Tribonema, Vaucheria,}- итд.
Еугленоиде алге Еугленоиде алге (-{Euglenophyta}-) живе у слаткој и сланој води. То су једноћелијски облици без правог ћелијског зида, а спољашњи дио цитоплазме је чвршћи и назива се пеликула. Крећу се помоћу бичева (1-3 бича), а у хлоропластима се налази хлорофил a и c, те бета каротин. Осим аутотрофа има и сапрофитских облика, а неколико врста живе као паразити на водоземцима и бескичмењацима. Код неких облика присутна је очна мрља, тјелашце осјетљиво на свјетлост (фоторецептор). Размножавају се, најчешће, уздужном диобом ћелије, а током диобе се крећу. При неповољним условима формирају споре. Планктонсти облици значајни су у ланцу исхране, а фотосинтетски облици стварају кисеоник и органске материје. У мраку и при обилној органској исхрани еуглене губе хлорофил, па тада са аутотрофног прелазе на сапрофитски начин исхране. Најчешћи родови су: -{Euglena, Phacus, Trachelomonas, Colatium}-, итд.
Зелене алге Зелене алге (-{Chlorophyta}-) су претежно становници слатких вода, мање их је у морској води, а постоје облици који насељавају стијене, стабла дрвећа и влажно земљиште. Јављају се као једноћелијски, колонијални или вишећелијски организми, а њихов талус може бити кончаст, плочаст или разгранат. Ћелије имају најчешће једно једро, а хлоропласти садрже пигменте хлорофил a и b, те каротине. Ћелијски зид грађен је од целулозе, резервна материја је скроб, а покретни облици имају бичеве. Размножавање је веома разноврсно. Вегетативно размножавање кончастих облика врши се одвајањем дијелова конца из кога се развија нова јединка. Код бесполног размножавања образују се зооспоре. Полно размножавање је типа оогамија, али се јавља специфичан облик - конјугација. Два различита талуса приближавају се један другом, између њих се формира копулациони канал преко кога садржај једне ћелије прелази у другу и настаје лоптасти зигот из кога се развија нови талус. По својим биохемијским карактеристикама и метаболизму зелене алге су блиске копненим (вишим) биљкама, па се сматра да више биљке воде поријекло од зелених алги. Зелене алге су богате врстама, али оне не залазе у воду дубље од неколико метара. Већина врста живи у планктону слатких вода или причвршћене за чврсту подлогу, а мањи број живи у морима близу обале. Производе кисеоник и продукују значајну количину органске масе а важне су у исхрани већег броја животиња, па и људи. Карактеристични једноћелијски облици су: -{Chlamydomonas, Chlorella}-, колонијални облици: Scenedesmus, Volvox, кончасти облици: -{Ulothrix, Spirogyra}-, те морски облици: -{Ulvam Caulerpa, Acetabularia}-.
Хара Харофите (-{Charophyta}-) или пршљенице су вишећелијске крупне алге, жбунасти талус је веома сложене грађе и на њему се разликују стаблолики и листолики дио и ризоиди. Изданак има чланке и чворове. Распрострањене су у слатким споротекућим или стајаћим водама, а мали број врста живи у бракичним водама. Тјемене ћелије и неколико сусједних ћелија не садрже хлоропласте, а све друге ћелије имају сочивасте хлоропласте са хлорофилима a и b, те каротинима. Ћелијски зид је целулозан, а спољашњи дио је прожет кречним супстанцама. У централном дијелу цитоплазме је крупна вакуола, једра се налазе у великом броју, а резервна материја је скроб. Харофите се размножавају вегетативно. На ризоидима се налазе кртоласти израштаји који се одвајају од биљке и израстају у нове јединке. Полни процес је по типу оогамије, а на истом чвору се развијају антеридије и оогоније. С обзиром да су то крупне алге (најчешће 0,5-2 милиметра), на дну басена граде подводне ливаде, те представљају добру заштиту за рибну млађ. Представљају значајну карику у ланцу исхране водених организама, а у неким крајевима људи их скупљају, суше и користе као ђубриво. Најзначајнији род је -{Chara}-.
Гљиве Гљиве (-{Mycophyta}-) су необичан, разноврстан и недовољно проучен свијет. мини|лево|Мухара (-{Amanita muscaria}-) Тијело гљива може бити грађено од једне или више ћелија, има облик мицелија који је изграђен од кончастих творевина - хифа. Мицелиј је мрежа хифа која, попут паукове мреже, прораста супстрат. Хифа је хранидбена нит гљиве, која на врху има заобљене изданке (хаусторије) који продиру у ћелије, упијају храну и тако хране гљиву. Хифе могу бити септиране и несептиране. Гљиве су еукариотски организми са диференцираним једром, ћелијски зид је грађен од хитина, а резервна материја је у виду гликогена (као и код животињских организама). За оптимално развиће гљива, поред потребних хранљивих материја, неопходна је повољна температура и довољно влажности. Будући да немају хлоропласте, гљиве убрајамо у хетеротрофне организме, а енергију стварају на сличан начин као и животиње и многе бактерије. Неке гљиве, да би се размножавале, развијају плодишта. Свако плодиште ослобађа сићушне споре, а клијањем спора на одговарајућој подлози настаје нови мицелиј. мини|Лисичарка (-{Cantharellus cibarius}-) Једно плодиште ливадске печурке произведе око 16 милијарди спора.
Будући да не врше основну функцију биљака, фотосинтезу, а не крећу се и не размножавају полно попут животиња, не могу се сврстати ни у прву, ни у другу групу. Оне представљају посебан облик живота на земљи, који је развио три основне стратегије преживљавања у природи, а то су: гљиве симбионти које живе у заједници са многим биљним врстама и међусобно се испомажу (задржавају воду у мицелију, а ту воду користе биљке које помоћу коријења извлаче минералне материје неопходне за раст гљива), гљиве сапробионти (разлагачи) без чијег дјеловања у природи не би могло доћи до разлагања органских материја биљног поријекла. гљиве паразити које нападају живе биљке, људе и друге гљиве. Болести које узрокују биљке зову се микозе. Кроз мрежу танких хранидбених нити, гљиве упијају храну из живе или неживе органске материје. мини|Вргањ Гљиве се размножавају: вегетативно (фрагментацијом мицелијума и пупљењем), бесполно и сполно. Бесполно размножавање се врши помоћу различитих спора, које према постанку могу бити: ендогене или егзогене (настају у проширењима која се зову конидије). Полно размножавање се врши помоћу гамета (изогамија, анизогамија, оогамија), који се стварају у диференцираним хифама мицелијума. Гљиве могу бити јестиве, љековите, психоактивне, халуциногене (-{Amanita muscaria}-) и отровне.