Primarnа imunodeficijencijа (PID) je urođeni poremećaja u radu imunskog sistema koji nastaje kada neki njegovi delovi (pre svega neke ćelije i proteini) ne funkcionišu pravilno. Primarnu imunodeficijenciju čini velika grupa različitih poremećaja koje se obično dijagnostikuju u detinjstvu, ili onih koji mogu ostati nedijagnostikovani i do odraslog doba. Smatra se da jedna od 2000 osoba boluje od PID, kao i da su neki oblici PID mnogo ređi od drugih. Bolest je najčešće je uzrokovana nasleđenim poremećajima gena odgovornih za funkcionsanje imunskog sistema.
Imunski sistem ima ulogu da zaštiti organizam od infektivnih bolesti koje uzrokuju mikroorganizmi, kao što su bakterije, virusi ili gljivice. Pošto je imunski sistem izmenjen kod bolesnika sa primarnom imunodeficijencijom (PID), oni su više izloženi i u većem riziku od infekcija od ostali ljudi.
Lečenje PID direktno zavisi od toga koji je deo imunskog sistema oštećen. Obično se leče u kliničkim centrima ili u imunološkim centrima. Koliko često će pacijenti posećivati ovaj centar zavisi od specifičnosti njihove bolesti i dinamike primanja terapije. Obično se u lečenje pacijenata sa primarna imunodeficijencija uključuje i druge medicinske specijalnosti ( fizioterapeuti, nutricionisti ili dijetetičari, farmaceuti, medicinske sestre specijalizovane za subkutano davanje imunoglobulinske terapije).Primarne imunodeficijencije – Lečenje primarnih imunodeficijencija: Vodič za pacijente i njihove porodice (prvo izdanje), januara 2012 Međunarodna organizacija pacijenata sa primarnim imunodrficijencijama (IPOPI) 2012.
Osnovni pojmovi Imunski sistem Imunski (imunološki) sistem je odbrambeni sistem organizma koji sopstvenom imunošću i imunskim odgovorom štiti organizam od napada stranih mikroorganizama (virusa, bakterija, gljivica i parazita), njihovih hemijskih supstanci (toksina), kao i sopstvenih izmenjenih (npr. tumorskih) i istrošenih ćelija. Imunost Imunost u širem smislu predstavlja reakciju imunskog sistema na strane supstance i to kako mikroorganizme, tako i makromolekule (proteine i polisaharide), bez obzira na fiziološke ili patološke posledice takve reacije. Imunski sistem čine ćelije i molekuli uključeni u imunski odgovor: koji predstavlja kolektivni i koordinisani odgovor imunskog sistema na strane agense. Aktivna imunost može se steći prirodnim putem ili vakcinacijom.Uvod u imunologiju, Osnovne odlike imunskog odgovora na
Vrste imunskog sistema Imunski sistem se deli na urođeni (nespecifični) i adaptirani, stečeni (specifični) imuni sistem. Urođeni (nespecifični) imunski sistem Ovaj deo imunskog sistem prisutan je od rođenja i predstavlja prvi nivo odbrane tela od najčešćih i najbrojnijih uobičajnih mikroorganizama. Nespecifični imunitet čini prvu liniju odbrane organizma, postoji pre kontakta sa uzročnicima bolesti i reaguje na isti način prema svakom štetnom agensu. Specifični imunitet se razvija u kontaktu sa uzročnicima bolesti, ne postoji pre prvog kontakta i potrebni su dani, nedelje, meseci da bi se razvio. Ova dva dela imuniteta ne deluju razdvojeno jedan od drugog, već se međusobno dopunjavaju. Nespecifični imunitet odrećuje vrstu specifičnog imunološkog odgovora, dok specifični imnitet dalje usmerava i pojačava nespecifični. Zahvaljujući ovom uzajamnom dejstvu imunitet poseduje sposobnosti: razlikovanja sopstvenog od tuđeg odnosno imunološke tolerancije prema ćelijama sopstvenog organizma imunološke memorije (specifični imunitet), samoograničenja, specifičnosti (specifični imunitet), raznovrsnosti (specifični imunitet). Adaptivni, specifični (stečeni) imunski sistem Stečeni imunski sistem čini posebnu imunološku odbranu u organizmu, svaki put kada se telo susretne sa stranim mikroorganizmom („antigenom”) i nakon toga „zapamti” taj susret. Nakon tog imunski sistem se brzo aktivira ukoliko je isti antigen ponovo prisutan u telu.-{ABBAS, Abbul K. et.al. Inmunología Celular e Molecular. 3. ed. McGraw-Hill}- 600px|мини|центар|Vrste imunskog sistema
Nespecifični (urođeni) imunitet Nespecifični imunitet čini prvu liniju odbrane organizma, postoji pre kontakta sa uzročnicima bolesti i reaguje na isti način prema svakom štetnom agensu. Nespecifičnu zaštitu organizma čine:efektorske ćelije nespecifičnog imuniteta, cirkulišući efektorski proteini, citokini, zapaljenjska reakcija, intraepitelni B i T limfociti (koju su deo nespecifičnog imuniteta). Anatomske i fiziološke barijere opšteg (nespecifičnog) imuniteta
Koža Mali broj mikroorganizama može da prođe kroz kožu, jer se površinski sloj kože sastoji od gustog sloja ćelija keratinocita. Ove ćelije proizvode keratin, i od ovog proteina su sagrađene dlake na površini kože i nokti. Ove strukture mikroorganizmi ne mogu da degradiraju enzimima.
Stalna izmena površinskog sloja kože, zajedno za mrtvim epitelnim ćelijama, sprečava naseljavanje mikroorganizama na koži. Koža je stalno izložena spoljnim faktorima, što dovodi do njene suvoće, a samim tim stvara nepovoljne uslove za mikroorganizme. Koža ima optimalnu pH vrednost od 5-6 što je malčice kisela sredina za stvaranje kolonija mikroorganizama Često pranje (tuširanje, kupanje) sprečava uspostavljanje kolonije mikoorganizama. Sekret lojnih žlezda kože zadržava patogene mikroorganizme na površini kože, dok su znojne žlezde odovorne za nižu pH vrednost površine kože. Sluzokoža Sluzokože očiju, respiratornog sistema, sistema za varenje, kao i mokraćnog sistema mogu u velikoj meri da se odbrane od mikroorganizama, jer epitelne ćelije sluzokože luče supstance koje su toksične za bakterije, kao na primer suze, lizozim, defenzini.Јосиф Милин, Гордана Грубор-Лајшић, Живка Ери, Вера Тодоровић, Јован Војиновић: „Хистологија“, Нови Сад
Jedna od antibakterijskih supstanci, lizozim, poznatiji kao prirodni antibiotik tela, (enzim takođe poznat pod nazivom muramidaza) ima moć da uništi bakterijski zid. Lizozim se izlučuje putem slina, suza i znojnih žlezda, deluje napadajući peptidoglikan, kompnentu ćelijskog zida, hidrolizom alfa (1 → 4) veze N-acetilmuramične kiseline i N-acetilglukozamina. Defanizni su supstance šrokog antibiološkog spektra.
Ćelije crevne sluzokože luče pored defanzina i kriptocidine, koji takođe imaju antibakterijsko dejstvo. Dodatnu zaštitu pružaju i ćelije specifičnog imuniteta B limfociti koji proizvode i oslobađaju sekretorne imunoglobuline A. Pljuvačka i želudačna kiselina sprečavaju prodor bakterija preko gastrointestinalnog trakta.
Intraepitelni B i T limfociti (sadrže γ i δ lance u T ćelijskom receptoru). Ovakvi T limfociti prpoznaju ugljeno-hidratne i lipidne molekule na površnini različitih bakterija, dok B limfociti proizvode antitela.
Sluzokoža respiratornog sistema takođe učestvuje u odbrani od mikroorganizama. Čovek dnevno udahne do 8 mikroorganizama u minuti, odnosno 10.000 mikroorganizama na dan. Kanali respiratornog sistema, usled stalnog udisanja i izdisanja, su veoma turbulentni, i to dovodi do toga da se mikroorganizmi zalepe za membrane sluzokože respiratornog sistema. Cilije, odnosno sitne male dlačice (treplje), deluju kao metle i pomažu da se ovi mikroorganizmi sakupe na jedno mesto i izbace van organizma. Jedan od najvećih problema koje organizam pušača ima, je taj što cilije, vremenom i dugoročnim pušenjem, budu prekivrene slojem nikotina, što ih sprečava da budu mobilne i da rade kao metle, te mikroorganizmi koji uđu u respiratorni sistem, ne mogu biti izbačeni van.
U mokraćnom sistemu pored pomenutih načina zaštite, zaštita se ostvaruje i preko mokrenja, eleminicaijom dela bakterija u donjim mokraćnim putevima.
Sve navedene sluzokože naseljavaju različit bakterije koje čine bakterijsku floru. One svojom gustinom sprečavaju nasenjavanje patogenih baktrija, eliminišu toksine patogenih bakterija i stalno stimulišu odbrambeni sistem
Efektorske ćelije nespecifičnog imunskog sistema Sve ćelije koje su odgovorne za imunitet se nazivaju leukociti, odnosno bela krvna zrnca (grčki leukos bele i citos ćelija). Svi leukociti vode poreklo od koštane srži kičmenjaka i jetre fetusa, i iz ova dva izvora migriraju u različite delove organizma, gde se razvijaju i diferenciraju, što znači da postaju specifične ćelije. Na primer, neke ćelije zauvek migriraju u tkiva, i obaveštavaju organizam kada dođe na primer do posekotine, inflamacije ili infekcije. Svi leukociti u datom organizmu rade tako što sarađuju jedni sa drugima u cilju odbrane organizma. Od leukocita u nespecifičnom imunskom sistemu učestvuju: Ćelije ubice Ćelije ubice su bitne u slučaju da dođe do infekcije ćelije virusom, ili njene maligne alteracije. Mononuklearne ćelije Mononuklearne ćelije, su monociti i makrofagi. Monociti (poseduju jedno jedro, otud naziv mono) su mononuklearne fagocitotične ćelije, koje nastaju u koštanoj srži, ulaze u cirkulatorni sistem, gde cirkulišu oko 8 do 10 sati, migriraju u tkiva, i pretvaraju se u zrele makrofage. Makrofagi poseduju receptore za antitela koja se vezuju za površinu stranih čestica i procesom koji se naziva opsonizacija poboljšavaju efikasnost procesa fagocitoze. Granulociti Granulociti su ćelije nepravilnog oblika, koje se razlikuju od ćelije do ćelije, i usled toga se još nazivaju i polimorfnim nuklearnim leukocitima. Ova vrsta ćelija se deli na: Neutrofilne granulocite (neutrofile), koji deluju putem fagocitoze, i imaju receptore za određena antitela. Kada dođe do oštećenja tkiva ili organizma, neutrofili migriraju na mesto oštećenja, gde zajedno sa makrofazima zauzimaju ulogu fagocitnih ćelija. Eozinofilne granulocite (eozinofile), koji deluju tako što otpuštaju histamin, glavni bazni protein i razne hidrolitičke enzime. Imaju visok stepen afiniteta za imunoglobuline (antitela) i vrlo često su prekriveni IgE antitelima. Eozinofili igraju važnu ulogu u borbi organizma protiv parazita, naročito helminta, a jedan su od ključnih faktora u razvoju alergijskih reakcija (naročito astme). Bazofilne granulocite (bazofile), koji deluju tako što otpuštaju histamin, proteoglikane i različite citokine na odgovarajuće stimulanse. Pokazano je da su bazofili važan izvor jednog citokina, interleukina 4, bitnog za razvoj alergija i proizvodnju IgE antitela. Cirkulišući efektorski proteini Cirkulišući efektorski proteini su humoralni faktori imuniteta prisutni u krvi i ekstracelularnoj tečnosti. U ovu grupu spadaju: sistem komplemenata, proteini akutne faze zapaljenja, lizozim, properdin, bazni proteini: spermin, spermidin, protamin, histon itd.
Oni igraju važnu ulogu u procesima: opsonizacije (koja olakšava fagocitovanje bakterija), hemotakse (usmeravanje kretanja ćelija odbrambenog sistema prema mestu infekcije), liziranja bakterija (formiranjem terminalnog litičkog kompleksa od strane komplemenata dolazi do uništavanja bakterija). Citokini Citokini su različite hemijske supstance koje proizvode različite ćelije organizma. Osnovna uloga im je u međućelijskoj komunikaciji. U nespecifičnom imunološkom odgovoru uključeni su sledeći citokini: interferpn α i interferon β, značajni su u borbi protiv virusa interleukin 1, faktor nekroze tumora, hemokini, značajni su medijatori zapaljenja interleukin 15, interleukin 12, aktiviraju NK ćelije interferon γ aktivira makrofage interleukin 10, transformišući faktor rasta ß su značajni za ograničavanje imunološkog odgovora interleukin 6 stimuliše proliferaciju neutrofilnih granulocita, kao i stvaranje proteina akutne faze zapaljenja u jetri itd. Zapaljenska reakcija Zapaljenje je nespecifčna odbrambena reakcija na oštećenje tkiva fizičkim, hemijskim, biološkim agensima, sa zadatkom da se otkloni uzročnik zapanjenja i regeneriše (ili reparira) oštećeno tkivo.
Etiopatogeneza PIM Primarne imunodeficijencije (PIM) kao posebna grupa poremećaja imunskog sistema, nastaje kada delovi imunskog sistema (pre svega neke ćelije i proteini) ne funkcionišu kako treba.
Smatra se da jedna od 2.000 osoba boluje od PID, mada su neki oblici PID mnogo ređi od drugih, kao i što su neke forme PID srednje teške dok su druge veoma teške.