Општа болница Суботица, основана 1. октобра 1841. године, једна је од најстаријих државних здравствена установа у Војводини секундарне здравствене заштите, која пружа доступну, свеобухватну, континуирану, безбедну специјалистичко-консултативну и стационарну здравствену зашту уз поштовање хуманог односа, поштовања етичких принципачипа за подручје Севернобанатског управног округа, коме гравитира око пола милиона становника. Установа у свом саставу има 850 болесничкиг кревета на у којима раде здравствени радници различитих специјалности и медицинско и немедицинско особље разних струка.
У складу са критеријумима и условима организовања, у Општој болници Суботица пружају се услуге здравствене заштите; одређеној групацији становништва, за одређене болести или групе болести, за једну или више грана медицине, односно области у редовном поступку лечења болести или у хитним медицинским стањима. Називи Градска болница Суботица (1841—1897) — Општа болница Суботица (1897—1919)— Градска јавна болница Суботица (1919—1941) — Градска болница Суботица (1944—1946) — Покрајинска болница (1947—1950) — Градска болница Суботица (1950—1967) — Општа болница Суботица (1967—1975) — Медицински центар Суботица (1975—1996) — Здравствени центар Суботица (1996—2008) — Општа болница Суботица (од 2008)
Историјски услови који су претходили оснивању болнице мини|План Суботице из 1799.Суботица се и поред експанзивног развоја у 18. веку и с почетка 19. века суочавала са проблемима јавне хигијене и здравства. Куће су грађене као набијанице са тршчаним кровом без неког урбанистичког плана, улице су биле пуне смећа (многе са отвореним каналима у којима је текла односно више стајала вода), тротоари су били непоплочани а тргови са мањим или већим барама. Оваква јавна хигијена угрожавала је здравље становништва па су многи често обољевали и били неспособни за рад, па су као и болесни сиромаси били и проблем за смештај и исхрану заједно са повећим бројем глувих, слепих и умоболних који су захтевали друштвену бригу и негу. Све је ово захтевало је предузимање мера уређења града и оснивање здавствених и социјални установа. Финансијске могућности града нису биле довољне па се све решавало јако споро. Након уласка у састав Хабзбуршке монархије, Суботица је укључена у састав хабзбуршке Војне границе. Повељом царице Марије Терезије (1717—1780), Суботица је 1743. године проглашена привилегованом краљевском камералном варошицом (трговиштем) Сент Марија (Privilegiatum Oppidum Regio Cameralis Szent Mária) и добила своју управну власт - Магистрат (унутрашњи сенат) и изабрану ( заклету) општину - спољни сенат (iurata communitas). Власт у Суботици имала је у својој надлежности и одређена права и слободе у административним пословима, као и право изрицања смртне казне "право мача" (ius gladii).E. Vojnić, Organizacija mesne vlasti 1743–1918. godine u Subotici, u: Koreni – svedočenje vekova, Subotica 1991, pp. 113–125
У периоду од 1746. до 1752. године у Субоици се јављају и први „медицински радници”: ранари-бербери (или „хирурзи” како су их звали) међу којима су били познатији Ме Тома Сауер и Стефан Ленард,G. Ulmer, Zanatstvo u Subotici 1686–1779. Subotica 1995, pp. 140–147 и прве „заклете” бабице.Prva Matična knjiga rođenih, vinčanih i krizmanih, Subotica, 1686–1755. Župni ured crkve sv. Terezija Avilske u Subotici. Ранар су по потреби вршили и дужност мртвозорника а заједно са бабицама и дужност судског вештака.
Суботица која се релативно брзо развијала с краја 18. века и с почетка 19. века постала је значајно место привредног, друштвеног и културног живота у овом делу Панонске низије.Emil Vojnić, Organizacija mesne vlasti 1743–1918. u Subotici. Koreni – svedočenje vekova (1391–1828), Subotica 1991, pp. 113-125. У њу су се досељавали становници разних професија, разне националности и вероисповести, који су развијали трговину и занатство. Почела је и урбанизација града, исушивањем бара и мочвара у граду и околини, и оснивање културно-просветних друштва.Bela Duranci, Šest vekova Subotice, u: Med. pregled, god. 44, br. 3-4, 1991, pp. 175-179
Међутим развој града није пратио и одговарајући развој здравствене заштите. Иако је још 1754. издата од виших власти Окружница према којој су лекари, хирурзи и апотекари морали полагати испите на Медицинском факултету а бабице код магистра обстетриције или градског физикуса, градске власти, чак и после доношења Општег норматива о организацији здравствене службе, нису придавали довољан значај тој области.K. Popov, Higijenske prilike i zdravstveno zakonodavstvo XVIII veka u Bačkoj i Bodroškoj županiji, u: Zbornik radova XIX sastanka Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Novi Sad 1968:, pp. 33–40. Тако је у граду, поред дипломираних лекара (градских физика), хирурга, апотекара и „испитаних” бабица (Examinates Obstetrices),IASu, F. 272, pred. br. 11-B-87/pol. 1781. (Gogolák Franciscus Emericus, lekar)IASu, F. 261, pred. br. 4/1771. (Siebenburger Johanneus, hirurg)IASu, F. 272, pred. br. 15-A-26/pol. 1783. (Czorda Ferencz, apotekar)IASu, F. 272, pred. br. 7-B-53/pol. 1792. (Pinczerin Theresia, Reisien Cecilia, „ispitane babice“). паралелно радио и већи број ранара-бербера, нешколованих бабица и других немедицинских лица пружалаца здравствене помоћи становништву.
У граду је владала је још традиционална медицина, па се народ у невољи обраћао народним лекарима, траварима, видарима, врачарама и другим нешколованим особама, а жене су се при порођају обраћале старим, искусним „вештим” женама или су се без ичије помоћи порађале.
Присутна је била и религиозна медицина, медицина свештеника и калуђера који су поред духовног охрабрења и молитвама, неком врстом магијског уверавања и обреда, пружали болеснима и одређену „медицинску” помоћ (лековито биље у облику чаја) јер су као образовани били упознати и са медицинским сазнањима тог времена.Knežević, Neki oblici održavanja etnomedicinske tradicije sa područja Subotice, u: Zbornik radova I sastanka Sekcije SAP Vojvodine Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije, Subotica 1969, pp. 45–60.
Забележено је, такође, да су многа мала деца у Суботиици због болести умирала јер није било школованих бабица које би саветовале мајке како да се понашају око новорођеног детета с једне стране, а са друге многе мајке су биле заузете другим пословима и имале су мало времена да се посвете детету.
Прве школоване бабице у Суботици почеле су са радом с караја 18. века и оне су биле на Градском буџету. Бабице су пружале само помоћ породиљама а у компликованим случајевима позивале су градског физкуса, уз чију сагласност су могле прописивати трудницама и женама после порођаја. Да би заштитиле плод биле су обавезне да пријављују све труднице као и оне жене за које су сматрале да су у другом стању. Сиромашним породиљама пружале су бесплатну помоћ и после порођаја а имућнијим породиљама наплаћивале су услуге према прописаном ценовнику. Такође су давале трудницам мишљење о потреби боловања, а учествовале су при судском вештачењу и доношењу одлука у случајевима силовања, побачаја или чедоморства.R. Jeremić, Zdravstvena kultura Vojvodine u XVIII veku, u: Glasnik Istorijskog arhiva u Novom Sadu, sv. 3–4, god. 13, 1940, pp. 268–286.
Град све до 1841. није имао наменску болничку зграду,Ištvan Ivanji, Szabadka szabad királyi város törtenete, II. rész. Subotica (1892). стр. 564-566 а Убошки дом, набијаница са тршчаним кровом, земљани под и двориштем, две собе и кухињом без бунара и нужника, лоциран на крају града био је неподобна и нехигијенска кућа за смештај сиромаха.
Покушаји да се болничка зграда изгради дуго нису доносили резултате,Emil Libman, Pokušaji osnivanja bolničke službe u Subotici, u: Ex Pannonia, br. 8, 2004, pp. 55-61. све до доласка др Антон Стробла (1765—1830) са дипломом доктора медицине, хирургије, акушерства, ветерине, тржишне и полицијске медицине,IASu, F. 272, pred. br. 11-A-3/pol. 1797 који је покушавао за време док је био главни градски физик (1792—1828),IASu, F. 272, pred. br. 11-B-60/pol. 1798 да лечи оболеле сиромахе. На његову иницијативу, Убошки дом, називан и Domus Hospitalis, Nosocomium odnosno Hospitalium често је поправљан.
Оснивање и развој Како је према извештају из 1837. године стари Убошки дом и даље служио као „болница” а новоподигнити из 1836. године није био погодан за лечење оболелих сиромаха. Поново је извештају предложено да се размотри могућност изградње једне болничке зграде, тим више што је здравствено збрињавање у граду све теже било спроводити „и због лоших хигијенски услова у старом Дому: у коме су у једној соби лежали болесни које лече физик и хирург а у другој они које контролише Магистрат јер су немоћни за било какав рад.”IASu, F. 272, pred. br. 12-A-37/pol. 1837
Сталне молбе и упозорења ранијих али и садашњих градских физика коначно су покренуте са мртве тачке. Магистрат је 1839/40. године донео Одлуку о куповини куће наследника Антуна Транчик, јер је према процени Комисије, формиране у ту сврху, зграда уз мање поправке погодна за потребе болнице и јефтинија је инвестиција од градње нове зграде.IASu, F. 272, pred.br. 13-A-11/aec. 1840.IASu, F. 272, Zapisnik Ekonomskog odeljenja iz 1837. godine, odluka br. 296 od 17. marta 1837. godine.
По одобрењу виших власти у Пешти кућа је купљена, приступило се адаптацији и сачињен је Правилник о раду болнице тзв. Систем вештине болницом која се подиже у слободном краљевском граду Суботица.IASu, F. 272, pred. br. 19-A-35/aec. 1841;Emil Libman, Subotička bolnica od Uboškog doma do savremenog stacionara, Subotica 1997, str 45-49. (prevod celog pravilnika). Прва градска болница Др Антун Ковач постављен је за првог управника новоосноване болнице, која је званично почела са радом 1. октобра 1841. када је и била спремна да прими прве болеснике.IASu, F. 272, pred. br. 6-A-2/pol. 1842. Управник болнице је уједно прегледавао и лечио оне са болестима унутрашњих органа док је др Ференц Романчик (?-1855), градски хирург хонорарно радио и збрињавао болеснике са хируршким обољењима. У болници су те године радили: лекар-управник, хирург, економ (Алберт Лазар), благајник (Лазар Стојковић), нешколовани болничари јеловничарка (која је припремала храну према одредбама лекара).IAS, F:272, pred. br. 19–A–35/aec. 1841.
Од 1. октобра до 31. децембра 1841. године, када је у болница оворена, у њој је лечено 11 пацијената; од којих је отпуштено 6 као излечени, 3 као опорављени а 2 болесника су умрла.IASu, F. 272, pred. br. 7-A-17/pol. 1842.
Обдукције за потребе града и болнице вршене су у просторијама мртвачнице дозидане уз Убошки дом који је био премештен са старог места у једну преуређену кућу у близини болнице, јер није био прихваћен предлог др А. Ковача да се у дворишту болнице изгради Убошки дом и посебне просторије за умоболне.IASu, F. 272, pred. br. 16-A-76/aec. 1844
На дужности управника болнице др Анон Ковач био је до 1861. године, када је на његово место постављен др Липот Милко, доктор медицине, хирургије и опстетриције, за новог болничког руководиоца.IASu, F. 002, pred. br. 192/polg. 1861; IASu, F. 002, Zapisnik skupštine iz 1869, odluka br. 160. Те године на рад у болници примљена је и Јелена Сарић, као неговатељица.IASu, F. 002, Zapisnik izbora gradskih službenika iz 1861. godine (1861 évi tisztválosztási j.k. 29 sr/1861).
Као управник болнице др Липот Милко подигао је ниво рада отварањем Одељења за очне болести (са 7 кревета) и одељења за умоболне болеснике (са 5 кревета) и перионице.IAS, F:2, pred. br. 10476/polg. 1878. Године 1878, у дворишту болнице, подигнута је зграда за умоболне са пет ћелија, мртвачницом, салом за обдукције и пероницом.
Управник Грађанске болнице од 1884. до 1888. године био је Шандор Кертес, а у њој су радили и лекар-управник, др Пал Брук, лекар опште медицине и др Адолф Вилхајм у болници за очне болести (која је основана 1884. у адаптираној кући Антала Бироа крај Војне болнице на Сењаку. и имала је 30 болесничких кревета.IAS, F:2, pred. br. I–24/1885, zapisnici skupštine iz 1884. godine, odluka br. 313 od 5.12.1884