Племенски савез Полапских Срба представљао је заједницу словенских племена на ширем простору средњег Полабља, које је током раног средњовековног периода било настањено Полапским Србима, односно Гломачима, Нишанима, Милчанима, Бежунчанима, Лужичанима, Суслима и другим сродним племенима. Традиције свих старих полапско-српских племена данас се негују у склопу ширег историјског наслеђа савремених Лужичких Срба.
Пошто су стари Лужичани из раног средњовековног периода били само једно од тадашњих полапско-српских племена, за означавање свих српских племена из те скупине у контексту средњовековних односа користи се шира полапска одредница, пошто је лужичка одредница у то време имала само уже (племенско) значење. Пошто су средњовековни Гломачи, Нишани, Милчани, Бежунчани, Сусли и припадници других суседних племена били сродни старим Лужичанима, чије се племенско име одржало до данашњег дана, као име јединог племена из шире скупине Полапских Срба које је опстало до савременог доба, старија прошлост свих тих полапско-српских племена данас се сматра саставним делом старије историје савремених Лужичких Срба.
Племена полапских Срба настанила су се на просторима средњег Полабља већ током 6. века, а прво помињање у историјским изворима везано је за збивања из 631. године, када је Дерван - кнез полапских Срба, престао да признаје врховну власт франачких краљева, придруживши се Самовом племенском савезу. По кнезу Дервану, прва држава полапских Срба назива се „Дерванова Србија”. Иако полапски Срби нису трајно успели да изграде јединствену државу, по прабилу би се удруживали када би их неко напао, а то су најчешће били Германи или нека друга словенска племена. Свако племе им је имало посебног кнеза или жупана, као и утврде из којих би се бранили од непријатеља. Међу владарима чија су имена забележена у историјским изворима, поред Дервана су из најстаријег периода познати Милидух и Цзимислав (9. век). Сматра се да су племена полапскх Срба крајем 9. века постала део шире словенске заједнице која је била окупљена око Великоморавске кнежевине. Иако су у разним периодима признавала врховну власт франачких владара, племена полапских Срба су очувала унутрашњу самоуправу све до средине 10. века, када је наступио први талас ширења немачке власти, што је потом довело до Велики устанак Полапских Словена (983), чиме је немачка експанзија привремено заустављена. У периоду од 1002. до 1032. године, источна племена Полапских Срба (лужичани, Милчани, Бежунчани) била су под привременом пољском влашћу, а потом су поново потпала под немачку власт, након чега је уследио период интензивног наметања феудалних односа и постепене германизације.
Према претпоставкама појединих истраживача, управо је подручје полапско-српских племена представљало древну Белу Србију, али та хипотеза није шире прихваћена, пошто други истраживачи сматрају да се првобитна Бела Србија налазила на потоњим чешко-моравским просторима или још даље према истоку, на подручју Карпата.
Историја
Досељавање и племена 200п|мини|Српска племена у 9. веку. Најстарије и најмање словенско-српско племе насељује данашњу Лужицу, област на средњој Лаби, то би могло да се деси у 6. веку н.е. Ово је везано за преисторијске сеобе народа, поготово за насељавање словенских племена у област западно од Одре, ово се десило највероватније после пада Тириншке империје 531. године, а пре настанка Самове државе на почетку 7. века, а долазило је из данашње Пољске. У то време се развијало етничко уједињење српских племена између Зале и Бобре/Нисе етничко уједињење српских племена која су се у току даљег развијања око 850. године ујединила са још више племена. Племена Полапских Срба су: Лужичани, Милчани, Гломачи, Нижићи (поред градова Торгау/Десау), Суселци (око Делича) и Љутићи (у деловима данашњег Лајпцига) и то су две трећине целе племенске групе. Онда, већина мањих племена населила се близу данашњег немачких градова Хале, Алтенбурга и Дрездена. Прво су франачки писци писали опуштено у вези Срба (Surbi, Sorabi) и стављали их у области већином поред Лабе, касније се у информацијама јавља читав низ племена са својим именима, и то на западу као и на истоку од Лабе (839. Коледићи, 850. Милчани). Племе Гломача које су Франци назвали Таламинзи је живело са обе обале Лабе. У 9. и 10. веку ова племена нису више чинила политичку целину. Нека племена, поготово она поред Зале, потпадала су од 8. века повремено под франачку власт, а касније источнофраначком царству које их је спојило у нарочити политички појас тзв. Limes Sorabicus (849—880). Срби су се населили на простору од око 40.000 km², како тврде археолози, такође тврде да је било око 160.000 Срба. Од 7. века мале групе Словена су продрле на територију Тирингије (о томе сведоче ретки археолози који се баве проучавањем суковско-џеџичке културе и риусенске културе. Од 9. века су почеле миграције Словена на запад, и то потврђују документи из 9—13. века. У неким областима Тирингије од 7. века, Словени су чинили 37% становништва. Словени су насељавали франачка села или су насељавали области поред њих.
Милчани, Требоиани, Жирмунти су били део суковско-џеџичке културе, као и њихова суседна племена као Љубушани и Дедошани. Западно од њих тј. западно од Лабе, је била прагско-корчарска култура. Касније су полапско-српска племена постала део торновске културе. Од почетка 7. века у међуречију Зале и Лабе, месно словенско становништво је постало део риусенске културе.
290п|мини|десно|Културе Словена.
Према Живковићу, овај догађај датира између 629—632. године.
У ужем смислу, Лужички Срби се деле на две области које су историји били разводјене, а самим тим и живела и развијала са различитом политиком и друштвом. То су Доња и Горња Лужица, од којих је Горња била под Саксонијом, у нешто бољим условима, а у Доња у Пруској, у горим. Језички припада групи западнословенких језика и десе се на две, на две варијанте по некима, горњолужичкосрпксу и доњолужичкосрпску, али је исти народ и језик. Пре Другог светског рата су писали готицом и латиницом, а сад само латиницом. Данас их има још око 60.000, и то их је све остало кроз векове од бројних племена која су се населила у време сеобе народа од 2. века до 4. века и била живела на граници источноримског царства као миран, сточарски и земљораднички народ. Око 500. године они су самостална политичка-војна целина са својим војводама и жупанима, који би се пред ратом и опасношћу на кратко време уједињавала, а после би се опет раздвојила све до појаве Германа и њихових напада. Данас у Горњој Лужици има највише Срба, јер је била добро етнички очувана и јер су у Саксонији имали боље услове за живот. Центар њиховог политичког и културног живота је град Будишин (Bautzen). Ту живе са Немцима.
240п|мини|Племена полапских Срба у раном средњем веку
Полапски Срби су чинили савез племена од којих су најбитнији Срби и Милчани, па Ободрити (Бодрићи), Љутићи, Венети, Гломачани, Стодорани и други. У 7. веку се жупан Дерван придружио Саму, а у 8. и 9. веку долази до уједињења српских племена у циљу одбране, али после завршетка борби или смрти жупана (некима су имена позната, нпр. Драгомир, Милидух...) они би се поново раздвојили и тако би стално. Никада нису имали савршену државу па је тако једно по једно племе падало под франачку власт. Тако неки историчари мисле да су Љутићи добили име по томе што су били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су неки освајачи мислили да ће освајање српске тврђаве Гане бити лако и да ће се завршити за само 2 дана, а оно је трајало читавих 20 дана. На месту тврђаве су подигли град Мајсен, који им је служио као база за нападе и пут за немачку даљу експанзију. Карло Велики је 805. године због тога установио „Limes sorabicus”, појас у коме није било дозвољено да се продаје оружје Србима. Тај „limes” представља утврђену границу између Германа и Словена. После победа би освајачи дозвољавали војницима да краду, убијају, пале све одрасле, а друге шаљу у ропство. Тако су се завршавали сви неуспешни устанци или одбране. Овде се највише истакао гроф Геро, који је на понижавајући и свиреп начин исекао свих 70 српских заробљеник жупана. Карло Велики тврди да Срби нису били лак плен:Tone Glavan, Lužiški Srbi, Ljubljana 1966; Jan Petr, Nástin politických a kulturních dějin Lužických Srbů, Praha 1972.
200п|мини|десно|Племена Бодрића (Ободрита) и Љутића. Срби су првобитно населили области око доњег тока реке Зале и притока Хафела и његове притоке Шпреје. Данашња територија Лужичких Срба по имену Лужица, обухвата само подручује од Лабе до Одре у троуглу између градова Дрездена, Берлина и Франкфурта на Одри. Центар горње Лужице је Будишин, доњи Кочебуз. У Лужици је живело много Лужичких племена, тако историчар Вибиус Секвестер који је живео у 5. веку и о његовом животу се ништа не зна, је у свом делу у виду компилације сакупио низ географских података од римских писаца на прелазу из старог у нови век, што је од великог интереса за нашу српску историографију приликом сагледавања историјске улоге Лужичана. Најчешће навођено место у Секвестеровом делу је оно где каже да река Алба дели Свебе и Србе код места Кервете.Vibius Sequester De fluminibus, fontibus, lacubus, nemoribus, paludibus, montibus, gentibus … Чувени чешки историчар Нидерле у свом делу „Словенске старине” истиче да је то прво обавештење о Србима на Лаби и указује да Кервети означава назив округа Пагуса, Сербишта, на десној обали Лабе између Магдебурга и Лужице. Касније се назив ове градине јавља као Зербисти, Хербисти и Зербст (односно Срб).Slovanske starožitnosti, Puvod a počatky Slovani jižnich, V Prage, 1906 /I, 1741/ Присуство Срба на овом подручију потврђују информације хроничара Фредегара, о постојању српске кнежевине на реци Зали, која је трајала 8 година 623—631, те да Срби и Чеси, живе у близини ТирингијеФредегар, Фредегарова хроника као и једна обавест Ајнхарда, такође хроничара, како река Зала дели Србе, или како их он пише Сорбен, од Тиринђана тј. да је Карло Велики покорио варварска племена и међу њима и Србе. Па каже „У делу Германије, између Саксоније и Дунава, и реке Зале, која дели Србе од Туринђана.” Ајнхард, у животу Карла Великог каже да је покорио све измеђи Рајне и Висле, океана и Дунава, народе које говоре сасвим истим језиком, али се умногоме разликују једни од других по обичајима и облачењу. Главни међу њима су Велетаби, Сораби, Аборитити, Бојемани и против њих је морао да води рат, али остали далеко многобројнији потчинили су му се властитој вољи.Annales regni Francorum, франачки историчар Ајнхард Запис баварског географа из 9. века, наводи имена градова и земаља северно од Дунава, наиме баварског географа је открио пољски историчар Потоцки, тако је назвао тог анонимног аутора, а то је све било 1796. године, наиме баварски географ у свом делу наводи имена чак 58 народа, на широком простору северно од Дунава и ту спадају народи са српским именима, они се зову Уличи, Људи, Лунићи, Луковани, Милчани, Козироге, Лупиглаве, а међу њима је кнежевство (Regnum Zeruiani), за њега каже да је толико велико, да се сматра да су из овог кнежевства потекли сви Словени, односно од Срба Зеруиана, сви Словени потекоше. Поред назива Сораб у употреби код тадашнњих аналиста су имена „Surb”, што би могло да значи да је било вишеимених српских племена.
200п|мини|десно|Области где се говорио српски језик од 8. до 21. века. мини|Лужички Срби на карти Словена и њихових сусједа на крају 13. века.