Мехмед Емин Рауф-паша (1780, Истанбул - 28. мај 1860, Истанбул) је био османски државник и велики везир у пет наврата. За разлику од већине претходних великих везира, био је племенитог порекла. Током његових вишебројних везировања одиграли су се догађаји пресудни за османску историју у XIX веку. Био је то наставак Српске револуције, који се огледа у II српском устанку, Хатишерифу из 1833. и Сретењском уставу. Осим тога, Османско царство је водило и два рата са Египтом Мухамед Алија и рат са босанским побуњеницима, великом противницима Танзиматских реформи које су почеле у то време. По Танзиматским реформама умањена је моћ великог везира и смањен његов значај. Власт је централизована, тако да он више није обављао извршну власт, већ је био само заменик султана.
Порекло и положај благајника мини|лево|Портрет султана Махмуда II из 1815. године, рад Џона Јанга. Био је син главног чувара харема султана Абдул Хамида I, Саид Мехмед-ефендије. Његов политички успон почео је касно, тек 1814. године, када је именован за башдефтердара Османског царства. Тадашње финансије биле су у ужасном стању: није било правилног рачуноводства, ни протокола, а хартије су се чувале у џаковима. Није било ни буџета; султан и његови љубимци узимали су из државне благајне колико желе. Није било ни фискалне управе; приходи, то јест порез на хришћане и Јевреје, дохотци са султанових добара и царина на трговинску робу, издавати су под закуп предузимачима, који су становништву узимали све .
Велики везир Долазак на положај и стање у Османском царству Дана 30. марта 1815. године, Рауф је, поставши љубимац султана Махмуда II, постављен на место великог везира. Како је власт била деспотска и неуређена, султан је имао неограничену власт, али како је он живео затворен у сарају и није вршио државне послове, већ је управљање царством било поверено Јусуфу .
Војска је била невероватно неефикасна и заостала. Састојала се из коњице (спахије), која је живела на тимарима које им је султан дао, и пешадије (јаничари), подељене на 199 чета, смештених по истанбулским касарнама. Спахије нису више вршиле своју службу, а јаничари, уместо да се регрутују из султанових робова и да остану нежењени, почели су се женити и своја места предавати својим синовима, који су их сматрали као наследну државну службу, уз коју су се бавили и другим пословима . Тако су постали веома лоша војска за време рата, а врло немирна војска за време мира . Такође, били су немоћни да смире хришћанске народе, који су, угњетавани вековима, били у сваком тренутку спремни да подигну устанак .
Свака је област имала свог војног управника, пашу, послатог из Истанбула, који је у њој имао сву власт. Већина паша је у то време куповала свој положај од Рауфа, који их је постављао . Они који су заповедали каквим одредом војске бунили су се често против наредаба које су долазиле из Истанбула .
Османско царство као муслиманска држава никад није примано у друштво хришћанских европских сила, што је резулитарало отуђењем од европских владалаца. Како се Царство у Европи утврдило освајањем, тако су европски владари себи давали за право да освајају или на било који други начин присвајају његове територије, које нису биле под заштитом међународног права. Највећа опасност претила је од Русије .
Тако да је опадајућој царевини претила опасност с више страна: побуне јаничара у Истанбулу, одметање паша по областима, устанци хришћанских народа, руско и аустријско освајање, итд . Због Наполеонових ратова опасност од стране Европе се смањила. Аустријска влада, забављена на западу, напустила је освајање на источној страни; она је заборавила своје и уместо да осваја Османско царство, она је гледала да га сачува .
Да би се одржао на положају, Рауф је одмах похватао везе тако што је своју кћерку Хатиџу удао за заповедника султанове гарде.
Бечки конгрес: источно питање мини|лево|Бечки конгрес, 1815. године, Жан-Батиста Изабеја. Рауф је на положај великог везира дошао у часу кад се завршавао Бечки конгрес великих сила, на ком се расправљало о уређењу Европе између осталог и Османског царства после Наполеоновог пораза . Аустријска влада је захтевала да се Порти ујемчи целокупност Царства, како би оно ушло у европски концерат, тј. да се убудуће сматра европском државом и да ужива благодети међународног права. Међутим, против те одлуке је устала Русија, тако да је Османско царство и даље остало ван заштите међународног права, изложено покушајима да се распарча и издели. Пошто је свака од великих сила била заинтересована одређеним делом Османског царства, почело је стално мешање у његова унутрашња питања. Од Бечког конгреса европске дипломате су се стално занимале тзв. источним питањем.
Источно питање било је питање поделе Османског царства. Ако би се распарчало, онда су се наметала два питања: Која би сила узела распарчане земље, Шта би било с малим хришћанским народима, који су под султановом влашћу?
Дипломате је само занимало прво од ова два питања, навикнуте да воде рачуна само о владаоцима, оне се нису бринуле о народима у Турској. Само су мислили на супарништво између европских сила, и радили да одрже status quo, да не би морали тражити какво ново решење, где би се морали сви сложити. Тако мешање европских сила одложило је решење источног питања у бесконачност .
Таковски устанак Рауф је дошао на чело Порте у тренутку кад се спремао II српски устанак. Главни организатор устанка био је кнез Милош Обреновић, једини велики војсковођа I устанка који је остао у Смедеревском санџаку. Милош није успео да набави муниције, кад је народ, у огорчењу, почео борбе. Мањи војсковођа из I устанка, Арсеније Лома је већ 20. априла почео акцију у Јасеници и пренео је у Качар. За њим су устали и други . Видевши да нема одлагања Милош је у Такову, на Цвети, 23. априла објавио устанак . Милош је потом отишао у Црнуће, где је обукао војводско одело и дао заставу Сими Паштрмцу са чувеним речима:
У исто време Милош је писмено позвао све виђеније људе на борбу, док је Лома с Качерцима освојио Рудник и, једном непажњом, погинуо . Милош је том устанку постао природни вођа, и као угледан војвода од раније и по општој жељи народа .
мини|лево|Таковски устанак, Паја Јовановић. У средини слике се налази Милош Обреновић који држи заставу II српског устанка. Београдски везир Сулејман-паша Скопљак, одлучан и прек, предузео је брзе мере да угуши устанак. Упутио је одмах у унутрашњост Смедеревског санџака Имшир-пашу, свог ћехају, затворио је границу и почео са затварањем угледнијих људи . Имшир-паша пошао је равно на опседнути Чачак и напао је на српске шанчеве на брду Љубићу . Борбе око српских положаја трајале су неколико дана, иако Срби нису имали довољно оружја. За то време друга турска војска је разбијена код Палежа, тако да је Милош завладао једном важном скелом на Сави, потребну због одржавања веза и дотурања разних потреба из Аустрије. Преко ње је одмах у Смедеревски санџак прешло неколико угледних ранијих вођа: Стојан Чупић, Петар Молер, Никола Смиљанић и др., преневши са собом нешто оружја и муниције, са којим су од Турака преотели Ваљево. После тих успеха Милош је пошао на Љубић водећи са собом и два топа, која је добио. Борбе у шанчевима око Западне Мораве биле су врло оштре. У њима се нарочито истакао Танаско Рајић, који је погинуо бранећи до последњег даха српске топове . У тим борбама погинуо је и Имшир-паша . Његова погибија помела је Турке и они су већ 10. јуна напустили Чачак . Месец дана потом Турци су, после борбе, изгубили и Пожаревац, недуго потом и Карановац . Знајући да се неће моћи дуго одржати Милош се спремао да се измири с Турцима, па је зато препоручивао и лично се бринуо, да се што боље и човечније поступа с турским робљем .
Стишавање сукоба мини|десно|Танаско Рајић на топу, уље на платну Рихарда Пухте, 1862. године. Да би угушио устанак што пре Рауф је упутио у Смедеревски санџак две војске. Прву, нишку, водио је румелијски беглербег Марашли Али-паша, а другу, босанску, Рауфов претходник, босански везир Хуршид-паша . Сулејман-паша, на кога је падала сва кривица због побуне, бранио се тим, да устанак помаже Аустрија и да он, према томе, има друге мотиве. У ствари, Аустрија се није показивала нимало склона да ма шта помогне Србима, већ им је чинила потешкоће . За устанике је доста урадила Русија. Руски представник у Истанбулу је тражио од Рауфа да Турци одустану од употребе оружја у Србији, а руска војска добила је заповест да се почне прибирати на Пруту .
Милош Обреновић је, очигледно да не би изазвао већу турску војну интервенцију, говорио да су Србе на овај очајни корак натерали Скопљакови зулуми, а да су они иначе верна раја. Он није нападао ни на један од царских градова. Хуршид-паши је на Дрини упутио поздрав и изјаву покорности, али не и безусловне предаје . Чак је поручио, да ће, ако треба, борбу и наставити, и доиста, кад је Ибрахим-паша Никшићки са повећом претходницом стигао на Дубље српска војска га је 26. јула напала и разбила . Сам је паша био заробљен. Милош се према њему понашао с много обзира и вратио га је Хуршиду скоро као пријатеља. За то време осетио се код Турака извесни преокрет. Скупљене војске нису прелазиле у напад, него су чекале. Паше су нудиле преговоре. Била је то јасна последица коначног слома Наполеона и турског страха од руског посредовања . Рауф је желео да избегне евентуалне руске протесте и опомене; једно, што би то охрабрило Србе и продужило њихов отпор, и друго, што су се бојали разговора о не извршеној осмој тачки Букурешког уговора из 1812. године.
Руска интервенција: Споразум Марашлија-Милош Хуршид-паша, више војник, који се са Србима борио већ осам година, био је крут и апсолутан и његова порука је гласила, да раја мора предати оружје. Марашлија је био више дипломата и брже је схватио положај. Он је Србима дозвољавао све само да буду одани султану и да од свог питања не стварају општи заплет . Милош је знао, да између ове двојице паша постоји суревњивост који ће се од њих двојице моћи похвалити да је решио српско питање, и стога је играо врло вешто. Он је пошао с намером да прими све што се понуди, па да стално тражи даље, не излажући народ новим напорима, јер је добро видео да постоји разумљив страх у народу пред турском силом и да је разочарање 1813. год. оставило јасног трага на моралу бораца. Милош сам, по својој природи, био је више дипломата него војник, а и осећао је, да положај у тај мах више тражи оног првог него овог другог . Видевши да је Марашлија попустљивији од Хуршида Милош се с њим и нагодио . Срби су пропустили, да један део пашине војске прође за Београд, па су ту војску чак и снабдевали са храном, и упутили су једну своју депутацију на преговоре са Рауфом у Истанбул. После тога почело је расправљање о правим погодбама за мир . Срби су за основу преговора узимали Ичков мир из 1806. год . Њихов став помогла је Русија, која је 30. септембра службено скренула Рауфу пажњу на свој интерес за српско питање и на осму тачку Букурешког уговора.
мини|лево|Кнежевина Србија по споразуму Марашлија-Милош из 1815. године. После руског посредовања Сулејман-паша био је смењен и премештен за везира у Босну, а Марашлији је поверено да води српске послове. Он је потом дошао у Београд, али му Рауф ипак није дао потпуно слободне руке. Немајући пуног поверења ни у Србе, ни у њихове руске пријатеље, он није хтео да им да праву самоуправу . Ичков мир је био склопљен у изузетним приликама и као крајња мера уступака и на њега се стога није хтело враћати, и сами Срби били су унапред вољни да у понечем попусте, тако су, нпр. пристали да уместо мухасила у Београду буде везир, и нису правили питање од броја и састава војске у већим градовима. Рауфова политика прем Србима састојала се, у главном, у том: