мини|десно|280п|Белоруска карикатура, из 1921. године, која приказује "цепање" Белорусије Западна Белорусија () назив је који се односи на подручје савремене Белорусије које је припадало Другој пољској републици на темељу уговора из Риге који је одржан између пољско-совјетског рата и Другог светског рата. Источна Белорусија је била совјетска република, део СССР-а.
Становништво западне Белорусије су чинили Белоруси, Пољаци, Литванци, Јевреји и Руси. Белоруси су били суочени са полонизацијом.
Позадина мини|десно|Карта Државне заједнице Пољске и Литваније пре поделе Пољске 1772., 1793. и 1795., преко које је осенчана територија Друге Републике (1918–1939). Већина територија које је Руска Империја припојила током подела (у нијансама зелене) остала је у Совјетском Савезу након Првог светског рата.
Територије савремене Белорусије, Пољске, Украјине и балтичких држава биле су главно поприште операција током Првог светског рата. Бољшевички пуч је срушио руску привремену владу и формирао Руску СФСР. Бољшевици су се повукли из рата са Централним силама потписивањем Брест-литовског споразума, и препустили Белорусију Немачкој на наредних осам и по месеци. Немачка врховна команда је искористила ову прилику да пребаци своје трупе на Западни фронт за Пролећну офанзиву, 1918. године, остављајући иза себе вакуум моћи. Не-Руси који су насељавали земље које су Совјети уступили Немачком царству, видели су споразум као прилику за оснивање независних држава под немачком заштитом. Три недеље након што је 3. марта 1918. потписан Брест-Литовски уговор, новоформирани белоруски централни савет основао је Белоруску Народну Републику. Идеју су одбацили Немци, бољшевици и Американци. Вудро Вилсон је то одбио, јер су Американци намеравали да заштите територијални интегритет европске Русије.
Судбина региона није била решена током наредних три и по година. Пољско-совјетски рат који је избио 1919. окончан је Ришким споразумом 1921. године. Пољска и Балтичке државе су се појавиле као независне земље које се граниче са СССР-ом. Територија данашње Белорусије је споразумом подељена на Западну Белорусију која је припала Пољској и совјетску Источну Белорусију, са пограничним градом Микашевичи. Конкретно, мировни уговор је потписан уз пуно активно учешће белоруске делегације на совјетској страни. У параграфу 3, Пољска је напустила сва права и претензије на територије Совјетске Белорусије, док је Совјетска Русија напустила сва права и претензије на пољску Западну Белорусију.
Рада Белоруске Народне Републике у егзилу мини|десно| Претпостављено највеће подручје са белоруским присуством према истраживању белоруских етнографа Јефима Карског (1903., жуто) и Митрофана Довнар-Запољског (1919., црвено). Територија Белорусије после 1991. (зелено)
Чим је совјетско-немачки мировни споразум потписан у марту 1918. године, новоформирана Рада Белоруске Народне Републике једнострано је поставила територијалне претензије на Белорусију на основу области наведених у Трећој конститутивној повељи јер су насељене белоруском већином. У истој повељи Рада је такође прогласила да је Брест-Литовски уговор из марта 1918. неважећи јер су га потписале стране владе које су поделиле територије које нису биле њихове.
У Другој конститутивној повељи, Рада је укинула право приватне својине на земљу (став 7) у складу са Комунистичким манифестом. У међувремену, до 1919. године, бољшевици су преузели контролу над великим деловима Белорусије и натерали белоруску Раду на егзил у Немачкој. Бољшевици су формирали Социјалистичку Совјетску Републику Белорусију током рата са Пољском на отприлике истој територији на коју је полагала право Белорусија.Map of the Soviet Socialist Republic of Belarus on JiveBelarus.net website.
Друштво народа је ратификовало нову пољско-совјетску границу. Мировни споразум је остао на снази током читавог међуратног периода. Границе успостављене између две земље остале су на снази до Другог светског рата и совјетске инвазије на Пољску. На инсистирање Јосифа Стаљина, границе су поново исцртане на конференцијама у Јалти и Потсдаму.
Друга Пољска Република Упркос совјетским напорима да запечате границу [са Пољском], на десетине хиљада сељака – избеглице из БССР-а – прешло је у Пољску, писао је Пер Андерс Рудлинг. Према пољском попису из 1921. године, у земљи је било око милион Белоруса. Неки су проценили да је број Белоруса у Пољској у то време био можда 1,7 милиона,Żarnowski, p. 373. или чак 2 милиона. Након мира у Риги, хиљаде Пољака се населило у тој области, а многима од њих (укључујући ветеране оружане борбе за независност Пољске) влада је дала земљу.
У својим преговорима са белоруским лидерима у Вилњусу, Јозеф Пилсудски је одбацио позив на независност Западне Белорусије. У децембру 1919. Пољска је распустила Раду, док је почетком јануара 1920. формирано ново тело Највиша Рада, без тежњи за независношћу, али са предложеним културним, друштвеним и образовним функцијама. Јозеф Пилсудски је преговарао са руководством Западне Белорусије, али је на крају напустио идеје Међуморја, његове властите предложене федерације делимично самоуправних држава на земљама бивше Државне заједнице Пољске и Литваније.
На пољским парламентарним изборима 1922. године, белоруска странка у Блоку националних мањина добила је 14 места у пољском парламенту (од тога 11 у Сејму). У пролеће 1923. пољски премијер Владислав Сикорски наредио је извештај о стању белоруске мањине у Пољској. Тог лета донета је нова уредба која дозвољава да се белоруски језик званично користи у судовима и школама. Обавезна настава белоруског језика уведена је у свим пољским Гимназијама у областима насељеним Белорусима 1927. године.
Полонизација Белоруско становништво Западне Белорусије суочило се са активном полонизацијом од стране централних пољских власти. Политика је вршила притисак на белоруско школовање, дискриминисала белоруски језик и наметнула пољски национални идентитет белоруским римокатолицима.
У јануару 1921. староста из Вилејке је писао о народном расположењу као резигнираном и апатичном међу западнобелоруским сељацима, осиромашеним реквизицијама хране од стране бољшевика и пољске војске. Он је инсистирао на томе да, иако су нове белоруске школе 'никле свуда' у његовом округу, оне гаје антипољске ставове.
Године 1928. у Западној Белорусији је било 69 школа са белоруским језиком; посећеност је била минимална делом због нижег квалитета наставе. Први уџбеник белоруске граматике написан је тек око 1918. године. Године 1939. преко 90% деце у Пољској је похађало школу. Као и другде, и тамо су образовни системи промовисали пољски језик. У међувремену, белоруске агитаторе депортоване у СССР из Пољске совјетски НКВД је ставио у затвор као буржоаске националисте.
Већина пољских становника региона подржавала је политику културне асимилације Белоруса коју је предложио Дмовски. Полонизацијски нагон је био инспирисан и под утицајем Пољске националне демократије Дмовског, која се залагала за одбијање права Белорусима и Украјинцима на слободан национални развој. Владислав Студницки, утицајни пољски званичник, изјавио је да ангажовање Пољске на истоку представља преко потребну економску колонизацију. Белоруски националистички медији били су под притиском и цензуром пољских власти.
Белоруси су били по вероисповести отприлике 70% православаци и 30% римокатолици. Према руским изворима, дискриминација је била усмерена на асимилацију православних Белоруса. Пољске црквене власти су промовисале пољски језик у православним службама, и покренуле су стварање пољских православних друштава у четири града укључујући Слоним, Бјалисток, Вавкависк и Навагрудак. Белоруски римокатолички свештеник Винсент Хадлевски, који је промовисао белоруски језик у цркви, и белоруску националну свест, био је под притиском својих пољских колега. Пољска католичка црква у западној Белорусији издала је свештеницима документа о употреби белоруског језика уместо пољског у црквама и католичким недељним школама. Упутство Пољске католичке цркве из 1921. објављено у Варшави критиковало је свештенике који проповедају на белоруском на католичким мисама.
Храмада мини|десно|Деца окупљена у трпезарији белоруске гимназије у Вилњусу, Пољска, 1935.
У поређењу са (већом) украјинском мањином која живи у Пољској, Белоруси су били много мање политички свесни и активни. Највећа белоруска политичка организација била је Белоруски сељачко-раднички савез, такође познат као Храмада. Храмада је добијала логистичку помоћ од Совјетског Савеза и Коминтерне и служила је као параван за радикалну и субверзивну Комунистичку партију Западне Белорусије. Стога су је пољске власти забраниле, њене вође осуђене на различите казне затвора, а затим депортоване у СССР, где их је убио совјетски режим.
Тензије између све националистичкије пољске владе и разних све сепаратистичких етничких мањина наставиле су да расту, а белоруска мањина није била изузетак. Исто тако, према Мареку Јану Ходакијевичу, СССР је сматрао Пољску "непријатељем број један".Marek Jan Chodakiewicz, 2012, Intermarium: The Land between the Black and Baltic Seas, Transaction Publishers, pp. 81–82. Током велике чистке, пољски национални округ у Дзјаржинску је расформиран и совјетски НКВД је покренуо такозвану "пољску операцију" (око 25. августа 1937. до 15. новембра 1938), током које су су Пољаци у источној Белорусији, тј. БССР, депортовани и стрељани. Операција је проузроковала смрт до 250.000 људи – од званичног етничког пољског становништва од 636.000 – као резултат политичких убистава, болести или глади. Међу њима, најмање 111.091 припадника пољске мањине стрељала је НКВД тројка. Према Богдану Мусиалу, многи су убијени у затворским егзекуцијама. Поред тога, неколико стотина хиљада етничких Пољака из Белорусије и Украјине је депортовано у друге делове Совјетског Савеза.
Совјети су такође промовисали БССР под совјетском контролом као формално аутономну да би привукли Белорусе који живе у Пољској. Ова слика била је привлачна многим западним белоруским националним вођама, а неки од њих, попут Францишака Алјахновича или Владимира Жилке емигрирали су из Пољске у БССР, али су врло брзо постали жртве совјетске репресије.
Совјетска инвазија на Пољску, 1939
мини| Анимирана мапа инвазије на Пољску 1939. Совјетски борбени ред означен је тамно ружичастом бојом. Убрзо након нацистичко-совјетске инвазије на Пољску након нацистичко-совјетског пакта, област Западне Белорусије је формално припојена Белоруској Совјетској Социјалистичкој Републици (БССР). Совјетска тајна полиција НКВД, уз помоћ Црвене армије, организовала је монтиране изборе у атмосфери застрашивања и државног терора. Совјетска окупациона администрација одржала је изборе 22. октобра 1939. године, мање од две недеље након инвазије."Сборник документов «Государственные границы Беларуси»" Vol. 2, June 28, 2016 retrieved November 27, 2017. Грађанима је више пута прећено да су њихове депортације у Сибир неизбежне. Коверте са гласачким листићима су нумерисане да би се могло ући у траг и обично су се предавале већ запечаћене. Референдум је био намештен. Кандидати су по плану били непознати својим изборним јединицама које су на бирачка места доводили наоружани стражари. Такозвани избори за народне скупштине Западне Украјине и Западне Белорусије одржани су на руском језику.
Дана 30. октобра, седница Народне скупштине одржана у Бјалистоку потврдила је совјетску одлуку о придруживању Белоруској Совјетској Социјалистичкој Републици (БССР) СССР-у. Петицију је званично прихватио Врховни совјет Совјетског Савеза 2. новембра и Врховни совјет БССР 12. новембра 1939. године.Уладзімір Снапкоўскі. Беларусь у геапалітыцы і дыпламатыі перыяду Другой Сусветнай вайны Од тада ће сви грађани Пољске живети у Белоруској ССР као совјетски поданици, без признавања њиховог пољског држављанства.