Велика Србија представља идеју о стварању уједињене српске државе настала је у 19. веку у време националног буђења широм Европе и борбе српског народа за независност од османске окупације. Министар у влади Карађорђа, Иван Југовић, створио је 1808. године пројекат једне будуће српске државе која би поред тадашње устаничке Србије обухватала и Стару Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину. Овај пројекат наишао је на одбијање руског посланика Родофиникина који га је сматрао претераним и нереалним, насупрот Родофиникин је нудио свој пројект будуће српске државе која би поред устаничке Србије обухватала део данашње Северне Македоније са Скопљем, као и Видин у Бугарској.
Током 19. века српска интелигенција, уз изузетак мислилаца из левице који су били за Балканску федерацију, углавном је прихватила идеју уједињења свих Срба у јединствену државу. Овакав програм су прихватили и многи српски државници, укључујући кнеза Александра Карађорђевића, Михаила Обреновића, Николу Пашића и многе друге. Током Првог светског рата српски политички прваци се Нишком декларацијом одлучују за стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Током Другог светског рата у Југославији је вођен грађански рат између партизана, присталица равноправног југословенског уједињења по ондашњем комунистичком схватању (мада су српски комунисти безуспешно покушавали да Босна постане део једне комунистичке Србије, док исто тако и Моше Пијаде није имао 1942. године успеха о стварању једне аутономне српске покрајине у Хрватској) и четника, заговорника стварања Велике Србије у оквиру Велике Југославије. Поразом четника у Другом светском рату поражена је и великосрпска политика, а Југославија је преуређена на федералном принципу. Након Титове смрти, осамдесетих година долази до обнове сепаратистичких покрета и протеривања 103.000 Срба и Црногораца са Косова, чиме долази до обнове тежњи ка уједињењу Срба у другачије уређеној Југославији или новој српској држави.
Великосрпску идеју многи Хрвати и Бошњаци виде као препреку добросуседских односа, док истовременом на српској страни многи аргументују да прича о Великој Србији служи за политичку пропаганду, промовисање личних интереса као и сопствени национализам поменутих народа. Стручњак за питање Велике Србије историчар Чедомир Попов смарао је да се наводи о „великосрпским намерама” често користе у политички антисрпске интересе и да су чињенично нетачни.
Историја
Настанак идеје уједињења свих Срба у 19. веку мини|десно|Кнежевина Србија почетком 19. века.
Идеја уједињења свих Срба у једну државу је уобличена почетком 19. века, након вишевековног живота без сопствене државе, као програм националне интеграције и стварања националне државе у максималним границама. Ова појава почетком 19. века је била уобичајена међу европским народима који су национално буђење доживели у раздобљу током и после Француске револуције и Наполеонских ратова.
Током османске владавине носилац српске државне идеје била је Српска православна црква. Архимандрита пивског манастира и херцеговачког народног првака Арсенија Гаговића 1803. године је у Петрограду примио руски император, где је он изложио свој план о стварању Велике Србије. Руском императору Александру 1804. године стиже и мемоар карловачког митрополита Стефана Стратимировића у коме излаже сличне идеје. Сава Текелија 1805. године настоји да задобије француског цара за стварање „илирског краљевства”. Црногорски владика Петар I Петровић Његош 1807. године шаље руском императору план о обнови Славено-сербског царства, чије би средиште била би Црна Гора, којој би се присајединили Подгорица, Бока которска, Херцеговина, Далмација и Дубровник, који би постао престоница.
Начертаније Илије Гарашанина (1844)
„Начертаније” (нацрт) некадашњи је тајни „програм спољашње и националне политике Србије”, који је крајем 1844. године написао министар унутрашњих дела Илија Гарашанин (1812—1874) за кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858).
мини|усправно|Илија Гарашанин је написао програм спољне политике Начертаније, који су различити аутори оценили као југословенски или великосрпски. Сличне програме имале су многе државе Европе тог доба.
Према „Начертанију”, Србија би требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању суседних области Босне, Херцеговине, Црне Горе и Северне Албаније (што је подразумевало и Косово и Метохију), тада у саставу Османског царства, те касније и Срема, Бачке и Баната, тада у саставу Аустроугарске. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом. Борба за присаједињење ових области била би вођена постепеним откидањем османских територија, у процесу незаустављивог пропадања царства. Према Гарашанину, Србија полаже историјско право на ове земље, које се темељи на Душановом царству из 14. века. На том темељу треба поново подићи велику српску државу:
Гарашанин је за време кнеза Александра био присталица борбе за уједињену српску државу. Касније, као министар спољних послова кнеза Михаила (1860—1868), Гарашанин је еволуирао према југословенском решењу, успостављајући везе са југословенским и илирским покретом у Хабзбуршкој монархији (бискупом Штросмајером) и бугарским револуционарним организацијама. Програм Начертања су следиле све српске десничарске формације до 1918. године и касније.
Политичка и општа несигурност биле су доминантан разлог за писање Начертанија, а не југословенске идеје или српски национализам.
Српске сједињене државе (1848)
„Српске сједињене државе” је назив политичког програма из 1848. године који су заједно саставили Константин Николајевић, зет кнеза Александра Карађорђевића и Илија Гарашанин, министар унутрашњих дела. План је предвиђао поделу Османског царства на два вицекраљевства, Азијску Турску и Српске сједињене државе, које би ујединиле све Словене европског дела Царства.
Њихов политички програм је даље предвиђао да се од јужнословенских покрајина Аустрије створи друго вицекраљевство под називом Јужна Славонија. Када околности буду дозволиле (Николајевић је био уверен да ће се Хабзбуршка монархија распасти), Српске сједињене државе и Јужна Славонија ујединиле би се у „једно целокупно и чисто Југословенско царство”.
Срби сви и свуда Вука Караџића (1849)
„Срби сви и свуда” је назив списа Вука Стефановића Караџића из 19. века, у којем је изнео схватања о пореклу, земљама, језику и вероисповестима Срба. Спис је објављен 1849. године у Бечу, као део књиге „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, али је написан још 1836. године, због чега га неки аутори сматрају првим пројектом Велике Србије.
десно|мини|усправно|Вук Стефановић Караџић је сматрао и научно доказивао да су сви говорници штокавског дијалекта или Срби или српског поријекла
Вук је своје идеје о томе да су сви штокавци Срби преузео од највећих научних имена у тадашњој филологији, а то су били Јернеј Копитар и Павел Шафарик. Вук наводи:
мини|десно|Штокавски дијалекти
У чланку се тврди да су Срби сви који говоре српским језиком, а српским језиком Вук назива све штокавске говоре. Тако он закључује да постоје „Срби трију закона” (односно вера), али само они „грчког закона” (православне вере) себе зову Србима или „Србљима”, а остали „овога имена неће да приме”, па се они „закона турскога” називају Турцима, а они „закона римскога” себе зову по местима у којима живе, нпр. Славонци, Босанци (архаично Бошњаци), Далматинци, Дубровчани или у Бачкој Буњевцима, у Срему, Славонији и Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима. Ово су још неки Вукови савременици, али и наследници, а посебно хрватски филолози, оцењивали као пристрасност и национализам. У наредним годинама су објављени опсежни осврти више аутора, а међу њима је дело Анте Старчевић у којима се побија Караџићев језички пансрбизам (списи Богослава Шулека, Анте Старчевића, Мирка Боговића, Адолфа Вебера Ткалчевића и других).
Политика Михаила Обреновића (1860—1868)
мини|десно|Срби у Турској и Аустрији са границама средњовековног Српског царства (француска карта из 1862. године)
Кнез Михаило Обреновић се током своје друге владавине (1860—1868) умногоме ослањао на политички програм „Начертанија”, са Илијом Гарашанином као министром иностраних послова. Његова политика, ношена „великом идејом”, ишла је за стварањем народних држава, акцијом самих југоисточно европских народа без мешања страних сила. Као минимум предвиђао је да Србија из те целе акције добије Босну и Херцеговину.Васиљ Поповић „Европа и српско питање” Порта је одбијала Михаилове предлоге да његову вазалном подручју припоји Босну и Херцеговину, сматрајући те његове тежње као део руских аспирација на Истоку.
Политика кнеза Михаила имала је подршку Француског царства на челу са Наполеоном -{III}-, чији је план за решење источног питања у југоисточној Европи узимао Србију као Пијемонт око кога је требало да се окупе сви јужнословенски народи, укључујући и Бугаре. Француски министар иностраних послова Тувнел се надао се да ће Србија ујединити Босну, Херцеговину, Црну Гору и Бугарску и да ће тежити да уједини и целокупно словенско становништво Аустрије. Кнез Михаило Обреновић је са бугарским емигрантима у Букурешту 14. јануара 1867. закључио Букурештански споразум о заједничкој држави Срба и Бугара. Француска је објавила свој програм за реформе у Турској нотом од 22. фебруара 1867.
Аустрија је била енергично против ових планова, сматрајући да не може никако допустити проширење Србије која би тако постала привлачан центар и за Јужне Словене Аустријског царства. Након пораза у Француско-пруском рату (1870—1871) француска политика је за дуже време потиснута са југоисточне Европе. После смрти кнеза Михаила и руска политика у југоисточној Европи се одвратила од Србије, у којој су почеле превлађивати унутрашње слободњачке струје и јачати се демократија. Руска влада почела је преносити тежиште своје политике на Бугаре који су били у ближој сфери руских интереса и могли боље послужити непосредним руским циљевима на Истоку.
Марковићева критика мини|десно|Карта српског етничког простора после Берлинског конгреса 1878. године, од Милојка В. Веселиновића
Српски социјалиста Светозар Марковић у многим делима („Велика Србија” 1868, „Србија на истоку” 1873, „Социјализам и друштвено питање” 1874) критикује идеју Велике Србије. Он је ову „велику мисао” сматрао опасношћу за државне тадашње Кнежевине Србије, упозоравајући да се „Основати Велику Србију значило би пренети владу над Босном и Херцеговином од султана на породицу Обреновића”. Критикујући политику кнеза Михајла, Марковић закључује следеће:
мини|лево|усправно|Светозар Марковић
Према Марковићу, немогућност подухвата Велике Србије лежи у чињеници да српски народ живи измешан са другим народима, без јасно одређених географских и етнографских граница, тако да би морао „узети улогу освајача” према суседима:
Светозар Марковић, који је и сам био за ослобођење Срба који живе под османском или хабзбуршком влашћу, изричито је одбијао улогу Кнежевину Србију као „Пијемонта Јужних Словена” и политику територијалне експанзије Србије, која би припојила и мешовите области. Он је сматрао да свака нација треба у свом политичком и друштвеном животу да буде самостална, да не буде потчињена ни једној другој нацији. Он је изричито одбацивао позивање на „историјска права” речима: „принцип националности одриче се свих историјских права”. Посебно је сматрао штетним уједињење српских земаља позивањем на Душаново царство. Сматра је да идеја Велике Србије иде у прилог политици која тежи да у земљи утврди неограничену моћ династије Обреновић. Марковић наглашава да би нова српска држава, настала освајањем, по нужди постала војнополицијска и снагу би трошила у одбрани од спољних непријатеља, занемарујући сопствени умни и културни развитак. Уместо тога, Марковић предлаже стварање Балканске федерације, односно савеза српског народа са другим балканским и јужнословенским народима.
Карта српских земаља Милоша Милојевића (1872)