Андреја Ђорђевић (26. новембар 1893, Приштина — 16. мај 1982, Ниш) био је први свештеник у Бору.
Биографија
Рођен је у Приштини, од оца Ђорђа Јаничијевића, кројача из Неродимља и мајке Јелене, рођене Симић, домаћице из Приштине.(Протокол за 1893. годину, бр. 420).
Извесно време боравио је у манастиру Хиландару, где је обављао секретарску дужност. Због лошег здравственог стања, после две и по године, враћа се из Свете горе у Краљевину Србију, одлази у Београд.
У селу Докмир код Уба посећује храм Ваведења Пресвете Богородице у коме упознаје наочиту ћерку свештеника Розомира Глишића, Симеуну, са којом се венчава 28. априла 1922. године у селу Докмиру.
Као полиглота, више пута је био вођа путницима за Свету гору, Палестину и Египат.
У 70. години старости поново наставио да изучава хебрејски језик.
Пензионисан је 1959. године у Сокобањи, где је остао у свом скромном стану са супругом.
Умро је у Нишу 16. маја 1982. године у дому својих унука. Сахрањен је на сокобањском гробљу у породичној гробници коју је за живота подигао. Опело је служио епископ тимочки г. Милутин са ђаконом и уз учешће 12 свештеника.
Образовање
Основну школу је завршио у Приштини са најбољим оценама, што му је била препорука да добије државну стипендију и да као изузетно надарен ђак заврши Гимназију у Солуну 1910. године, са одличним успехом и оценом 10.(диплома, редни бр. 291) По завршеној Гимназији, као стипендиста одлази на више Богословско студирање у Грчко-Цариградској Патријаршији на Принчевским острвима на Халци. Школовање завршава са највишом оценом и као један од најбољих бива постављен за секретара манастира Хиландара у Светој гори. Након повратка са Свете горе, почиње да ради у Богословској библиотеци све до септембра 1921. године када уписује Богословски факултет.(Уписни лист бр. 500)
Говорио више језика: руски, француски, италијански, немачки, грчки и турски језик. У слободно време редовно је читао књиге на латинском и хебрејском језику.
Живот и рад
Тадашњем епископу тимочком г. Емилијану, били су потребни свештеници. На његов позив Андреј одлази у Зајечар и бива рукополажен га за свештеника. 1. јуна 1922. године, Епископ тимочки му додељује парохију у Борском руднику.
Насеље Борски рудник представљало је многонационалну средини. Уживао је велики углед, не само код православаца, већ и код римокатолика и муслимана. Својим ауторитетом прикупи је велика средства за градњу храма Светог Великомученика Георгија у Бору. Највећи донатор био је римокатолик, директор Борског рудника г. Емил Пијала.
Године 1939, премештен у Сокобању. На молбу грађана Борског рудника Епископу тимочком г. Емилијану, да им њихов бивши парох Андреја Ђорђевић буде, поред епископа, главни гост на освећењу храма, то је и дозвољено. Том приликом, 6. маја 1940. године, епископ га је одликовао чином протојереја.
За време службовања у Сокобањи, затекао га је Други светски рат. Покрстио је многе сокобањске Цигане како би их заштитио од окупатора. Пружио је уточиште многим избеглицама, професору Карловачке богословије Душану Петровићу и његовој породици, као и избеглом свештенику из Хрватске, Јовану Сурчинском са женом и троје деце.
На Ускрс, 1934. године посетио је Јерусалим где је боравио у званичној пратњи епископа рашко-призренског г. Серафима и тада је добио назив хаџија. Назив никада није хтео да придода свом презимену. Године 1935. на Ускрс, одвео је своју супругу Симеуну и сина Јована у Јерусалим, а његов тада десетогодишњи син је носио жезло епископу бачком г. Иринеју, од кога је добио Свето писмо са посветом о боравку у Јерусалиму.
Када је у Сокобањи отворена Гимназија, понуђено му је да предаје латински језик, али је услов био да скине мантију и у цивилном оделу долази у школу, што је одмах одбио, јер без мантије никада није прешао преко кућног прага.
До краја живота редовно је као први долазио у свети храм, палио свеће и кандила и спремао све што је потребно за света богослужења и за млађе свештенике којима је био архијерејски намесник. Напрсни крст носио је само у изузетним приликама.
Намесник сокобањски био је (са малим прекидима 1957, 1958 и 1963. године) од 12. фебруара 1940. до 1. маја 1975. године.
Одликовања 15. мај 1929. године одликован правом ношења црвеног појаса(еп. бр. 672) 8. јула 1934. године, поводом стогодишњице Тимочке епархије, одликован је правом ношења Протске камилавке(еп. бр. 2386) 12. маја 1953. године одликован је правом ношења напрсног крста(Синод, бр. 1323/зап. 378)
Референце
Литература
Летопис борске парохије и цркве, Бор, 2007
Категорија:Рођени 1893. Категорија:Умрли 1982. Категорија:Свештеници СПЦ