Петро Конашевич-Сагајдачни (, ; око 1582, село Куљчици (данас Лавовска област), Државна заједница Пољске и Литваније - 20. април 1622, Кијев, Државна заједница Пољске и Литваније )) био је хетман украјинских Запорошких Козака и лидер украјински народни лидер за време када је украјински народ био под притиском Пољака са запада и Руса са истока. По први пут је основао регуларну армију из самих Козака. У Хотинској бици 1621, удружена пољско-козачка војска је поразила турску армију, такође је помогао пољско-литовском краљу Владиславу IV Васи, да заузме московски престол (Смутна времена).Nataliia Polonska-Vasylenko (1992). History of Ukraine. 1. "Libid" press Kyiv. стр. 440. Adrian Kashchenko (1917). A Short History of the Zaporozhian Host (4th ed.). Ukrainian press in Katerinoslav, Leipsig, Germany. Организатор је успешних кампањија против Кримскога каната, Османског царства и Руског царства. Покровитељ је православних школа и члан пољске шљахте.
Биографија
Младост
Петро Конашевич-Сагајдачни рођен је у православној породици, код села Кулчици, пар километара од града Самбир, Руско војводство (Рутенско) у државној заједници Пољске и Литваније. По оцу имао је презиме Кононович. Дипломирао је на Острошкој академији у Волињу. Један од другара на академији био је Малетиј Смотроцки, писац Граматике, од које су граматику учили Украјинци, Руси и Белоруси. Од рана је почео да вежба са оружјем и усавршава коњичке вештине. Код Запорожја се придружио Козацима (Запорошка сеча) на њиховим експедицијама по Влашкој (1600) и Ливоњском војводству (1601). Његов погум, добро вођство и добра стратегија била је запажена код атамана Самуила Кишке. После првих експедиција се врати у град Лавов и касније у Кијев, где је био асистент кијевском суцу И. Аксаку.
Хетман Запорошких Козака
Крајем 16. века поновно се врати у Запорошку Сечу. На Сечи Петро постане вођа запорошке артилерије.Коваленко, Л. Т. Петро Конашевич Сагайдачний (до 380-річчя від дня смерті) // Воєнна історія. — 2002. — № 2. (укр.) Од 1605. до 1610. добија војни назив кошеви атаман.Вернадский Г. В. Московское царство. (История России т. 5) /Россия, Польша и казаки (1619-1642 гг.)// М.: Аграф, 2000.
Када тачно је Петро Конашевич стао хетманом података нема. У политичком памфлету од архиепископа Георгија Конискога Историја Руса или Малорусије пишеКонисский Г. История русов или Малой России. / Издано на иждивении Императорского Общества Истории и Древностей Российских — М.: В Университетской типографии, 1846. — :
По другим источницима указује се да су козаки одабрали хетмана 1606. године, када је себе назвао Хетманом од обе стране Днепра и све војске Запорожја.Шевченко А. Неизвращённая история Украины-Руси — Православное молодёжное братство во имя Св. Великомученика и Победоносца Георгия, 2006. — 399 с. Андрей Дикий Неизвращённая история Украины-Руси — Правда о России, 1960; Самотека, 2007. Хетманат је Петру одузет три пута (1610, 1617, 1620).
Први походи на Кримске Татаре и Турке (1606—1616)
Након развитка Запорошке Сече Козаци су почели са активним учешчем у борби против Турака и Кримских Татара. Почетком 17. века, када је запорошких козака било више од 40 хиљадаРечи украјинског историчара В. А. Антоновича, нису се више само бранили него су почели и нападати. Тако су почеле прве битке на територији муслимана. Битке нису биле само на конпоном него и на рекама. Запорошки Козаци су имали своју морнарицу и нападали су са десетинама, стотинама бродова које су звали шајка. Шајке су биле мале, необично окретне и као такве идеалне за патролирање и брзе препаде. Поред Дњепра нападали су и приобаље Црног мора а главни поморски напади си били на обалама Османског царства.
Године 1606. Козаци су освојили турски тврђаву Варну, која је важила је неосвојиву. Војни плен је било и 10 турских галија, заједно са морнарима и товаром. Разјарени султан Ахмед I је наредио да блокирају реку Дњепар у близини острва ТаваниКизи-Кермен на Дњепру је данас код града Берислава, са железним ланцем и тако блокирају морске нападе Козака.остров Тавань (Таванский перевоз; ранее – Витовтовая таможня) находился между современной Каховкой и Бериславом (с XVI века — турецкая крепость Кизи-Кермен на Днепре), Херсонская область. Велики напад на Кримске Татаре је био 1607. године, када су опустошили и запалили два крисмска града, Перекоп и Очаков. 1608. и почетком 1609. са хетманом Сагајдачњим Козаци су поново извели поморски напад, са 16 шајкама, у ушчу реке Дунав, где су напали градове Измаил, Билгород-Дњистровски и Килију. Историчари су поморске походе (1612—1614) називали модерним ратовањем. Казашке шајке су наносиле тешке ударце турскоме флоту. Тада је на Сече било око 300 брода-шајка, које су могле примити до 20 хиљада Козака.
Године 1614. Козаци су освојили Синоп. 1616. јуришем су заузели тврђаву Кафу (данас Феодосија), где су уништили турски гарнизон од 14 хиљада војника и ослободили словенске робове. Кримски канат је био један од већих извозника робова у Османско царство, робови су били углавном украјински Словени. Те године, 1616, десила и битка код Самаре (река Самара, данас Украјина), где си Козаци под вођством Сагајдачниа потпуно потукли кримске Татаре, који су се враћали са похода у Малорусију. После 1616. напали по копну или морем Очаков, Перекоп, Трабзон и саму престолницу Османскога царства - Цариград. У то време Козаци су били јака поморска сила на Црном мору, и контролисали навигацију између Босфора и Дњепровскога лимана (Дњепровски естуар).
Петро Конашевич-Сагајдачни је реформирао Запорошку Сечу, Козаци су имали вечу дисциплину и бојну способност. Некада вођени партизанском тактиком боја, прешли су у регуларну армију. Козаци више нису били слободни војники-коњаники, такође је за време похода било забрањено пити водку. За пијанство су често били смртно кажњени.
Поход на Москву (1618) мини|Запорошки Козаци на шајкама нападају турске галије у Црном мору (цртеж из 1636) Због јаке армије Запорошких Козака, Пољаци су се више бавили са ситуацијом у Русији, јер им војска у Малорусији није била потребна (одбрана од Турака). После победе Кузме Мињина и Димитрија Пожарскога у Москви (други устанак), када су победили литовског хетмана Карла Ходкевича 1612, Пољаци су затражили интервенцију Запорошких Козака. Њихов циљ је био устоличење пољског краља Владислава IV Васе у самој Москви. Петро Конашевич-Сагајдачни је дао Пољацима услове за учешће Козака у кампањи (укидање забране и ограничења на православне вјероисповијести у Украјини, повећање броја козашке армије, признање судске и административне аутономије Запорошке војске).Яворницкий Д. Названа праця. — Пољски краљ и пољски Сејм су се сагласили са хетмановим условима (договор је потписан октобра 1617, а број регистрованих Козака је повишан за једну хиљаду). Запорошка војска је такође добила свој (хетмански) буздован, бунчук (знамење на копљу), печат и заставу. Тако је 1618. 20 хиљада Запорошких Козака кренуло преко Ливња на Москву, са хетманом на челу. На путу су освајали градове Путивел, Риљск , Курск, Валујки , Јелец, Лебедјањ, Данков, Скопин, Рјажск, свеукупно велико пространство између Курска и Крома.
Ливња је тада била мања тврђава, чије стене су биле од дрва и земље. Руси су показали велику борбеност но број сила је био нераван. 1618. у ливењском гарнизону било је 940 војника. Данас се у летопису (Бељски летопис) налази цитатА пришол он, пан Саадачной, с черкасы под украинной город под Ливны, и Ливны приступом взял, и многую кровь християнскую пролил, много православных крестьян и з женами и з детьми посек неповинно, и много православных християн поруганья учинил и храмы Божия осквернил и разорил и домы все християнские пограбил и многих жен и детей в плен поимал.:
У плен је пао и војвода ливањске тврђаве, Никита Јегулов-Черкаскиј, подвојвода Петар Данилов је убијен у боју. На месту тврђаве је остао само пепел. Након Ливња хетман је кренуо на Јелец, који је био боље утврђен и који је имао посаду од 7 хиљада ратника (сам гарнизон је имао 1969 војника али је била додана војска војводе из Мценска). Јелец је пре похода Козака и Пољака, држао одбрану од Татарских упада у ширини 70 km и дубини око 40 km. Тврђаву је бранио војвода Андреј Богданович Пољов. Бројност непријатеља који је сада нападао Јелец је била огромна, очивидац са Јелеца је говорио да су Черкаси, упркос губицима од руске артиљерије на Аргамачју капију улазили преко трупла својих војника. Упркос надмочи Јелец је издржао опсаду. Тада је хетман Сагајдачни употребио трик, и повукао сву војску. Тада је руски војвода Пољов указао следити Козаке са целом војском из Јелеца. Када су руски војници били далеко од града у град су упали Козаци, који су били у засједи. До хетмана су дошли свештеници Јелеца, са молбом да поштеди град, а њему су понудили главу царског гласника Степана Хрушчова. Хетман Сагајдачни је пристао, у граду је оставио мањи одред, који је управљао градом и консификовао вредне предмете.. Када је Сагајдачни опсадао Јелец, руски донски Козаци из Лебедјања су прелазили на страну Запорошких Козака, док је руски војвода Семјон Леонтијев побјегао. Хетман је Лебедјањ разорио, тврђава срушена а житељи побегли или су били ухапшени у плен. Граду је требало дуго времена да се врати на старо стање. Следио је град Данков, куда је кренуо хетманов одред Михајла Дорошенка. По исказу рускога козака из Данкова, Панкија Летуновскога, кад су Руси сазнали да Сагајдачни иде на Данков, руски војвода Алексеј Чубаров добио је наређење, да се са становништвом пресели у град Михајлов. Када су напуштали Данков, опраштали су се на гробовима преца и носили све што су могли, јер нису веровали да ће се икад вратити у Данков.Шаблон:Документи росiйсьских архiвiв з iсторiї України, Львов, 2000, Т. 1 Део грађана је кренуо за Пронск, али је вечина ухваћена и побијена од стране Запорошких Козака.
Опсада Москве мини|Карта Москве из 1535. године Руси су за време напредовања Запорошких Козака у град Серпухов слали војску од 7000 војника, под командом кнеза Дмитрија Пожарског, док су веће снаге држали на фронту са Пољацима. Због болести кнеза Пожарскога, команду је преузео наместник, кнез Григориј Болконски. Задача Болконског је била да поремети хетмана и спречи његов пролазак преко реке Оке. Хетман Сагајдачни је опет показао лукавост и прешао реку Оку на другом месту него је Болконски рачунао, 25 km од Зарајска, код града Ростислава-Рјазанског. Руси су напустили своје позиције и утврдили се у Коломни, град који је имао јачу утврду него прошли Зарајск, којег је хетман избегао. Тако је хетман Сагајдачни променио руту, опседао Перјеслав-Рјазански, опустошио Романов, Каширу и Касимов. Дана 20. септембра 1618. пољски краљ Владислав напао је Тушино, док је хетман Сагајдачни је дошао до Донског манастира (поред Москве). 1. октобра Москву су напали са два правца, коју је бранио Димитриј Пожарски. У уличним борбама обе стране су имале велике губитке, али одбрана манастира је издржала нападе Запорошких Козака, нутрање зидине манастира су се одбраниле. Пољски краљ Владислав кренуо је на Тројице-Сергијева лавра али и тај манастир су Руси одбранили. Новембра су код села Деулино, поред Лавре, почели преговори. 24. децембра 1618. потписан је мировни споразум за време четрнаест и по година. Према примирју, Пољска је добила град Смоленск и Северну земљу (, историјска област код Чернигова, Курска, Харкова, Орловке). Обе стране се замениле ујетнике, Пољаци су такође ослободили оца Михајла (митрополита Филарета). Упркос примирју, пољски краљ Владислав IV се није отказао московском престолу, тако ни краљ Сигисмунд III Васа није признао Михајла за руског цара.Вернадский Г. В. История России — Т. 5. Московское царство — Гл. II. Смутное время, 1605-1618 гг. — § 5. Победа национальной армии и избрание на царство Михаила Романова (1612-1613 гг.)
Последице похода на Москву мини|лево|Карта након Деулинског примирја