мини|Ника са Самотраке - Лувр Хеленистичка ера је термин који се користи да би дефинисао период античке историје између смрти Александра Македонског, 323. п. н. е. и римског освајања Птолемејског Египта 30. п. н. е. Током хеленистичке ере на простору Средњег истока и северне Африке десила се рапидна експанзија хеленске културе као последица македонског освајања Ахеменидског краљевства. Након смрти Александра Великог његово царство је потресао дугачак период ратова измећу његових генерала ради поделе царства. Тај период је остао познат у историји као период Дијадоха. У том периоду су формиране велике хеленистичке монархије које су доминирале просторима источног Медитерана током 3. и 2. века п. н. е. када је Римска република постала водећа сила у медитеранском свету. Током хеленистичке ере дошло је до мешања хеленске културе са простора Грчке и Мале Азије са источним културама, што је довело до настанка хеленистичке цивилизације. Као последица тога, настао је посебан хеленистички језик, посебна култура због рапидне експанзије хеленске цивилизације на тим просторима. Хеленистичка цивилизација је наставила да буде доминантна чак и након римског освајања тих простора и све до постепене христијанизације Блиског истока у 4. веку н. е. Током хеленистичке ере хеленски свет је доживео велику трансформацију, долазећи у близак контакт и у евентуално мешање са другим културама. Као последица тога, током хеленистичке ере постигнут је огроман напредак у пољима науке, филозофије и уметности, наслеђене из класичне ере и имао је одсудан допринос у развоју грчко-римске цивилизације.
Велике Хеленистичке монархије
Доба од поделе Александровог царства до великих римских освајања историчари називају хеленистичким периодом. Он траје нешто дуже од 2 века. Три монархије настале овом поделом живе једна поред друге. До међусобних често жестоких сукоба долази неминовно. С обзиром на своје порекло, ове државе имају извесне заједничке особине: то су пре свега војне монархије приморане да стално контролишу освојене територије, како у Грчкој, где градови непрестано покушавају да поврате слободу, тако и у Азији, где је разједињено царство склоно распадању, и најзад у Египту који никад није био у потпуности освојен. Осим тога Селукиди и Лагиди започињу крваве борбе за превласт на источном Средоземљу (Сиријски ратови), јер Птолемеј жели да потчине велики део острва и обале како би поморска трговина остала у њиховим рукама. У тим борбама исцрпљују се оба противника. Ослабљени, Селукиди не могу да спрече неке своје покрајине да се одвоје од царства, како на западу у Малој Азији, где се поред осталих, ствара Хеленистичка држава Аталида у Пергаму, тако и на истоку, где се оснива Парћанска Краљевина. Што се Лагида тиче, они сами себе гурају у пропаст позивајући у помоћ Римљане који ће на крају освојити све ове краљевине.
Македонском краљевином владају Антигониди. То су уопште узев, најслабији и најнеутицајнији хеленистички владари. Наиме они су се нашли у тешкој ситуацији јер је експанзија према Азији извршена на штету Грчке, која је изгубила добар део свог становништва; као војници, колонисти или чиновници, Грци су отишли у службу Лагида и Селеукида. Осим тога, грчка привреда је ослабљена услед конкуренције новооснованих краљевина, чији су пољопривредни и занатски производи јефтини и има их у изобиљу. Упропашћени сељаци, занатлије без посла, то је слика коју пружа Грчка у хеленистичко доба. Чак је и трговина погођена. Поморски путеви се померају ка истоку, ближе новим царствима, те тако доприносе благостању на Родосу и Делосу, док Атина и Пиреј опадају. Економска криза праћена је друштвеном кризом. Док је становништво Грчке у опадању, пооштравају се између богаташке мањине и све веће масе сиромашних и, као у време тирана, долази до унутрашњих борби. Оснивање боље рећи, обнављање савеза у III веку, којим се уједињује неколико градова (ахајски савез, етолски савез), не може да врати Грчкој некадашњу моћ. Атина губи чак и свој интелектуални престиж. И поред тога што велики филозофи, као Епикур и Зенон и Китиона, још увек предају у Атини, књижевна и уметничка активност бивше метрополе опада, а развија се у великим престоницама осталих Хеленистичких краљевина.Општа Енциклопедија „Larousse“ 1973. Вук Караџић - Београд стр. 260.
Период Дијадоха
Александар Велики који себе је сматрао наследником египатских фараона и персијских краљева био је велики краљ или "краљ краљева" али ипак није по угледу на источњачко веровање сматран божанством нити потомком богова изузев Птолемејских фараона и персијских краљева који су сматрани потомцима бога Ра. Умро је 11. јуна 323. п. н. е. у тридесет и трећој години живота не оставивши ниједног наследника, мада је је његова супруга Роксана била трудна. Пре него што је издахнуо, Александра су питали ко би требало да га наследи, и он је одговорио најбољи (старогрч. τω κράτιστω), дајући царски прстен свом генералу Пердици. Пердика је успео након тога да постане регент и уколико Роксана буде родила сина, он би постао Александров наследник. Додатно, македонске трупе су прогласиле за цара Филипа Аридеја који је био син Александровог оца, Филипа ΙΙ и једне Тесалке. Међутим Аридеј није могао постати цар заједно са Александровим сином којег је родила Роксана, с обзиром да је био ментално поремећен. Син који је родила Роксана назван је Александар IV.
У Македонији регент је остао Антипатер, док у Азији регентом је сматран Пердика. Кратер је постао чувар краљевске породице, дакле Роксане и малог Александра. Антипатер који је био исувуше стар предао је Тракију Лизимаху, једном од бивших Александрових генерала који је био иначе тесалског порекла. Антигон који је био командант Велике Фригије у Малој Азији, у исто време је додао под своју власт Поамфилију и Ликију. Птолемеј је заузео Египат, Кипар и Киренаику, и на тај начин је успоставио темеље будуће птолемејске државе. Преостали делови огромног царства су били подељени међу осталим македонским генералима. У то време царством је практично владао Пердика, у име Филипа Аридеја, који је покушавао да не изазива чувара краљевске породице, Кратера.
Године 322. п. н. е., годину дана после Александрове смрти, у Грчкој је дигнут устанак против македонске хегемоније. Грчке државе Етолије, Епира, Тесалије и Родоса на челу са Атином склопиле су савез како би избациле Македонце из Грчке. Регент европских предела Александровог царства, Антипатер, био је приморан да реагује. Антипатер је извршио инвазију у јужну Грчку и успео је после тешке битке да победи хеленску коалицију код Ламије, док су поморске снаге Македоније поразиле уједињену атинско-рођанску флоту код острва Аморгоса. Након тог пораза, македонска доминација континенталне Хеладе је постала још интензивнија, док је сама Атина престала да буде независна војно-политичка сила због великих губитака у људству и бродовима. У међувремену, антимакедонске политичке вође, међу којима су били Демостен и Иперид, били су погубљени што је означило крај политичке независности Атине.
Због Ламијског рата Кратер је био приморан да дође у Грчку, дозволивши Пердици да постане чувар краљевске породице. Од тог момента постале су јасне царске амбиције Пердике који се истовремено оженио Клеопатром, сестром мртвог Александра, како би склопио савез са мајком Александра, Олимпијадом, која је била у изузетно лошим односима са регентом Антипатром. Како је Пердика постао исувише моћан, то је довело до његове изолације од стране осталих наследника (дијадоха). Остали дијадоси на челу са Антигоном су формирали савез против Пердике који се нашао изолован. Пердика је онда покушао да заузме Египат, 321. п. н. е. Међутим, није успео у томе и био је погубљен од његових генерала, међу којима је био потоњи цар Селеук Никатор. Истовремено Кратер је погинуо у борбама против Еумена, јединог дијадоха који није учествовао у савезу против Пердике.
Остали дијадоси онда су препоручили Птолемеју да постане регент царства, међутим Птолемеј је то одбио не верујући у јединство царства. Победници рата против Еумена срели су се у месту Трипарасо, у горњој Сирији где је преостали регент Антипатер прерасподелио царство. Антипатер је на том састанку проглашен чуварем царске породице коју је довео у Грчку док је Антигон проглашен регентом Азије. Селеуку су као поклон за убиство Пердике дате сатрапије Бабилоне, док је Лидија дата Клиту. Резултат тог састанка је било нагло јачање Антигона, који је у историји остао познат као Монофталм, тј. Једнооки.
Антипатер је умро 319. п. н. е. одредивши као наследника македонског генерала Полиперхона, упркос очекивању његовог сина Касандра, да би он могао бити наследник. То је дозволило Касандру да пређе у Малу Азију и формира заједнички савез са Антигоном против Полиперхона. Полиперхон је рачунао на подршку самих Македонаца и јужних Грка против тог новог савеза против њега. Међутим Грци који су били исувише огорчени са македонским поступањем према њима одбили су да га подрже. У Атини је 318. п. н. е. повраћена демократија и атински генерал Фокијон, који је сматран као савезник Македоније био је погубљен. Касандар је извршио инвазију на Македонију, поразивши пре тога Полиперхонову флоту код Босфора. У међувремен, у амбициозна супруга Филипа Аридеја, Еуридика, стала је на страну Касандра уз наводно одобрење њеног ментално поремећеног мужа. Полиперхон је онда затражио помоћ Олимпијаде. Олимпијада је у бици поразила војску коју је предводила Еуридика, коју је и погубила заједно са Аридејом. Међутим после тога Полиперхон је протеран из Македоније и то је приморало Олимпијаду, Роксану и Александра IV да побегну у Пидни. Ту их је затекао Касандар, 317. п. н. е. и погубио Олимпијаду, узимајући као таоце Роксану и малог Александра. Касандар који је имао амбицију да постане краљ Македоније оженио се Тесалоником, сестром Александра како би се породично повезао са династијом Аргијада. Касандар је изградио два нова града, Касандру и Тесалонику (Солун) и поново је изградио Тебу коју је срушио Александар Велики. Видевши снажан Касандров положај, Атињани су ставили на власт Деметрија из Фалира, који је био стари присталица Фокијона, како би се додворили Касандру.